PISMA
IZ JAPANA
piše: Nevena Todorović
Evo
nas, napokon!
Ovo danas je bilo neverovatno, a evo i zašto:
1.kao da smo bili u 3884. godini - satima se vozimo
između velikih sivih zgrada, kroz tunele, po nadvožnjacima i podvožnjacima:
nigde drveta, nigde čoveka - samo beton, čelik i staklo. Nigde nijednog
jedinog čoveka, nigde ničega što bi nas podsetilo da nismo u matriksu,
neverovatno! I ne vidimo kraja zgradama, samo vidimo kako se smenjuju
table gradova, u stvari se sve samo nastavlja jedno na drugo, i tako satima!
Neverovatno! I kad pogledam sa nadvožnjaka, dole vidim nekoliko nivoa
ulica i zgrada, a pri tom znam da se život odvija i pod zemljom, da su
čitava naselja izgrađena oko metroa! Neverovatno!
2. i
posle takvog neverovatnog puta, napokon izlazimo iz grada/gradova, i ulazimo
u planine. A u planinama - 
13. vek! Desetine i desetine drvenih crvenih hramova,
sveštenici u raznobojnim odorama, miris posle kiše pomešan sa mirisom
šume i onim jakim mirisom štapića u budističkim hramovima. Stotine jelena
i srna svuda oko nas, slobodno nam prilaze i maze se. Kao što je u proleće
sezona trešnjinog cveta, tako je sada, sredinom novembra, sezona javorovog
lišća, tzv. "koojoo". Atmosfera je takva da jedino što čovek može da uradi
je da sedne i da netremice gleda sve boje koje su na svakom, ali na svakom
drvetu drugačije! Ne mogu da vam opišem kako je lepo, koliko je moćno,
snažno i značajno - gledati svu tu raznovrsnost! Uf! Ovaj dan je bio toliko
lep, toliko msiteriozan i tako mi je žao sto znam da mogu samo da vam
prenesem oduševljenje lepotom, ali ne i tu lepotu savršenosti,
mira, večnosti, prolaznosti.
Juče
smo bili u Kjotu, i sad mi je žao što sam bila tako umorna da sam vam
samo rekla "pisaću vam sutra", a sada, zbog današnjih stvari, osećam se
kao da sam pre godinu dana bila u Kjotu, a ne juče! Znam samo da smo bili
na No i Kyogen predstavi, i da mi je na trenutke (koji su nekad trajali
i desetinama minuta) bilo 
užasno dosadno, ali da je bilo takvih neverovatnih stvari
(pesama, maski, igre, bubnjeva, frula, odeće) da je celokupan utisak:
hoću ponovo! Ali, pošto je užasno skupo, verovatno neću ići ponovo. A
kako su Japanci smešni i čudni, npr. putujemo mi u autobusu ne znam već
koliko, kad odjednom pored puta vidimo, pa, bar stotinak japanaca u nekoj
čudnoj žutoj odeći, kako svi drže neke table. A na tablama piše: "Pojas!
Pojas! Pojas! Vežite pojas! Vežite pojas! Vežite pojas!". I to se tačno
vidi da su ono neki penzioneri koji, ono, nemaju šta pametnije da rade
nego da se oblače u žuto. A onda, stanemo da se odmorimo, svratimo u prodavnicu,
i vidimo među tamo nekim sitnicama, pogodite šta - pelene za pse! I onda
ponovo izađemo na ulicu i vidimo nešto visine čoveka kako maše rukama
i viče onako robotskim škripavim glasom: "Skreeeeeeniteee levoooo! Skkreeeeniiteee
leeevoooo!" - veštački policajac, ha! E, mislim, stvarno! Ko na šabačkom
vašaru