PISMA
IZ JAPANA
piše: Nevena Todorović
E pa,
šta ćete vi da kažete ako ja vama kažem da je Tokio, znaci T-O-K-I-O,
isti Beograd! Neverovatno! Izlazim sa stanice posle dva sata provedenih
na oooogromnom aerodromu u pokušaju da saznam gde možemo da kupimo kartu
za ceo dan prevoza po Tokiju, umorna od dosade i prevelike organizacije
čiji rezultat je upravo potpuni haos (dobro, umorna i od ranog ustajanja
- u tri sata ujutru), umorna od gužve u tokijskoj podzemnoj železnici,
izlazim na ulicu, kad ono - Beograd! Okrenem se levo, okrenem se desno,
nema šta - Beograd! Doduše, reklama ima pet hiljada puta više, crnokosih
ljudi nekoliko miliona puta više, o kosookim da i ne govorim. Ajde, dobro,
zgrade poput "Beograđenke" nema, ili ako je ima - ne vidi se
od zgrada mnogo viših od nje. I ulice su mnogo šire, i svašta je drugačije.
Ali ipak, i pored svega toga - Beograd! Ne mogu da vam opišem kako sam
se dobro osećala - potpuno, kao kod kuce! Na prvi pogled se vidi, tj.
oseti razlika između Tokija i Osake. Kao prvo, niko ne zuri u tebe, zato
što osim tebe ima gomila stranaca. Drugo, dok je Osaka (ili ono što sam
videla od Osake) vrlo japanska, Tokio je, bre, skoro pa evropski grad.
I ljudi su mnogo 
"evropskiji", ako tako nešto može da se kaže za bilo
kog Japanca. Ali, stvarno - ja sam se čitava četiri dana osećala kao kod
kuće. Ali što ima delova grada, koji su preslikani Beograd, ne samo po
atmosferi, već i po rasporedu ulica, npr. odmah iznad stanice u delu gde
smo mi odseli (zove se Takadanobaba, što bi značilo, ako je verovati ideogramima
"mesto za konje sa visokog polja" ili tako nešto), čim izađeš sa stanice
- Terazije! Malo dalje - Ulica Srpskih vladara! Svašta! U svakom slučaju,
uputismo se nas tri (Tita, Asha i ja) da nađemo naš Rjokan, da ostavimo
stvari. I nađosmo ga lako, jer kao što sam potvrđivala nebrojeno puta
u ova četiri dana, mnogo je lako snaći se u tokijskoj podzemnoj. Sve ti
svuda piše: na svakoj stanici, i u svakom vozu imaš potrebne karte, ime
trenutne, prethodne, sledeće stanice, koliko minuta ti treba do te i te
stanice, koje znamenitosti mozeš da vidiš u tom delu grada, i na koje
druge prevoze mozeš da presedneš na toj stanici.
Ryokan
nam je bio super, ne previše čist, ne previše sređen, ali mnogo čudan
i zanimljiv: pokušali smo da
prebrojimo sve sobe, ali nismo uspeli - to je potpuni lavirint od prolaza,
soba i sobica. Perem zube nad nekim prljavim lavaboom, i mislim, ajde
da otvorim ovaj prozor da vidim kako je napolju, i naravno istog trena
ga zatvorim, jer nije prozor, nego ulaz u sobu u kojoj se neko presvlaci.
I tako. U svakom slučaju, u rjokanu smo bivale od 12 uvece do 10 ujutru,
a u međuvremenu smo išle, pešačile, vozile se i viđale neverovatne stvari.
Kao prvo, neverovatno je to što smo mi za četiri dana obišle nenormalno
veliki deo Tokija. Šta sve nismo videle! Od prelepih parkova, dvoraca,
jezera, suma, hramova, preko neverovatnih zgrada, knjižara na deset spratova,
miliona ljudi, pa do delova grada rezervisanih samo za gej i lezbo barove,
makroe i prostitutke. (žao nam je sto iz tih delova grada nemamo nijednu
fotografiju, ali ko će se kačiti sa onim opasnim crncima i jakuzama. U
stvari, Tita je htela da fotografiše jednu kuću, ne primećujući
da tu stoji neki makro, uf, kada nam je prišao, onako ogroman i crn, sav
besan - ali nas "vodic" - Titin prijatelj Japanac, odrastao u Shinjuku,
gde se sve odigrava - brzo je odreagovao, pa nam se taj crnac na kraju
i nasmešio). Ta čudna ulica, tj. taj čudni deo Shinjukua se zove Kabuki-cho,
i ja ne znam - to su likovi skupljani iz mafijaških filmova od početka
dvadesetog veka pa sve do filmova koji tek čekaju da budu snimljeni. Neverovatno!
pošto smo imale tog dečka koji je odrastao tu, nismo bile ni u kakvoj
opasnosti, nemojte da se brinete. bilo je toliko zanimljivo, kao da si
na nekom snimanju! Taj Shinjuku je potpuno čudan: prvo taj Kabuku-cho,
a pet metara od te ulice,ali bukavalno pet metara - potpuno mirni romantični
deo za zaljubljene, a pet metara od te ulice - ludilo od majušnih barova
u koje može da stane samo po četiri osobe (konobarica i tri gosta) i svi
mrtvi pijani! A koji kontrast tom delu grada čine npr. carska palata i
park (kad kažem park, mislim veličine užeg Šapca, otprilike), koji mir,
savršenstvo. zatim, hramovi, muzeji, restorani - ma, savršenstvo! Imali
smo neverovatnu sreću da sve vreme bude tako divno sunčano i toplo. I
ne znam šta da vam kažem, pisaću vam jos sledećih dana o svemu što sam
videla i doživela, ali za sad
mogu da kažem da je Tokio prelep. Zaista prelep. I da bih zaista mogla
da živim u njemu (mada kažu da nije toliko lep kada moraš sam da zaradiš
pare da bi opstao u njemu)