PISMA
IZ JAPANA
piše: Nevena Todorović
Ovi Japoncerosi, bre, mnogo su, bre, čudni. Ali kako umeju
da budu neverovatni, ali potpuno neverovatni! Mislim, upoznam tog Japanca
(ima oko pedesetak godina), koji je jedan najobičniji učitelj, prosečan:
zahvaljivanje, klanjanje, zahvaljivanje, izvinjavanje, dosadan razgovor.
i onda - u jednom trenu - on oblači svoj kimono, uzima svoj mač i počinje
da peva staru japansku pesmu, uz najneverovatniji samurajski ples, koji
kipti od snage, istrajnosti i lepote. Nisam mogla da verujem! A onda upoznam
nekog klinca japanca (sedamnaest godina), koji je užasno povučen (uz uobičajeno
dosadni razgovor), koji - opet u trenu - skida svoju majicu na sred ulice,
oblači tzv. hapikooto (posebnu odoru za festival), uzima svoje taiko (bubnjeve,
doboše, šta su već) i potpuno odlepi! Pored njega se stvori drugi klinja,
koji skida svoju majicu, oblači svoj hapikooto, uzima japansku flautu
i potpuno odlepi! a kada je kolona (mislim da nisam rekla da sam bila
na istom onom danjiri festivalu, samo u drugom delu grada), a kada je
kolona prošla, on se presvlači u svoju običnu (dosadnu) odeću, zahvaljuje
se na vrlo učtiv (i dosadan) način i nestane negde.
Uopšte nije bilo loše kod ove prodice, samo što su oni
potpuno ludi. Mislim, ja u životu nisam videla veći haos u kuci, ali,
stvarno. Pola kuće je u japanskom stilu, pola u zapadnom. Kuče im je zaista
divno, mačku nisam ni videla. A oni, njih dvoje, su prilično bogati. U
stvari, kada infra-crvenim zracima prodreš kroz planine nabacanih stvari,
suočiš se sa gomilom dugmića i spravica za koje nemas pojma čemu bi mogli
da služe. A u kolima imaju neko čudo, neki kompjuter koji ti prakticno
parkira kola, ili tako nešto. Mislim da ni oni nisu sigurni. Imala sam
super društvo kod njih, jer su u isto vreme imali i drugu stranu gošću,
jednu dvadesetjednogodišnju Novozelanđanku. Zove se Erin, i mnogo je simpatična,
mada malo razmažena. Ali nama dvema je bilo zaista super, mnogo smo se
lepo slagale (sinoć je, posle celodnevnog druženja, u napadu iskrenosti,
rekla: "Tu i tamo sam čula da su Srbi uradili ovo, da su Srbi uradili
ono, i nikada nisam pomislila da ti Srbi mogu biti tako super ljudi";
eto, težak je moj posao amabasadora dobre volje).
Svašta smo radili: odveli su nas u neku neverovatni restoran gde se služi samo suši, i u kojem su stolovi poređani kao u vozu, a između stolova je jedna pokretna traka na kojoj se neprestano menjaju razne vrste sušija. Malo razgledaš, malo razmisliš, i kada tanjir dođe do tebe - uzmeš.I tako sam ja pojela sedam različitih vrsta sušija (pravog pravcatog sušija, vrlo sirovog i vrlo ukusnog): nemam pojma šta sam sve probala, od račića i školjki do sipe i nekih riba kojima i ne znam ime. Zaista je bilo ukusno. malo živo, doduše, ali ipak ukusno. Posle smo bili u nekom hramu, i pravili smo super večeru, i spavala sam u pravoj japanskoj sobi, na futonu (koji je mozda i bio neudoban, ali ja sam odmah zaspala i nista nisam primetila). A danas smo bili na tom festivalu, i super se proveli, a onda bili u ogrooooomnoj prodavnici, u kojoj sve kosta isto (100), a onda smo išli u neku školu i gledali takmičenja u raznim igrama. i dobila sam od njih mnogo lep kratki kimono za leto, i dobila sam i jedan hapikooto (za festival), koji je, iako već nošen na nekom festivalu pre nekoliko godina (a možda baš zato sto je nošen) izgleda mnogo super, i kad ga pogledam, podseti me na te Japance koji su u stanju da se u jednom trenutku klanjaju do zemlje za sitnicu, bez trunke svoje ličnosti, a da se u sledećem trenutku ponašaju tako divlje, da bez stida, bez straha, potpuno pokažu sebe. Uz zaista magične taiko i frule, stvaraju neverovatan ritam, i prostor potpuno ograđen od realnosti. Ne mogu da vam opišem, ali na neki mnogo čudan način, u Japanu i dalje žive samuraji i divlji ritmovi.