PISMA IZ JAPANA
piše: Nevena Todorović

[ 1, 2, 3, 4 ]

Hej, ušla sam u internacionalnu kolotečinu. Primećujete da nisam rekla japansku, nego internacionalnu. Razlog je vrlo jednostavan, i mnogo me nevira: skoro da ne viđam Japance uopšte (osim profesore) i skoro da uopšte ne govorim japanski (osim na predavanjima). A razloga za to ima dva: pod jedan, ima toliko stranaca u ovom studentskom centru, a većina njih ne zna japanski, i pod dva, japanci su bre mnogo zatvoreni. E da, ima i pod tri, ovaj centar je smešten kilometrima od bilo čega što bi se moglo nazvati urbanim zivotom.

Ovih dana očajnički pokušavamo da nađemo bilo šta gde će biti samo Japanci (mladi), ali ne mogu da vam opišem koliko je to teško. A kada postavite pitanje zašto, kao što se ja, evo, već danima pitam, odgovor je izgleda jednostavan: oni su potpuno drugačiji. Ići ćemo u Tokio u petak, pa ćemo valjda videti nešto drugačije (mada oni koji su bili u Tokiju kažu da nije mnogo drugačije), ali ovde - mladi ljudi jednostavno ne izlaze. Sinoć sam vodila ovakav razgovor sa dvema japankama od po 25 godina:
- E, a gde vi ovde izlazite?
- Pa, ovde nemaš mnogo gde da izađeš, ako hoceš da odeš negde, moraš da ideš u Nambu, ili Umedu (objašnjenje: što je oko sat vremena prevozom, i moraš da se vratiš do 11, jer posle toga do 5 jednostavno nema nijednog jedinog prevoza - ljudi moraju da rade, pobogu)
- Pa, dobro, je l vi idete tamo?
- Pa, ne, mnogo je daleko...
- Pa dobro, ovde moraju da postoje neki klubovi, bilo šta, mislim, gde su mladi ljudi, tu mora da postoji nešto!
- Znaš, ovo je praktično provincija...
- Šta onda vi radite, je l se skupljate po kućama, šta, neki fazon kućnih žurki?
- Po kućama?! Ne, ne...
I tako. Nisam mogla da verujem. Do 20 godine im je zabranjeno da piju i izlaze (i svi to poštuju!), a kada se prave neke žurke, zna se - od do tad, uz malo pića i hrane, i obavezne karaoke, tihe, bez prave muzike i igranja! Kad sam juce rekla nekim Japancima da hoću da izađem da igram, oni su me gledali kao da sam ne znam šta rekla. a onda sam se iznervirala, pa sam rešila da ih dokusurim, pa sam rekla da u stvari i ne moram, jer i onako svaki dan igram u svojoj sobi. Mislim da kad su se vratili kuci, prvo su uzeli neku knjigu zakona, da provere da li je to dozvoljeno.

Kad izađem napolje, samo me sredovečni ljudi presreću (i obavezno me pitaju "Kako mi je tamo, u Americi?", i ja im obavezno kazem da ne znam, jer nikad nisam bila u Americi), a mladi ljudi ti mahnu, ali se stide da ti priđu, a ako im ti priđeš, oni se uplaše. Ma, mnogo su bre, prosečno gledano, komplikovani, ali ima tako divnih ljudi, ne mogu da vam opišem koliko su to pametni, duhoviti, lepi, normalni duhovi. I dalje me iznenađuje kako dobru muziku imaju. Malo-malo pa gledam neku njihovu muzičku televiziju: imaju mnogo gluposti, tipa Britney Spears ili kako se već piše, ili Boy zone, ali imaju i tako dobre rnr bendove, da ne poveruješ. Mislim, kad naletiš na nesto dobro, to je stvarno dobro.

Inače, ovde je danas odjednom tako zahladnelo. Do juče je bukvalno bilo trideset stepeni, a danas nema ni dvadeset i kiša pljušti ceo dan. U petak ujutru krećemo za Tokio i svi koji idemo u Tokio smo bas uzbuđeni - idemo sami u Tokio!!! Preko neta smo našli (ne znam da li sam vam to pričala) neki Ryokan (neka vrsta motela u japanskom stili, sto znaci bez ičega u sobi), i pisali smo im, i dobili čak i neki popust (neverovatno je kako je Amere lako zbariti (tip koji drži to je Amer), Japanac nikad ne bi pao na taj "opušteni, prijateljski" fazon). U petak imamo dogovoreno da idemo u posetu nacionalnom institutu za istraživanje japanskog jezika. Jesam li vam rekla to? Kad sam odlučila da idem u Tokio, sela sam da vidim šta mogu da posetim tamo (obratite pažnju na redosled stvari - u uputstvu za ovaj put je preporučen obrnut red), i tako ja nađem ovaj institut i lepo im pošaljem mejl, predstavim se, kažem da bih volela da ih posetim, i oni kažu da je malo nezgodno vreme, ali ako mora baš tada, onda može. I ja to kažem ostalima, i nekoliko njih se zainteresuje, oni prihvate toliki broj ljudi, i sve bude lepo. Sve vreme smo komunicirali sa nekim Sugitom
Seijim, lepo i kulturno. I kada je došao dan da mi predamo naše planove za posetu, među našim profesorima nastane prava panika! Zašto? Zato što je taj nacionalni institut vrlo zatvoren i on vrlo retko prihvata posete, naročito ne toliko velikog broja ljudi! Onda smo morali da dokažemo da smo zaista zakazali posetu, i kad su videli ime tog Sugita, tačnije, kako saznajem ne tog, nego te Sugite, oni se svi čudom čude, jer "kako smo mi tako lako stupili u kontakt sa jednim od najčuvenijih istraživača u Japanu"! Svi su pogledali u mene i moj odgovor je bio kratak i jasan "sreća prati neupućene". I onda su nam svi redom čestitali, i rekli da nam zavide, jer i oni su samo jednom uspeli da posete taj institut itd. Bila sam zaista šokirana. Moje pismo je bilo potpuno jednostavno, jer nisam imala pojma kome pišem i nije mi ni palo na pamet da mogu da me odbiju, mislim, što bi me odbili. I tako. sreća prati neupućene, da ne kažem glupe.

[ 1, 2, 3, 4 ]