Drugi CD u reissues-seriji EKV izdanja etikete EKV Records govori ono što se već moglo naslutiti: da je reč o diskografskoj kući koja savršeno zna šta radi - i koja to radi na apsolutno svetski način. Opremljen kao što se očekuje kad su EKV u pitanju, ovaj CD svojim raskošnim i inteligentnim bookletom postavlja standarde o kojima PGP RTS može samo da sanja; ne samo da imamo priliku da dobijemo sve informacije (ko, gde, šta, kako) povodom albuma Samo par godina za nas - nego, već po gostoljubivoj tradiciji EKV Records, uz studijski LP dobijamo bonus od šest pesama (Iznad grada, Srce, Par godina za nas, Nisam mislio na to, Ona i on i on i ja, Sinhro - uživo sa Avala festa 1990. godine), čime je utisak kompletiran do poslednjeg udarnog detalja. Naročito kad na red dođe album koji je (možda) početkom 1989. izgledao kao Frustrirana Lična Depresija, da bi se - logično - ispostavilo kako je Mladenović bio mnogo sofisticiraniji nego što se mnogima činilo u tako benignoj beogradskoj sredini osetljivoj na Uspeh; hoću da kažem da ploča Samo par godina za nas, posle svih ovih tragičnih sezona, ima ne samo kolekcionarsku vrednost (jebeš kolekcionare!) već - pre svega, duhovni alibi za svoje postojanje, raison d'etre Personalne Hermetike koja se marta/aprila 1998. raspomamljuje u tisuće cvetova Višeznačnosti, kroz pesme Iznad grada, Krug, Amerika, Ona mi je rekla ili Srce. Posebno Krug (iz strogo privatnih razloga): slušati nakon toliko godina kako Milan u nekoliko refrena s frapantnom preciznošću opisuje Vaš Lični Život ("Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam razbio, u vetar rasuo... Vetar misli, vetar zna sve što znamo ti i ja, on me voli, on me nosi, on me razbija... Kao da sam umoran i kao da sam star, kao da je dosadno i suviše da znam... Ovaj krug sam skupio i opet sklopio, on me voli, on me nosi, on mi oprašta...") spooky je iskustvo u Krugu Zvezdare, naročito kad, posle svega, čujem kako Todorović razbija bubnjeve, kako Margita oblikuje Emociju i nežnim, gotovo anđeoskim keyboard-pasažima atmosferu pretvara u košmarnu pop-sliku, kako Pečar tuče po basu i, razume se, kako Milan peva - kao niko pre i posle njega, kao da je Krug pitanje života ili smrti, ljubav ili totalni fade-out, hrabrost ili kukavičluk, poslednja šansa da se, konačno, život skrene u pravi smer, tamo gde sve počinje & završava, od njenog glasa, pogleda, pokreta, napisane i neizgovorene reči, tvrdoglavosti, osmeha koji se ne može sakriti u jednom od beogradskih taksija, negde oko ponoći, po kišnim ulicama obasjanim jevtinim ćiriličnim neonskim reklamama - taman toliko mentalnih odbljesaka da se noć pretvori u Njen Obris & Milanov glas & Kosmičku Poruku da i te kako vredi stvoriti sopstveni Krug izvan kojeg ništa, really, ne postoji.

Naravno, to nije sve: Milan je imao retki talenat da lično pretvori u javno a javno u univerzalno, iz čega čitav album Samo par godina za nas izgleda kao nepotkupljivo remek-delo, eventualno i nažalost neshvaćeno u vreme kad se pojavilo; danas, gotovo deceniju kasnije - ovo je ploča koja je snagom pesama i snagom poruke izdržala test vremena, dovoljno drska da nas dirne tamo gde smo najosetljiviji, modernija od mnogih dela devedesetih godina, otmena u svojoj sofisticiranosti, brutalna u feelingu, direktna u logici, muzički besprekorna, dovoljno intrigantna da me obuzima celinom i delovima, da mi daje hrabrosti da izdržim i nastavim i nadam se - ovo je, ukratko, album koji objedinjuje Prošlost & Budućnost na način da je i Sadašnjost zadovoljena, što se, koliko me pamćenje služi, ne dešava previše često. Iz čega, razume se, proizilazi samo jedna ocena...

Recenzija Petra Lukovića
Izvor: X-Zabava, april/maj 1998.