Koncerti u Novom Sadu i zagrebačkom "Kulušiću" 1988. godine stigli su na disk misterijom koju nimalo ne razrešava znak distributera (Global Music); odnosno, količina nelegalnog/piratskog EKV-materijala poslednjih godina sasvim prirodno nagoni na sumnju, čak i kad je u pitanju profesionalno urađen disk (informativan booklet, ali bez imena izdavača...), za nekoliko klasa bolji od već poznatih bugarsko-srpskih izdanja koja igraju na sigurnu kartu: Milan Mladenović je mrtav i nikom nije stalo do EKV-arhiva. Greška: postoje oni koji su spremni da EKV-nasleđe legalno i legitimno predstave ovdašnjoj publici (o tome, uskoro), a valja se nadati da su to makar ljudi iz kompanije Global Music koji su svoj ugled založili iza - hajde da otkrijem - savršene live kolekcije čiji emocionalni naboj nadmašuje sve ono što se obično vezuje za EKV. Live '88 - sa svojih 14 pesama - nije samo Tek Još Jedan Koncert, već dokument vremena koji su Beograđani predstavili Zagrepčanima, prethodno ugodivši Novosađanima; makar iz te (ondašnje) republičko-pokrajinske zbrke bilo je jasno da su EKV fenomen za sebe, neka vrsta urbane (YU) transmisije kojoj je dozvoljeno da bude patetična, drska, melodramatična, ali tragična u svojoj biti, doslovna mračna u Milanovom glasu i klavijaturama za kojima je sedela Magi, perfektno inspirisana valjda najboljom ritam sekcijom srpskog rock'n'rolla (Firči/bubnjevi - Bojan/bas).

Sve to, a i nešto više, zabeleženo je na albumu Live '88 koji svojim tamnim zvučnim bojama, nonšalantnom depresijom i tek lakim nagoveštajem tragedije - bolje od mnogih dokumenata svedoči da je rock'n'roll 1988. znao šta radi; Milan u najboljoj formi, zlokobno raspoložen, potpomognut mističnim Magi-akordima, svoje je tekstove pretvarao u Himne/Opomene, EKV su zvučali kao Joy Division-senka (proverite: Ti si sav moj bol), bilo je u svemu neke latentne tragedije koju mnogi zbog cupkanja u ritmu za... nisu ni primećivali; slušam iznova i iznova i iznova - EKV su umeli da budu pokretači, inicijatori, umeli su da ponesu Zagrepčane snagom Beograđana koji su to naučili od Sarajlija, Live '88 je ključni dokaz teze da Sve Nije Moralo Da Bude Ovako, jer je u pitanju potpuno vanvremenska muzika (check it out: Sedam dana) koja ove noći 26. aprila 1997. (u četiri ujutru) ima još veći uticaj nego devet (glupih) godina ranije.

Šta god stajalo iza ovog albuma (pirati, lova, pohlepa, nostalgija), nikom ništa ne zameram; Live '88 je najbolji retro-aktuel koji smo na ovim prostorima sreli poslednjih godina; nije u pitanju sentimentalnost, nikako; nije u pitanju puko poštovanje mrtvih, daleko bilo - Milan je, bar, za života, umeo da bude ciničan glede takvih referenci; u pitanju je, da se razumemo, Samo Koncert iz neke davne, možda i nepostojeće 1988. kad nismo imali pojma ko će i kako preživeti. Ili, rečnikom antiratnih aktivista: da li je vredelo preživeti? Nemam pojma. Znam samo da je Live '88 možda najbolje sećanje na Milana i na sve nas Koji Se Nismo Mirili. Milana više nema; ostaje ovaj disk da nas nahrani snagom, rečima, stavom koji glasi - sve nije bilo samo muzika. Live '88 to potvrđuje, nenasilno, uzgredno, sofisticirano i mudro. Za Dead '97 - više nego dovoljno...

Recenzija Petra Lukovića
Izvor: X-Zabava, maj 1997.