Манастирски храм на Савинцу подигнут је и посвећен у част и спомен Светог Оца нашег Саве,
првог српског архиепископа и народног просветитеља, оснивача српске државности. Са Светим Савом Србија постаје Богом благословена Краљевина, а благородна лоза Немањића постаје династија светих Богобојажњивих владара.

По народном предању и старим црквеним записима темељ манастира који је постојао на овом простору осветио је сам Свети Сава у 13. веку. На Богојављење, каже предање, сишао је са тадашњим монаштвом до реке Дичине. Чудотворном молитвом отворио је извор лековите воде у камену, и до данашњих дана извор носи његово име. Народ овај извор лековите воде још назива и Светиња.

Под вишегодишњим турским ропством, манастир је био уточиште и утеха народу. Беше тако све до 17. века када ову светињу турска војска до темеља руши, јер Турци беху свесни утицаја Савине светитељске личности и његовог дела у народу.

Четири године после избијања Другог српског устанка, овде у Такову, на Цвети 1815. године, вођа устанка кнез Милош Обреновић 1819. године подиже своју прву задужбину, обнављајући цркву на овом месту. По његовој жељи црква је баш као и првобитни манастир посвећена Светом Сави.

Савиначку цркву радио је неимар Милутин Гођевац. Записи кажу, заједно са њим цркву је градило још осамдесет радника који су за време градње боравили у посебно направљеним дрвеним кућама, касније названим чардацима, „собрашицама“. Било их је дванаест, а до данашњих дана сачуване су само две. Храм су освештали Мелентије Павловић, архимандрит манастира Враћевшница, Авакум Петровић, игуман манастира Боговађа, и Хаџи Јосиф, игуман манастира Вујан. Њих су пратили бројни свештеници и монаси из цркава и манастира рудничке нахије.

Црква је надограђена дрвеном припратом 1860. године уместо дрвене дограђује се камена припрата. Заслуге за то припадају Милеви Алимпић, родом од Вукомановића. Камена припрата постала је и породична гробница Вукомановића и Обреновића. Тада је поред цркве, са десне стране обновљена и звонара, а поред постојећег малог звона стављена су и два нова.

Први светски рат донео је и ново пљачкање цркве на Савинцу. Аустријски војници опљачкали су и однели бројне реликвије, али и сва три црквен звона. Кнез Милош је желео да његова прва задужбина има, по угледу на српске манастире одговарајући земљишни посед са којег ће манастир убирати приход за своје одржавање. Поред постојеће земље манастиру је придодато још тридесет хектара са леве и десне стране Дичине, а поред земље била је у њиховом власништву и воденица у близини цркве.

Монаси манастира обрађивали су земљу и узимали ујам из воденице од 1821. до 1839. године. Падом прве владе кнеза Милоша и одвођењем игумана Гедеона настала је отимачина манастирске имовине од стране вође побуњеника који је све што је манастирско расподељивао својим присталицама.

Манастир тада добија статус црквене општине и тако је остало све до 2009. године када по благослову преосвећеног Епископа жичког Хризостома поново васпоставља првобитни статус.

ПЕЧАТ