Religija

Prosvetitelj Japana - sveti Nikolaj Tokijski (Kasatkin)

(3. februar, 1. avgust)

1. avgusta 1836. rođen je u selu Berjozu, u Smolenskoj guberniji, jedan od najvećih blagovesnika u istoriji Pravoslavne Crkve, čovek koji je u toku svog života u Japanu ostavio iza sebe preko dve stotine crkava, više od 35.000 pravoslavnih hrišćana, prevod gotovo čitavog Svetog Pisma, skoro svih liturgijskih napisa i mnogih dela bogoslovske književnosti; čovek koji je ustanovio nekoliko škola, bogosloviju, biblioteku i bezbrojne druge ustanove, mnoge od kojih i danas deluju.

Rani deo života Ivana Dimitrijeviča Kasatkina prošao je u velikoj teskobi i siromaštvu njegove šestočlane porodice. Mati mu i jedan brat umreše dok on jos beše vrlo mlad, te njega i preostalu decu podiže otac, seoski šakon. Pošto Ivan beše najstariji od braće, otac poklanjaše naročitu pažnju odgoju vrline i ljubavi prema Bogu baš kod njega. Ivan beše veoma nemirno dete, no svi njegovi nestašluci su prestajali čim je stupao nogom u hram dolazeći na službe. Pojao je i molio se sa takvom pažnjom da je izgledalo neizbezno da će poći na bogosloviju, što se 1853. i zbilo.

Smolenska bogoslovija se nalazila nekih 240 kilometrara od Ivanovog doma, te pošto on beše jedan od siromašnijih bogoslovaca, morade na početku i na kraju svakog semestra da pešači do kuće i nazad. Ipak, on nikada nije gubio smisao za humor i ostao je usto dobar učenik. Nakon što je 1857. diplomirao, ponudiše mu stipendiju za petrogradsku Bogoslovsku akademiju, gde je nastavio obrazovanje, pokazujući naročitu nadarenost za izučavanje Svetih Otaca i strane jezike. Po diplomi Ivana pozvaše da ostane na Akademiji da se priprema za profesorsku dužnost, no jednog dana se na oglasnoj dasci pojavi obaveštenje kojim su tražili da se prijave studenti zainteresovani za službovanje pri konzulatu u Japanu. Japan je posle višestoletne potpune zatvorenosti opet otvarao svoja vrata stranim trgovcima i diplomatama, te i Rusi u Hakodateu, pristaništu u severnom Japanu, otvoriše svoj konzulat. Ivana ovo smesta privuče. Još kao dete je od oca, koji se trudio da mu pruži osnovno znanje iz svetovnih predmeta, slušao priče o toj dalekoj zemlji, te je Ivan i kasnije nastojao da o njoj što više sazna. On beše jedan od petorice prijavljenih. Međutim, ostala četvorica studenata povukoše svoje prijave, saznavši da se za nameštenje zahteva bezbračan sveštenik. Ivan ne beše nikada razmišljao o monaškom životu, ali mu se zov Japana učini tako jak, da se uopšte nije kolebao. Episkop Nektarije, rektor Akademije, ispočetka se opiraše tome da se Ivan pošalje u Japan, smatrajući da bi čovek sa takvim akademskim sposobnostima na službi u konzulatu protraćio svoj talenat. Ivan se složio da bi takvo zaduženje bilo samo gubljenje vremena, ali on je nameravao da Japanu donese Blagovest. Posle dugog promišljanja episkop Nektarije se konačno saglasi, ali drugi članovi Svetog sinoda oklevahu da pošalju tako mladog i neiskusnog čoveka. Tek nakon pristanka mitropolita Isidora, Ivanovog duhovnika, i oni dadoše svoje odobrenje. 22. juna 1860. Ivan Kasatkin dade monaške obete, dobivajući ime Nikolaj, te istog dana bi posvećen u čin đakona, a 29. juna rukopoložiše ga za sveštenika. Bio je spreman za put u Japan.

Odlazak u Hakodate

29. juna Nikolaj krenu iz Petrograda na svoju novu dužnost u Hakodateu. Putovanje beše iscrpljujuće. Da bi došao na mesto ukrcavanja u Nikolajevsku na Amuru, morao je da preše volšku oblast, Ural i celi Sibir - rastojanje od 10.000 kilometara - sve na kolima i saonicama. Kada dospede u Nikolajevsk beše zima, te je zbog zaleđenosti dalje putovanje bilo nemoguce. Otac Nikolaj beše prinuđen da zimu 1861. provede u Nikolajevsku. Ovo se umesto gubljenja vremena, što je Nikolaj mislio da će biti, pokaza kao Božiji blagoslov. Za to vreme je, naime, imao priliku da razgovara sa svetim arhiepiskopom Inokentijem Aljaskinskim. Sveti Inokentije beše četrdeset godina stariji od Nikolaja, i skoro pri kraju svoga blagovesničkog puta. On ga posavetova da njegov prvi cilj mora biti da ovlada japanskim jezikom, a naredni da prevede Sveto Pismo, osobito Evanđelja. Upozorio je oca Nikolaja da ne očekuje previše, da će mu život u Japanu biti ispunjen razočarenjima, kao i zadovoljstvima. Reče mu da ne očajava kada oseti čežnju za svojom rodnom grudom, da će se to osećanje izgubiti, te da će mu se Japan ubrzo činiti kao dom. Sveti Inokentije uvide da je Nikolajeva mantija isuviše iznošena da bi na Japance mogla da napravi dobar utisak, pa mu pomože da sašije novu. Dade mu takođe i bronzani krst koji on sam beše nosio.

Pripreme za blagoveštanje

Sa dolaskom proleća otac Nikolaj nastavi put u Japan na vojnom prevoznom brodu Amur. U Hakodate stiže juna 1861., bezmalo godinu dana nakon što napusti Petrograd. Zemlja koja mu je sa tolikog rastojanja dražila radoznalost, u bliskom dodiru još ga više oduševi, te je odmah svojim nadređenima pisao o visokoj kulturi Japanaca, njihovim prefinjenim osobinama i neobičnoj učtivosti u ophođenju. No za blagovesnički rad u Japanu ne beše pogodno vreme. Japanci su na strance gledali uglavnom sa podozrivošću, pa čak i mržnjom. Na misionare većinom nisu obraćali pažnju, ali su bili gotovi da ih ubiju kad god se ukaže prilika. Propovedanje Hričćanstva beše strogo zabranjeno, pa su se obraćenici morali suočavati sa mučenjem i smrću. Misionare koji su hodali po ulicama rulja bi često zasipala kamenjem.

Ovo mladom jeromonahu teško pade; on beše zamišljao gomile ljudi kako se okupljaju da čuju njegovu propoved čim reč Božija prvi put bude objavljena. Zamislite moje razočarenje, pisao je, kada sam dospeo u Japan samo da bi me dočekalo upravo suprotno od onoga što sam očekivao. Pomirio se sa tim da je ograničen na savršavanje bogosluženja za malu rusku zajednicu u konzulatu. Pokušao je da unajmi učitelja japanskog, ali se ovo pokazalo kao gotovo nemoguće; nijedan Japanac nije hteo da se vidi sa strancem, a kamoli sa blagovesnikom. Sa takvim stanjem stvari, zadovoljio se čitanjem nemačkih i francuskih knjiga koje je našao u konzulatu, te se sve više pretvarao u pomoćnog sveštenika kakav je obećao episkopu Nektariju da nikada neće postati.

U to vreme, septembra 1861., sveti Inokentije beše na proputovanju za Kamčatku, te pošto ga u Hakodateu zadržaše nekoliko dana, odluči da svrati kod mladog blagovesnika. Saznavši o žalosnim prilikama, arhijerej posavetova oca Nikolaja da baci nemačke i engleske knjige i otpočne ozbiljno proučavanje japanskog. Ubrzo otac Nikolaj uspe da nađe nastavnika jezika i stade marljivo da uči. Naposletku su Nikolaju, da bi zadovoljio svoju hitrinu učenja, trebala tri učitelja. Pored ovih zasebnih poučavanja, otac Nikolaj poče da pohađa i japanske škole, nikada ništa ne kazujući, već samo slušajući nastavu. U uspomenama Šimomure Kajnana, urednika lista Tokio Asahi, zabeležena je priča koja govori o dolaženju oca Nikolaja u školu i odazivu školskih vlasti. Škola je nastojala da udalji svetog Nikolaja, bojeći se protivmera ukoliko bi vlada otkrila da hrišćanski misionar, i to Rus, posećuje nastavu. Pokušali su svašta, preteći mu čak i nasiljem. Jednom ga je na školskoj kapiji dočekalo obavestenje: "Zabranjen ulaz ruskom svešteniku". Otac Nikolaj je pročitao obaveštenje, stavio ga u džep i otišao u učionicu, kao da se ništa nije desilo. Naposletku su mu dozvolili da ostane, prosto zato što nisu mogli da ga oteraju. Nikolaj je povremeno posećivao i budističke hramove, da bi slušao propovedi i stekao rečnik neophodan za propovedanje o vrlinama.

Japanski jezik ima tri sistema pisanja, a što je najgore, stranac koji je želeo da uči jezik nije u to vreme imao na raspolaganju nijednu gramatiku, udžbenik ili drugo nastavno sredstvo poput današnjih učenika. To je značilo da je otac Nikolaj morao da izumi svoj metod učenja, koji je tako uspešno delovao da je on brzo usvajao aktivno znanje jezika.

Rađanje Crkve

Posle sedam godina učenja, sveti Nikolaj oseti da je spreman da započne preobraćivanje Japanaca. Stao je da oprezno propoveda Evanđelje ljudima oko sebe. Desilo se da mu je najgorljiviji katihumen došao sa mačem u ruci i ubilačkim mislima na umu. Takuma Savabe, samurajski šintoistički sveštenik i odani rodoljub, upade jedne noći kod oca Nikolaja i reče mu da svi stranci moraju da umru zato što šire laži i uhode po Japanu, te da će on sam svršiti sa Nikolajem ako ne prestane svoje propovedanje. Savabe je od Nikolaja zahtevao ili da smesta napusti Japan ili da umre. On ga je saslušao i zatim zapitao zašto osuđuje na smrt, a da nije prvo čuo o čemu se radi; Nikolaj je pristao da odmah umre, ako Savabe čuje njegovo učenje i ono mu se bude učinilo odvratnim. Savabe se iz uobičajene japanske učtivosti složio da pre nego što Nikolaja ubije prvo čuje šta on ima da kaže.

Sveti Nikolaj pčce Savabeu da propoveda Evanđelje. Pričao mu je o Bogu, grehu, duši i njenoj besmrtnosti, Hristovom dolasku. Savabe je pažljivo slušao, potom izvadio hartiju i stao da pravi pribeleške. Otada je stalno dolazio kod oca Nikolaja, nije više mogao bez njegovih medotočivih pouka, i toliko se ispunio ljubavlju prema novostečenoj veri da je bio kršten i primio ime Pavle. Uskoro je Savabe počeo da svojim prijateljima priča o Pravoslavlju, posebno Sakaiju i Uranu. Oni su se takođe preobratili na Pravoslavlje i aprila 1868. primili krštenje i imena Jovan i Jakov. Tako u jednoj noći beše postavljen kamen temeljac za izgradnju Pravoslavlja u Japanu.

Tada nastupiše političke promene, a šogunska vlada se trudila da ih zaustavi. Svuda su postavljali barikade i milicija je hapsila svako sumnjivo lice. Znajući u kakvoj su opasnosti hrišćani, naročito u Hakodateu, sveti Nikolaj naredi Savabeu, Sakaiju i Uranu da odmah napuste grad. Naoružao ih je izobiljem pobožnih knjiga, ali uistinu nije očekivao da bi oni propovedanjem mogli da postignu neki veći uspeh. Bilo je dovoljno da budu na bezbednom. Broj katihumena svetog Nikolaja ipak se svaki dan uvećavao. Jedan od njih, kršten kao Jovan Ono, docnije je postao prvi domaći episkop Japanske Pravoslavne Crkve. (Praunuk Jovana Onoa je danas sveštenik u tokijskom sabornom hramu i takođe je na krštenju primio ime Jovan.)

1869. je Sveti sinod naredio jeromonahu Nikolaju da se vrati u Petrograd radi uspostavljanja ruske pravoslavne misije u Japanu. Japanskom misionarskom društvu bilo je odobreno 6000 rubalja godišnje, što je slato sve do izbijanja rusko-japanskog rata. Pored toga, mitropolit Isidor je oca Nikolaja povisio u čin arhimandrita i stavio na čelo misije. Ona je bila stavljena pod nadležnost episkopa Kamčatke. Otac Nikolaj se vratio u Japan februara 1871. sa još nekoliko monaha koje je dobio na ispomoć. Ubrzo su ga svi oni napustili zbog bolesti ili nekih drugih ličnih razloga. Za vreme njegovog odsustva Savabe, Sakai i Urano (odn. Pavle, Jovan i Jakov) su nastavili sa blagoveštanjem, te je sveti Nikolaj, suprotno svojim očekivanjima, našao čitavo jedno stado novih katihumena.

Vrativši se iz Rusije, otac Nikolaj je pojačao svoj rad na prevođenju. Susreo je doktora Majamu, učenjaka iz grada Sendaija u severnom delu Japana, pa su oni zajedno sa Jovanom Onoom preveli i objavili rusko-japanski rečnik, katihizis, molitvenik, zidni kalendar i žitija svetih.

Važno je shvatiti naglasak koji je sveti Nikolaj stavljao na prevodilački rad. On mu beše veoma značajan; smatrao je da je suština blagovesničkog rada u prevođenju knjiga. Zato je većinu vremena provodio u prevođenju. Trideset godina se svako veče od šest do deset sa svojim pomoćnikom Nakaijem bavio prevođenjem. Jedino vreme kada se ovaj uobičajeni postupak prekidao bilo je u dane kada se morala vršiti večernja služba. Tokom časova prevođenja, vrata su bila zatvorena i samo je njegov pomoćnik Ivan mogao ući da posluži čaj. "Čak i da se nebesa otvore, ne bih imao pravo da prekinem svoj prevodilački posao", rekao je sveti Nikolaj.

Pri prevođenju je uvek težio savršenstvu i nikada nije bio zadovoljan, neprestano tražeći nova rešenja. Gospodnja molitva je, na primer, doživela pet prerada. Počeo je koristeći već postojeće kineske prevode, ali ovo nije bilo prikladno. Kineski prevodi su bili ili previše doslovni ili previše opisni. To ga je primoralo da sve vreme sledi ruski i crkvenoslovenski tekst, upotrebljavajući i Vulgatu (latinsku inačicu Pisma), engleski prevod i grčki izvornik. Provodeći ovakav postupak, mogao je da prevede po petnaest redaka za pet časova rada. Na ovaj su način prevedena Evanđelja. Nakon što se preselio u Tokio, obim posla mu se povećao. Počeo je da radi na sedmičnom bogoslužbenom krugu, pa je potom prešao na Cvetni i Posni triod. Postepeno je preveden čitav bogoslužbeni krug i svi delovi Starog Zaveta neophodni za službe, a još je uvek priželjkivao prevod celokupnog Svetog Pisma.

Najveća poteškoća ocu Nikolaju bio je izbor odgovarajućih kineskih znakova, jer nije mogao tek tako upotrebiti one koji već imaju posebno značenje u budističkoj i šintoističkoj tradiciji. Primera radi, budistički izrazi koji se odnose na apsolutno Biće kao bezlično, sasvim su različiti od pravoslavnog učenja o ličnosnom Bogu, raju i slobodnoj volji. Ponekad bi izbor jednog znaka iziskivao sate i sate raspravljanja; bilo je slučajeva kada su celoj Crkvi slata pisma tražeći predloge za prikladan prevod.

Prevodima svetog Nikolaja bilo je zamereno da su Japancima suvise teški da ih čitaju. Njegov stav prema ovome bio je da razina prevoda Evanđelja i službi nikada ne sme pasti na razinu mnoštva ljudi; pre treba da mnoštvo bude uzdignuto do razine Evanđelja i službi. Po njemu je narodski jezik bio nedopustiv u Evanđeljima. Ako su postojala dva značenjski potpuno istovetna znaka i oba bila jednako milozvučna, on bi naravno izabirao jednostavniji među njima, ali nikada nije činio ni najmanjeg popuštanja u tačnosti prevoda, čak i kada je to značilo da se moraju upotrebiti i malo poznati znakovi.

Selidba u Tokio odigrala se januara 1872. i sveti Nikolaj se nastanio u Cukiđiju, jednom od mesta određenih za strance. Dospevši u Cukiđi, nije mogao da nađe boravište. Noćivao je kod jednog Engleza, a po danu je lutao gradom. Na kraju je našao kućicu od dve prostorije, od kojih je ona veca - kada se ukloni sav namestaj - mogla da primi desetoro ljudi. Mada je jos uvek bilo zabranjeno propovedati Hrišćanstvo, uspelo mu je da privuče petnaestak slušalaca iz Cukiđija. U međuvremenu je nastavio sa učenjem japanskog, sprijateljivši se i sa okolnim narodom. Naročito dobar prijatelj mu beše nastojatelj Zođođi hrama, koji ga je štitio i kada je japanska vlast posumnjala u njegovu delatnost.

Otac Nikolaj se kod japanskih vlasti prikazao u lepom svetlu kada je služio kao tumač ruskom caru Aleksandru, koji je 1872. došao u posetu Japanu. Dotle su i zakoni protiv Hrišćanstva postali prepreka Japanu u diplomatskim odnosima sa zapadnim narodima, pa su ubrzo povučeni. Sveti Nikolaj se usled toga, kao i nedavnog služenja japanskoj vlasti, osetio bezbednim, te krenuo da traži podoban komad zemlje na kojem bi sagradio blagovesničko središte. Pretražio je celi Tokio, ali se stalno vraćao do građevina na brdu Surugadai, pošto ga je to mesto osobito privuklo. Surugadai je tada bio obitavalište kneza Tode, a kada je 1872. imanje došlo na rasprodaju, otac Nikolaj se postarao da ga pribavi. Isprva je zgrade koristio za propovedanje i poučavanje ruskog jezika, ali je 1873. sagradio dve zgrade u evropskom stilu, i gornji sprat jedne od njih iskoristio za paraklis. Usred toga je krstio i svoju prvu skupinu od deset katihumena.

U sedamdesetim godinama pravoslavno blagoveštanje prestalo je da bude stvar jednog čoveka i postalo organizovana delatnost. Otvorena je bogoslovija i škola za devojke. To je bila prva ustanova za više obrazovanje u Japanu koju su mogle da pohađaju žene. Pored toga su 1874. otvorena još tri blagovesnička središta u Tokiju i jedno u Osaki 1875. Ubrzo su usledile katihetske škole, sirotište, ikonopisno odelenje, hor i biblioteka. Počeli su da izdaju i mesečnik Seiko simpo (on još uvek izlazi pod imenom Seiko iho - ili Pravoslavni glasnik).

12. juna 1875. Sveti sinod Ruske Pravoslavne Crkve odlucio je da posveti Pavla Savabea za sveštenika i Jovana Sakaija za đakona. Rukopoložio ih je episkop Pavle istočnosibirski, a njima su potom 1878. sledili Pavle Sakai, Pavle Sato, Jakov Takaja, Matej Kageta i Timoti Hariju.

1880. su arhimandrita Nikolaja pozvali u Rusiju, te je u martu rukopoložen za episkopa revelskog. U Japan se vratio u oktobru sa horovođom Dimitrijem K. Lvovim. Sveti Nikolaj je već dugo osećao potrebu za stručnim učiteljem muzike, pa su njih dvojica uz pomoć J. D. Tihaija počeli da prilagođavaju japanske reči na ruske napeve. Upravo je Tihai obrazovao prvi hor pri sabornom hramu, a Dimitrije je postavljen za učitelja pevanja. Posao prilagođavanja japanskih liturgijskih tekstova na rusku muziku bio je izuzetno težak. Japanski napisi su mnogo duži, jezik je po sastavu rečenice upravo suprotan ruskom, ima nosne glasove, itd. Uprkos svim preprekama, hor se ispunio sa stotinu muških i ženskih glasova i postao jedan od najlepših ukrasa sabornog hrama. I dan današnji studente muzike u Tokiju dovode ovamo da čuju hor, koji se postuje kao jedan od najboljih u Japanu.

U osamdesetim i devedesetim godinama Japanska Crkva je nezadrživo rasla, objavljivalo se nekoliko časopisa, a mladi su slati na školovanje u inostranstvo. 1884. je položen kamen temeljac za velelepni saborni hram od 890 kvadratnih metara, visok 35 metara, sa zvonarom od 40 metara. Gradnja je trajala sedam godina, po nacrtima ruskog arhitekte Šierpova, a pod nadzorom engleskog arhitekte Kondera. Zvono je darivao tadašnji veliki knez i prestolonaslednik Nikolaj. Nije baš sve teklo bez problema, od kojih je većina dolazila od novinara. Naime, hram se podizao na najvišem mestu u gradu, a u blizini je bila i carska palata. Sve donedavno se smatralo vrlo nepristojnim podići čak i poslovnu zgradu višu od tri sprata, ako je ova preko puta palate. Novinari su protiv gradnje pokrenuli čitavu kampanju, tvrdeći da će hram postati ruska osmatračnica i da Rusi imaju ko zna kakve podmukle namere. Podizanju su se suprotstavljali čak i neki pravoslavci. Pri svemu tome, episkop Nikolaj je istrajao, saborni hram je sagrađen i posvećen Svetom Vaskršenju Gospodnjem. Ispočetka su ga zvali prosto Nikolaj-do, odnosno Nikolajev dom.

Rusko-japanski rat

26. januara 1904. počeo je rusko-japanski rat. Uopšte se ne može iskazati u kakvu nepriliku je ovo dovelo Pravoslavnu Crkvu u Japanu. No zahvaljujući stavu i ljubavi episkopa Nikolaja, Crkva je sačuvana od raspadanja. Japanci su je od samog početka napadali. Crkva je stavljena pod nadzor, a u nekim mestima su pravoslavne proterali. Japanska štampa je učinila sve da stanovništvo omrzne Crkvu.

Tada je svetom Nikolaju njegova pastva postavila pitanje da li se mogu pravoslavni Japanci boriti protiv pravoslavnih Rusa. Nakon što je pažljivo proučio stanje, zaključio je da Japanci trebaju da se bore, ugledajući se na rodoljublje samog Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je lio suze zbog sudbine Jerusalima. Uputio ih je da izvrše svoju dužnost kao odani japanski podanici, da se mole za pobedu Japana, i da učine sve što je potrebno za tu pobedu, ali da sve to ne rade iz mržnje prema neprijatelju, već iz ljubavi prema otadžbini. Episkopu Nikolaju beše još najteže. Kako je kao Rus mogao da se moli za pobedu Japana?! A sa druge strane, nije želeo ni da ostavi svoje stado. Saopštio je Crkvi da sve do kraja rata neće uzeti učešća u javnim molitvama Crkve, jer da i on ima obaveze prema svome otačastvu.

Već na početku je u pravoslavni centar poslata vojna straža, a kada su ruske krstarice potopile veliki japanski transportni brod, Nikolajev dom i druge zgrade okružilo je nekoliko četa vojske. Shvativši kakvu to opasnost predstavlja za svetog Nikolaja, njegovi su ga sveštenici pitali da li želi da ostatak rata provede negde van Japana. Zanemarivši svoj život, odbio je ponudu i rešio da ostane sa pastvom.

Japanska Crkva nije zaboravila ni svoju obavezu prema više od 70.000 ruskih zarobljenika. Poslato je dvadeset sveštenika koji su znali ruski da služe kao dušebrižnici zatvorenika. Obezbeđeno im je i štivo od preko dve hiljade pobožnih knjiga i oko hiljadu sa svetovnom tematikom. Nezavisno od toga, sami pravoslavni laici su ustanovili Društvo za duhovnu utehu ratnih zarobljenika, te sakupljali priloge i hranu za ove nesrećnike. U međuvremenu, 1906., sveti Nikolaj je bio povišen u čin arhiepiskopa, i Japanska Crkva je slavila 25-godišnjicu njegovog arhijerejstva. U znak priznanja za napore koje je Crkva preduzela u ratu, japanska vlada joj je poklonila srebrnu vazu, a ruski Sveti sinod je poslao dvadeset zlatnih oltarskih krstova.

Plodovi smirenja

1911. je obeleženo pedeset godina od dolaska svetog Nikolaja u Japan. Tada mu je bilo sedamdeset godina i već je morao da misli o nasledniku. U junu je došao episkop Sergije, koji je potom naznačen za episkopa Kjota.

Od 1910. je sveti Nikolaj počeo da pati od srčanih tegoba, te su mu delatnosti i proslave 1911. godine još pogoršale stanje. Početkom zime 1911. se teže razboleo, pa su ga u januaru 1912. primili u bolnicu Svetog Luke u Cukiđiju. Časopisi su svakodnevno izveštavali o njegovoj bolesti i mnogo ljudi ga je posetilo. 23. januara je, bez obzira na to što mu se stanje nije popravilo, odlučio da napusti bolnicu, govoreći da ima previše stvari koje se još moraju napraviti i da nema vremena za gubljenje u bolnici. Vratio se u Nikolaj-do i nastavio prevođenje Starog Zaveta. Do 2. februara (praznika Blagoveštenja) bio se dovoljno okrepio da napiše konačni izveštaj Svetom sinodu i sa episkopom Sergijem razmotri njegov desetogodišnji plan za Crkvu. Nikolaj je primetio da hor više ne vežba kao što je imao običaj. Rekli su mu da su lekari savetovali horu da ne vrši vežbe da ga ne bi uznemiravali. On je ipak izrazio želju da oni vežbaju i još zamolio da izvedu njegov omiljeni psalam "Na rekama vavilonskim". Tokom bolesti govorio je reči smirenja: "Evo, osvrćem se na svoj život... I šta nalazim? Samo tamu! Sam Bog je sve savršio, dok sam ja... takvo ništavilo, nula, bukvalno nula! A, ako se pravedni jedva spasava, gde ću se ja grešni obreti? Dostojan sam samih dubina ada". Eto kakvom se neobičnom smernošću ovenčao sveti Nikolaj, i upravo je ona sačuvala sva njegova vanredna dostignuca.

Apostol Japana se prestavio uveče 3. februara 1912. (po pravoslavnom kalendaru), dok je episkop Sergije čitao molitve za ishod duše. Zadnja reč mu je bila vaskrsenje. Toga trena su lekar i bolničarka, obadvoje nevernici, pali na kolena iz poštovanja prema svome velikom pacijentu. Pravedni jerarh - njegov život, njegov duhovni lik - učinio je takav utisak na bolničarku, da je ova docnije rekla: "Neizostavno, neizostavno ću se krstiti".

Zvono sabornog hrama objavilo je njegovo prestavljenje, i Japanska Pravoslavna Crkva našla se u stanju radosnog žalovanja, a slično se desilo i sa ostatkom Japana. Telo svetitelja su, obukavši ga u arhiepiskopsku odeždu, preneli u saborni hram krcat vernim narodom. Bezbroj venaca je došlo od parohijana, od japanskog plemstva, diplomatske zajednice, blagovesničkih sredista; došao je jedan čak i od samog cara.

U skladu sa njegovom voljom, parohijani su svetom Nikolaju odali počast noseći u rukama palmove grancice. Njegov pogreb je bio najveći koji je u istoriji Japana održan za jednog stranca. Tadašnji listovi izveštavaju o ulicama ispunjenim ljudima, običnim japanskim građanima koji su želeli da se oproste sa Prosvetiteljem Japana. Sahranjen je na groblju Janaka, nedaleko od grobnice poslednjeg Tokugava šoguna.

U vreme prestavljenja svetog Nikolaja, Crkva u Japanu je porasla na preko 35.000 pripadnika, sa 32 sveštenika, 7 đakona, 15 horovođa, 121 laičkim propovednikom, sabornim hramom, 96 crkava i 265 paraklisa. Oporavivši se od posledica strašnog zemljotresa, II svetskog rata, te uskraćivanja ruske podrške posle boljševičke revolucije, danas ima otprilike 30.000 verujućih, sa jednim episkopom i oko četrdeset sveštenika. Sadašnji poglavar, mitropolit Teodosije (izabran 1972.), poreklom je budista; kao i sve njegovo sveštenstvo, i on je Japanac. Japanska Crkva je nezavisna, pod dušebrižništvom svoje majčinske Crkve, Ruske Crkve.

prevod s engleskog: A.

(po člancima popadije Dorin Batolomju, i popadije Naomi Takahaši; iz časopisa „Orthodox America”)