Japan u nas

ISKUSTVO KAO OPOMENA

Iskoristiti šansu

Japan priprema misiju koja treba da ispita uslove za veće povezivanje sa Jugoslavijom. - Nakasoneova ponuda neiskorišćena zbog neznanja i indolentnosti

Japan je objavio da će do juna ove godine uputiti u Beograd specijalnu misiju, sastavljenu od funkcionera i stručnjaka, koji treba da ispitaju uslove za uspostavljanje široke ekonomske saradnje sa Jugoslavijom. To je objavljeno u Tokiju tokom boravka ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića, koji je početkom februara boravio u zvaničnoj poseti toj dalekoj zemlji.

Ekonomska razmena Japana i prethodne Jugoslavije nikada nije bila suviše velika, prosečno negde oko 400 miliona dolara godišnje, što je veoma malo kada se zna da smo sa drugim razvijenim zemljama, kao što su Nemačka ili Sjedinjene Države, imali robnu i drugu ekonomsku razmenu koja je lako prelazila sume od nekoliko milijardi dolara. Jugoslavija je sada manja, samim tim smanjen je i njen ekonomski potencijal, ali u trenutku kada se vrata Japana, posle deset godina sankcija i potpunog mirovanja odnosa, prema nama ovako široko otvaraju, trebalo bi razmotriti uzroke ranijih neuspeha, otkloniti ih i, uz dobre pripreme, ostvariti bolje rezultate.

Raniji neuspesi

Sigurno je da je za veliki deo ranijih neuspeha bila kriva Jugoslavija, koja nije imala diplomata i privrednika specijalizovanih za Japan, jednu posebnu zemlju i drugačije tržište od onih u drugim razvijenim zemljama. Naši trgovci nudili su često Japancima glomazni nameštaj, koji je odlično išao u SAD, ali u Japanskim minijaturnim stanovima nikako nije bio upotrebljiv.

Ispitivanja Japanskog tržišta nije bilo, pa sve se svodilo na izvoz manjih količina vina, značajne količine ruda i sirovina i uvoz Japanskih tehničkih proizvoda i tehnologije. Razlog za malo interesovanje privrednika obe zemlje decenijama je ležao i u činjenici da Japan, ne mogavši da klasifikuje jednu evropsku zemlju koja nije u istočnom ili zapadnom bloku, jednostavno nije mogao da je uklopi u neki od širih planova, koji su uglavnom pravljeni po kontinentima, ili regionima. U takvu Jugoslaviju retko su dolazili Japanski političari, a među poslovnim ljudima većina je bila iz redova ljudi na kraju karijere, ili jednostavno, van vodećih struktura u kompaniji koju su predstavljali, a koje su određivale velike poslovne zahvate.

Poseta Japanu tamo dosta poznatog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita 1964. godine, prilično zapažena u Japanskoj javnosti, nije kako treba iskorišćena i za bolje poslovne kontakte...

Poslednja prava šansa pred raspad Jugoslavije ukazala se neočekivano na samom početku 1987. godine, kada je tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov iznenada otkazao posetu Tokiju, a Japanski premijer Nakasone, željan da pauzu u zasedanju parlamenta iskoristi za neku spoljnopolitičku aktivnost, zatražio od svojih službi da mu na brzinu ugovore zvaničnu posetu Jugoslaviji.

Nakasone je došao specijalnim "džambo džetom" punim saradnika i novinara, iznenađujući domaćine svojom energijom i željom da u kratkom vremenu što više uradi. U Beogradu je primljen srdačno, ali bio je malo razočaran kad mu jugoslovenska strana, bez ikakvog vidljivog razloga, nije omogućila da poseti i Novi Sad, u kome je, dvadeset godina pre toga, boravio kao član delegacije parlamenta. Nakasone je održao govor na Beogradskom univerzitetu, a domaćini se nisu setili da mu dodele neku počasnu titulu, koja je, sa manje obrazloženja, ranije dodeljivana i liderima manje značajnih zemalja.

Da bi na neki način opravdao i sebe i domaćine zbog slabih rezultata iznenadne posete, Nakasone je na konferenciji za novinare obećao da će posle boravka u Beogradu učiniti i nešto konkretno: pozvati grupu mladih ljudi da jedno vreme o trošku Japanske vlade provedu u Japanu, a iz Tokija u Beograd uputiti ekonomsku misiju, da ispita uslove za značajno povećanje ekonomske razmene.

Dve grupe mladih Jugoslovena boravile su u Tokiju i drugim gradovima vrlo brzo posle Nakasoneove posete, odatle poneli najlepše utiske, ali, odabrani verovatno nasumce, većina nije usmerena na dalje poboljšavanje kontakata sa tom zemljom. Onda je u Beograd u proleće 1988. stigla misija od čak 200 značajnih funkcionera i biznismena, sve iz velikih i moćnih kompanija, željnih da nešto konkretno učine. Paket jugoslovenskih projekata nije bio dovoljno dobro opremljen i razrađen, niti je bio zasnovan na ispitivanju Japanskih potreba i mogućnosti, pa nije kako treba ni razmotren, a razgovori su, izgleda, uglavnom bili prazni i protokolarni, bez konkretnih odluka i dogovora.

Sada može biti lakše

U turističkom delu posete, u okviru koga su Japanci leteli i do Dubrovnika, bilo je čak incidenata. Članu delegacije, starijem čoveku, u avionu stjuardesa nije htela da donese čašu vode da popije lek, tvrdeći da može da ga popije sa sokom koji mu je upravo donela. Ona nije znala da Japanci piju lekove isključivo sa vodom, ali to nije ni morala da zna, trebalo je samo da bude ljubazna.

Drugi član delegacije odabrao je u "Narodnoj radinosti" u Dubrovniku mnoštvo glomaznih suvenira, mnoge od njih od stakla, vrednih nekoliko hiljada maraka, a onda su mu prodavci rekli da ne mogu da mu ih pakuju. Ponudili su mu selotejp i papir, da to sam učini. Kad su mu još saopštili da kod nas nije praksa da se kupljeni suveniri (ma koliko se dodatno platilo) šalju poštom na adresu kupca u njegovu zemlju, on je odustao od kupovine. Izašao je praznih ruku.

Šanse za povećanje saradnje, apsurdno, sada su možda veće, jer nas Japanci, posle deset godina ratovanja i nesreća, mnogo bolje poznaju nego ranije, što u toj zemlji nije bez značaja. Japanski novinari sve ovo vreme izveštavali su mnogo o nama, pa je Japanskim poslovnim ljudima, prirodno radoznalim, sigurno lakše da se odluče na neke poteze, naročito ako ih vlada na to usmeri. Kao najveći donator za izbeglice na našem tlu, Japan je prilično upoznat sa uslovima koji kod nas vladaju, pa je uspostavljanje privrednih kontakata, sigurno, sada lakše.

Svilanovićeva poseta Tokiju, međutim, bar uvidom u Japanske satelitske stanice i internet prezentacije listova izgleda da nije iskorišćena za veći publicitet, a novinarima, agresivno zainteresovanim za "saradnju sa Haškim tribunalom", nije odgovoreno da je tribunal Japanskim političarima i generalima posle Drugog svetskog rata održan usred Tokija, a ne negde drugde. Malo više i bolje pripreme za Japansku misiju na proleće sigurno nam neće nauditi.

Dragan Milenković