Članci / Legenda

Hirošima i Nagasaki

Belosvetski hoštapleri organizovani u najveću bandu na sveti - U.S. Army, izvršili su genocid bez presedana. U jednom jedinom trenutku ubili su 70.000 (sedamdeset hiljada) ljudi, a neposredno zatim ili u bližoj/daljoj budućnosti od posledica umrlo je još toliko. Ovo im nije bilo dovoljno već su ovakav zločin izveli još jednom, tri dana kasnije.

U samo dva dana uništili su dva cela grada, direktno ubili 150.000 ljudi, na stotine hiljada njih povredili i/ili osakatili. Mnogi su tiho umirali u predstojećim godinama i decenijama. Malobrojni koji su živi i danas predstavljaju žive spomenike najvećeg genocida u krvavoj ljudskoj istoriji.

Popis žrtava predstavlja bezličnu statistiku, pravi obim ovog stradanja mogu da shave samo oni "srećnici" koji su ga preživeli. Njihov život se pretvorio u agoniju. Za tren oka mesto u kome su živeli je nestalo, većina njihovih rođaka i prijatelja takođe. U periodu neposredno posle eksplozije bili su svedoci neviđenoj ljudskoj patnji. Ljudima se ljuštila koža, raspadalo tkivo, kosa im je otpadali sa glave kao da su lutke napravljene od jeftinog materijala, a ne ljudsa bića. Sa neba je padala crna kiša. Oko njih je sve bilo sravnjeno sa zemljom, leševi su bili na sve strane. Samo mesto gde je bomba eksplodirala bukvalno je pretvoren u prah. Hrana i voda su bili zatrovani, miris smrt se osećao u vazduhu. Fizičke rane su vremenom zaceljene, ali bol u duši je ostao. Posle rata su imali probleme sa svojim sunarodnicima jer niko nije hteo da stupi u bračnu zajednicu sa onima koji su bili izloženi zračenju. Ako bi čuli da su iz Hirošime ili Nagasakija jednostavno bi zazirali od njih.

Jeste Japan napao Kinu znatno pre početka Drugog svetskog rata, jesu japanski vojnici činili zverstva širom Azije (posebno u Kini i Koreji), jesu bili u savezu sa nacističkom Nemačkom, jesu prvi napali Amerikance (na Havajskim ostrvima), jesu im u toku završnih borbi nanosili velike gubitke u ljudstvu neviđenim fanatičkim otporom ali sve ovo nije ni iz daleka dovoljno da opravda stravično američko nedelo. Zar je moguće da jedna država koja se izdaje za svetskog lidera u borbi za ljudska prava i slobodu, negovanje demokratskih principa mogla tako olako da pribegne ubijanju nedužnih civila u tako velikom obimu samo da bi naterala neprijateljsku vojsku na predaju? To mi liči na slušaj gde čovek koji je u svađi sa svojim komšijom hoće da mu napakosti tako što bi uradio nešto loše njegovom detetu.

Amerikanci su imali ideju da stravičnim razaranjima primoraju Japan na kapitulaciju. Predvidelu su da bi pešadijskim osvajanjem četiri velika japanska ostrva rat trajao barem još godinu dana i verovatno bi imali milionske gubitke tako da su prelomili, na svoj beskrajno surov, pragramitačan način: bolje da mi pobijemo 250.000 japanskih civila nego da izgubimo milion naših vojnika. Tako su i uradili.

Pred sam kraj rata Rusi su skoncentrisanim snagama krenuli u napad na japanske položaje u Kini, savezničke snage su imale uspeha na jugoistoku Azije, SAD je imala dominaciju na Pacifiku i već je osvojila sva manja ostrva. Japan je bio potpuno okružen, nije imao kud. Da su Amerikanci imali malo više smisla za diplomatiju i sluha za specifični japanski mentalitet, mogli su da izbegnu te stravične civilne žrtve.

Američka osionost se najbolje vidi na primeru Nagasakija. Predpostavimo za trenutak da je bacanje atomske bombe na Hirošimu bilo opravdano (sa čime se duboko ne slažem). Američki vojni vrh je smatrao da će to imati za posledicu munjevito širenje straha u japanskim redovima te će odmah pristati na kapitulaciji. Međutim, ništa se nije dogodilo. Svet je očekivao zvaničnu izjavu japanskog Cara Hirohitoa ali umesto toga on se obratio putem radija japanskoj vojsci. Ni jednom rečju nije direktno pozva svoje podanike na kapitulaciju, ali je upotrebio jednu frazu koja bi to mogla da sugeriše. Naravno, kao i mnoge japanske izjave i ova je strancima izgledala dvosmisleno. Japanski jezik je sam po sebi delikatan i zahteva određenu dozu poznavanja japanskog duha radi kompletnog razumevanja. Sofisticirana retorika Cara interpretirana je od strane američkog Predsednika u najmanju ruku kao prkošenje ali u svakom slučaju kao odbijanje kapitulacije i data je komanda za izručivanje i druge atomske bombe na Japansko tlo.

Nesmemo smetnuti sa uma da je SAD izrazito antikomunistička zemlja i da je u Rusiji videla velikog ideološkog protivnika uprkos činjenici da su bili na istoj strani. Čak se do napada na Perl Harbor smatralo da su pristalice američkog ulaska u oružane sukobe ništa drugo do komunističke pristalice i protiv njih se vodila hajka. Staljinova Rusija im je bila veliki konkurent i suparnik kada je u pitanju uticaj na Evropu i Aziju. Amerikanci su smatrali da su superiorni i da kad su već u stanju da naprave atomsko oružje pre svih da bi bilo više nego poželjno da pokažu svetu njegovo dejstvo. Kako je Nemačka već kapitulirala postojao je samo jedan logičan izbor - Japan. I tako je Japan, zahvaljujući bezgraničnoj američkoj želji za dominacijom, postao prvi poligon za nadmetanje super-sila koji je kasnije nazvan "hladni rat".

Postoje određene indicije, da su Japanci mislili da američka vojska raspolaže čitavim arsenalom atomskog oružja i da su se neposredno pred kapitulaciju spremali za udare nalik onima u Hirošimi i Nagasakiju.

Zanimljivo je da su Nemci prvi krenuli sa izradom atomske bombe ali su procenili da će se rat završiti pre nego što je završe tako da su resurse usmerili u razvijanje drugih oružja, između ostalog mlaznog motora, balistički projektil V1 i V2 kojima su gađali London. Sa druge strane, Amerika je bila rešena da se prva domogne atomskog oružja i stim u cilju pokrenut je "projekat Menhetn" koji je na kraju doveo do izrade prve dve atomske bombe koje su isprobane u borbi popularno nazvane "Mali dečak" (bačena na Hirošimu) i "Debeli čovek" (Nagasaki).

Nemačka je ka Japanu, svom vojnom saveznuku, uputila podmornicu na kojoj su između ostalog bili planovi za proivodnju atomske bombe, kao i određena količina uranijuma. Podmornica nikada nije stigla na odredište jer je Nemačka u međuvremenu kapitulirala i posada se predala Amerikancima. Kako '45. proizvodnja uranijuma maltene nije postojala, američki naučnici su iskoristili čak i tu pošiljku nemačkog uranijuma za pravljenje atomske bombe koja je kasnije bačena na Hirošimu.