Leto Gospodnje 1978, 18. II.Mali gradic na jugu Srbije po imenu Vlasotince dobio
je jos jednog stanovnika. Bio je to veliki dan u zivotu jednog coveka, mene.
Rodjen sam ja. Ah, u tom trenutku sve lepote ovog sveta cekale su da ih spoznam.
U vremenu koje dolazi, svet ce postati mojim, zvezda je rodjena.
Ma, jos jedan covek da se gura za mesto na ovoj blatnjavoj kugli.
(Ma,...) Jedno od najlepsih detinjstava proteklo je na reci Vlasini, okolnim
sportskim terenima,a kao Rosuljac imao sam i sve pogodnosti stadiona OFK Vlasina
(upoznavanje zavicaja je najvece zanimanje jednog Vlasotincanina, sto posebno
dolazi do izrazaja nedeljom kroz igru 'vijanje sudije po zavicaju').
  
IN VINO VERITAS. Svaki Vlasotincanin ce vam reci da u Vlasotinackom vinu ima
mnogo vise od puke istine.Vino je u ovim krajevima nerazdvojni deo zivota vec
vekovima. To je pokretacka snaga, etar koji prozima sve. Sve sto im u zivotu
treba Vlasotincani dobijaju uz pomoc vina.Prosecnom Vlasotincaninu nije potrebno
poznavanje Kantove filozofije cistoga uma kada je u vinu zapisano sve sto mu
treba, a nije mu potrebna ni zeleznica da bi unapredio kvalitet zivota. Prica
(istinita) tece ovako: pre II svetskog rata tadasnja vlast htela da gradi
zeleznicu koja bi, zamislite, trebalo da prolazi kroz Vlasotince. Lokalna vlast
to nije dozvolila (ispostavilo se da to i nije tako lose). Zvanican odgovor
Beogradu je bio: Zeleznica ce pokvari nase devojke.Elem, uz carsijske price,
najbolje vino, ulicni basket, vlasinske plaze i najbolje knjige izrastao sam u
gimnazijalca.
(TO BE CONTINUED)
|
