VŠIENAMENSKI HELIKOPTER
Decembra 1976. godine Sikorsky YUH-60A pobeđuje suparnika Boeing Vertol YUH-61A na konkursu za novi armijski taktički transportni helikopter (UTTAS - US Army Utility Tactical Transport Aircraft System). Ukupno su izrađena tri prototipa, a prvi je poleteo 17. oktobra 1974. godine.
Prva verzija, UH-60A Black Hawk namenjena je za transport 11 vojnika sa oružjem i opremom, transport ranjenika, izviđanje, snabdevanje, komandovanje i transport spoljnog tereta mase do 3630 kg.
Rotor helikoptera je izrađen od kompozitnih materijala i otporan je na pogotke protivavionskog topa kalibra 23 mm. Trup letelice je od stakloplastilke i kevlara, a pod je ojačan posebnim materijalima otpornim na požar. Rotori i rep helikoptera mogu biti sklopljeni, a glava rotora spuštena radi lakšeg transporta. Kabina je konstuisana da pri padu/vertikalnom udar brzinom 11,5 m/s ne promeni oblik/zapreminu za više od 25% i da izdrži ubrzanja pri udaru/padu od 20 G u horizontalnoj i 10 G u vertikalnoj ravni. Neuvlačivi stajni trap sa amortizerima omogućava bezbedno sletanje na nepripremljene terene.
Za pogon letelice koriste se dve turbine General Electric T700-GE-700 snage po 1151 kW, a od 1989. godine (UH-60L), dve turbine T700-GE-701C snage po 1447 kW. Gorivo je smešteno u 2 neprobojna rezervoara ukupnog kapaciteta 1361 litar. U zavisnosti od verzije, mogu se postaviti i dodatni unutrašnji ili spoljni rezervoari za gorivo. Za start modora koristi se agregat T-62T-40-1 snage 67 kW. UH-60 je opremljen generatorima Bendix 30/40kVA i 20/30kVA i akumulatorom 17Ah. Pogonska grupa je obezbeđena sistemom za automatsko gašenje požara.
Posada se se sastoji od pilota i kopilota u kokpitu i nišandzije smeštenog u prednjem delu transportne kabine (neposredno iza kokpita). U kabini se transportuje 11 vojnika sa punom opremom i naoružanjem ili maksimalno 14 osoba. Osam sedišta se mogu demontirati i na taj način osloboditi mesto za 4 ranjenika na nosilima. Uz manje modifikacije, u kabinu je moguće smestiti 6 ranjenika na nosilima. Kabina ima sisteme za grejanje i ventilaciju. Sa obe strane helikoptera postoje mala odbaciva vrata za prilaz kokpitu i velika klizna vrata za brzo ukrcavanje/iskrcavanje vojnika i tereta.
Od elektronske opreme UH-60 raspolaže sa komunikacionim sistemima AN/ARC-186 VHF-FM, GTE Sylvania AN/ARC-115 VHF-AM, Magnavox AN/ARC-164 UHF-AM, Collins AN/ARC-186(V) VHF-AM/FM, IFF uređajem Bendix/King AN/APX-100 IFF, uređajem za kriptozaštitu govora Magnavox TSEC/KT-28, navigacionim sistemima Emerson AN/ARN-89 ADF, Bendix/King AN/ARN-123(V)1 VOR, žiro-kompasom Honeywell AN/ASN-43, Plessey Electronic Systems AN/ASN-128 Doppler sistemom, Honeywell AN/APN-209(V)2 radarskim visinomerom, signalizatorom radarskog ozračenja Melpar/Memcor AN/APR-39(V)1, IC ometacem Sandes AN/ALQ-144, dispenzerom mamaca Tracor M130, i autopilotom Hamilton Standard AFCS.
Od proizvedenog
431. primerka na UH-60 se ugrađuje sistem ESSS (External Stores Support
System) koji omogućava helikopteru da nosi spoljne rezervoare za gorivo
i naoružanje na 4 pajlona koja se mogu lako montirati/demontirati. Na spoljna
2 nosača (pajlona) mogu se nositi rezervoari za gorivo kapaciteta po 870
litara, a na 2 unutrašnja (bliža trupu letelice) kapaciteta po 1703 litra
sa kojima UH-60A ima dolet 2200 km. Na pojlonima se mogu nositi kontejneri
sa topovima ili mitraljezima, lanseri nevođenih raketnih zrna i protivoklopne
vođene rakete Hellfire. Na prozorima kabine mogu se montirati 2 mitraljeza
(po jedan sa svake strane) General Electric GECAL 50 kalibra 12,7 mm ili
M-60 7,62 mm.
Jedan UH-60 može biti transportovan avionom C-130, dva avionom C-141 i 6 teškim transportnim avionom C-5 Galaxy. Od 1981. isporučuju se kompleti za opremanje helikoptera medicinskom opremom. Od novembra 1985. ugrađuje se kokpit kompatibilan sa naočarima za noćno osmatranje (NVG), a od juna 1987. godine UH-60A se naoružava raketnim naoružanjem za protivoklopnu borbu (16 raketa AGM-114 Hellfire na pajlonima i 16 u kabini). Jula 1987. počinje testiranje sistema za disperziju mina Honeywell Volcano (960 protivtrnkovskih / protivpešadijskih mina Gator). Do 1989. godine proizvedeno je 985 helikoptera, a zatim se prelazi na proizvodnju poboljšane verzije UH-60L.
Prvi helikopteri UH-60L su isporučeni Američkim jedinicama stacioniranim u Južnoj Koreji novembra 1989. godine. Ova verzija ima motore T700-GE-701C snage 2535 kW, navigacioni sistem Tracor AN/ARN-148 (prijemnik sistema Omega), sistem za satelitsku UHF komunikaciju Motorola AN/LST-5B, 3 sistema za signalizaciju radarskog ozračenja (Bendix/King AN/ARC-199 HF-SSB, AEL AN/APR-44(V)3, AN/APR-39), i šestocevne mitraljeze 7,62 mm M134 Minigun umesto M-60.
Septembra 1981. godine poleteo je prvi prototip verzije EH-60C. Ovaj model namenjen je za elektronsko izviđanje i ometanje i opremljen je sistemom za elektronsko ratovanje TRW Electronic Systems Laboratories AN/ALQ-151, kao i uređajima za smanjenje IC odraza.
Za potrebe 160. Avijacijkog puka za specijalne operacije iz sastava komande specijlanih snaga Američke kopnene vojske razvijena je varijanta MH-60A sa poboljšanim navigacionim uređajima, termovizijskim sistemom, dodatnim rezervoarima za gorivo i modernizovanim kokpitom.
Helikopter VH-60N je namenjen za transport važnih licnosti (VIP). Ima poboljšan kokpit, luksuznu zvučno izolovanu kabinu, meteo radar i novu transmisiju. Ukupno je isporučeno 9 helikoptera i svi se nalaze u sastavu skvadrona HMX-1 mornaričke pesadije (USMC). Od novembra 1988, kada je prvi ušao u naoruzanje, do novembra 1989. godine označavani su VH-60A.
MH-60G
Pave Hawk je razvijen na osnovu verzije HH-60D Night Hawk za koju nikada
nisu odobrena sredstva. Namenjen je za traženje i spasavanje i podršku
specijalnim jedinicama. Opremljen je sistemom za dopunjavanje gorivom u
letu, dodatnim unutrašnjim rezervoarom za gorivo, radarom RDR-14, HF uređajima
za bezbednu komunikaciju, uređajima za satelitsku komunikaciju, FLIR sistemom
Pave Low III i naoružan mitraljezima kalibra 12,7 mm. Nalazi se u sastavu
vazduhoplovstva Nacionalne Garde (ANG) i rezerve ratnog vazduhoplovsta
(AFRes).
Prvi prototip varijante za specijalne operacije MH-60K poleteo je 10. avgusta 1990. godine. Opremljen je sa dva spoljna rezervoara za gorivo kapaciteta po 870,5 litara, uz mogućnost postavljanja dva dodatna unutrašnja rezervoara kapaciteta po 700 litara, sistemom za dopunjavanje gorivom u letu, poboljšanom elektronikom, novim kokpitom, FLIR sistemom Hughes AN/AAQ-16, radarom za praćenje terena Texas Instruments AN/APQ-174, motorima T700-GE-701C, vitlom, radio ometačem AN/ALQ-136, sistemima za upozorenje AN/AAR-47, AN/APR-39A i AN/APR-44, sistemom za signalizaciju laserskog ozračenja AN/AVR-2, dispanzerom radarskih i IC mamaca M130 i sistemom za IC ometanje AN/ALQ-141. Nalazi se u sastavu 160. Avijacijskog puka za specijalne operacije.
Južnokorejska armija koristi varijantu UH-60P koja se od UH-60L razlikuje po drugačijoj elektonskoj opremi.
Ratne mornarice nekoliko država koriste mornaričke verzije ovog helikoptera (SH-60, HH-60) koje su posebno opisane.
Eksportna varijanta S-70A je izvezena u veliki broj zemalja (Australija, Filipini, Kolumbija, Turska, Egipat, Bahrein, Jordan...).
Verzija za Saudijsku Arabiju S-70-A-1 Desert Hawk prevozi 15 vojnika sa naoružanjem i opremom i opremljena je sa reflektorima, vitlom, dodatnim rezervoarima za gorivo i novim komunikacionim uređajima.
S-70C je komercijalna (civilna) varijanta.
Cena helikoptera UH-60L za Američku vojku je 1992. godine iznosila 5,87 miliona USD.
TAKTIČKO-TEHNIČKE KARAKTERISTIKE
