Climbing 119, (1990), 138 str.: "Mind Games" by David Pagel, 1984 Alpinisticki uspon u steni Devils Tauera, Vajoming

U SENCI TIGLI VUDA ( autor: David Pagel, preveo Dragan Simic )

... divnog avgustovskog jutra, kada sam mogao srecno penjati bilo koji od tuceta lakših smerova, našao sam se navezan na uze, sa dovoljno gvozdjurije na sebi da usidrim bojni brod, zureci u stenu pred sobom, za koju sam znao da ce me verovatno dozivotno osakatiti.

Dzim i Dejvid, dva penjaca iz ravnica Minesote, su se '84 zaputila ka Vajomingu i Nacionalnom parku Devils Tauer. Sam Tauer je 290 metara visoka litica vulkanskog porekla, poznata iz Spilbergovog filma "Bliski susreti trece vrste". Sa zapadne strane je izbrazdana dugim zljebovima koje je, po indijanskoj legendi, napravio ogromni grizli oštreci kandze. Zamislili su da za pocetak, probaju neki smer ocene 5.7, pa, ako im to bude dobro išlo, mozda se usude kušati se u nekom lakšem smeru ocene 5.8. Prevideli su jednu cinjenicu - Dejvidov dugi, hvalisavi jezik.

Pred vece smo se nasli u drustvu penjaca i razgovor se uglavnom kretao oko planova za sutrašnje uspone. Opuštena atmosfera mi je razvezala jezik, i, nekoliko šrafova u mozgu, takodje. "Pa, ne znam," otezao sam, "planirali smo neki lagani 5.8 smer." Dzim je samo uzdigao obrve. Penjaci koji prvi ispenju stenu novim smerom daju ocenu i opis uspona. [to je viša ocena, smer je tezi. "Ja ne bih gubio vreme," neko je predlozio. "Sve ispod 5.9 je suviše lako, 5.9 i teze, to je penjanje. Je li, zar ne rekoste da baš dolazite iz Eldorado kanjona?" Ako sam to slucajno i pomenuo, sigurno to nisam zeleo. Trudio sam se da se drzim teme razgovora, iako mi se nije dopadao ni pravac u kome se taj razgovor kretao. "Ma da, išli smo malo, radi 'upenjavanja'", izvalio sam. Zvucalo je kao najvece izvrdavanje na svetu, što je, naravno, i bilo. "Ma hajde, upenjavanje.." momak je bio uporan, "iskusni ste u penjanju dugih uzduznih pukotina?" "Da, naravno... ali.." "Nema ali, penjite! Nigde nema lepših pukotina nego u 5.10 smerovima u Taueru." Dzimove obrve su dotle vec nestale u kosi. Ocajnicki sam trazio neki izlaz. "[ta biste nam preporucili za prvi uspon? Jos smo umorni od voznje, i zeleli bi smo da to ipak bude dan za odmor." "Ispenjite Solistu. Prelep je. Samo dve duzine uzeta i stvarno je lak. Pravi smer za zagrevanje." "Dobra osiguravališta?" "Najbolja." Ah, moj tip smera. "Aha, Solista, a? Lepo zvuci. Znaci, penjemo Solistu. Usput, koja je to ocena?" "5.9 minus." Nisam imao pojma dokle su Dzimove obrve sada stigle, zagnjurio je lice u dlanove.

(46)

Nešto nije u redu

Uopšte ne znam kako smo to uspeli. Sve što znam je da smo se nekako, umorni ali euforicni, našli na vrhu. ^im smo sišli u kamp, poceo sam listati penjacki vodic. "Pazi, ostala su nam jos cetiri dana. Hajde da probamo ovo (jos jedan 5.9) sutra. Ako nam to bude dobro išlo, mogli bi jedan dan da se odmorimo i da onda probamo ovo: Tigli Vud, 5.9+." Dzim se slozio. Uostalom, predlog je zvucao sasvim bezbedno, jer nijedan od nas nije stvarno verovao da bi smo uspeli da ispenjemo jos jedan 5.9 smer. I 5.9+? To je cista fantastika. Ali nije više tako izgledalo dva dana kasnije, kad smo i Gusberi Dzem i Volt Bejli Memorial ispenjali sa podjednako neocekivanim uspehom kao i Solistu. Nešto prosto nije bilo u redu i ja sam pokušavao da shvatim šta je to.Usponi su zaista bili teški, ali nisu bili i krajnja granica naših mogucnosti, kao što smo ocekivali. Bar jedan od nas je trebao da padne, makar jednom. Imao sam utisak da neko, ili nesto, mnogo vece od Dzima i mene, ucestvuje u ovim usponima. Loše sam spavao te noci. Poceo sam da razmišljam ozbiljno, i poceo sam da se plašim Tigli Vuda . Sutrašnji dan je bio predvidjen za odmor. Posvetili smo ga omiljenoj zabavi - zafrkavanju turista. Tu smo zabavu otkrili nakon Soliste. Potpuno opremljeni uzarijom i "gvozdjurijom", što je penjacki sleng za metalne delove opreme, predstavljali smo prilicnu atrakciju za turiste koji su pešacili unaokolo i divili se pejsazu. Raspitivali su se o nasem usponu i opremi, i neizbezno:"Kako je na vrhu?" Mi smo im strpljivo odgovarali na pitanja, i ljubazno ponudili da im poziramo za fotografiju sa njihovim cerkama. Ubrzo smo shvatili da, ma kako im strpljivo objašnjavali nacin uspona i tehniku osiguravanja, njima i dalje apsolutno ništa nije bilo jasno. S ovim sindromom smo se sreli i ranije, ali izletnici podno Devils Tauera su, zaista, bili vrsta za sebe. Ubrzo smo se zamorili od beskrajnog i, ocigledno, besplodnog ponavljanja istih objašnjenja, i poceli da se zabavljamo. Pravila su bila jednostavna: ko uspe da proturi što drskiju laz, postaje pobednik. Ja sam pobedio ubedivši jedan stariji par iz Ohaja kako se na vrhu Tauera nalaze ruševine druidskog hrama i opservatorije! Ali ovog jutra igra nam nije pruzala mnogo zadovoljstva. Bilo je teško stajati opušten i vedar u senci Tigli Vuda. Oko podneva smo otišli do podnozja smera da posmatramo navezu iz Montane. Ovo im je bio drugi pokušaj. Prvi pokušaj im se juce završio gadnim padom, još na prvoj duzini uzeta. Sada su uspeli da stignu do police na kraju druge duzine uzeta. Posmatrali smo ih preko pola sata, ali se nisu pomerali. Bilo je jasno da su potpuno iscrpljeni. Ostavili smo ih na polici i odvezli se pedeset kilometara do grada da kupimo namirnice. Kad smo se vratili, još uvek su bili na polici. Kasnije te veceri, otišli smo do njihovog šatora s namerom da dobijemo neke informacije. To je bilo kao da pitamo Abrahama Linkolna kako mu se dopao pozorišni komad tokom kojeg je - ubijen. A tako je i ispalo. "Hvatišta su zastrašujuce mala, i kud i kamo je tezi od bilo kojeg 5.9 smera koji sam ikad penjao," upozoravao nas je jedan od njih. Dzim i ja smo baš razmišljali kako bi bilo da se iskrademo i zbrišemo, kada se pojavila grupa lokalnih penjaca koji ovu stenu odlicno poznaju. Naš domacin nas je predstavio "...momci iz Minesote koji ce sutra da se okušaju u Tigli Vudu." Jedan od lokalnih nam je uputio krokodilski osmeh: "Tigli Vud, a? To je stvarno lep uspon. Jedinstven, zasigurno. Srecno, momci." Nešto kod njega me je podsetilo na nacin na koji se Bik Koji Sedi verovatno smeškao Kasteru vece uoci bitke kod Litl Big Horna. Nekako smo se našli upetljani u smer koji je mnogo iznad naših mogucnosti, i koji nijedan od nas nije zeleo da penje. Ponovo u našem šatoru, razmatrali smo kakve opcije imamo. Kako se meni cinilo, imali smo tri mogucnosti: zauvek prekinuti s penjanjem, promeniti ime ili pokušati uspon. Dzim je voleo penjanje, a i ime mu se dopadalo, ali nije zeleo da penje Tigli Vud. Zato je izneo još jednu mogucnost: "Ti mozes da vodiš prve dve duzine uzeta, to je najtezi deo, a i tvoj je red da vodiš." "Mogli bi da bacamo novcic?" protestvovao sam neodlucno. "Slušaj, tvoja jezicina nas je u ovo i uvukla."

(79)

Pašceš na moje patike

I tako, divnog avgustovskog jutra, kada sam mogao srecno penjati bilo koji od tuceta lakših smerova, našao sam se na prednjem kraju uzeta, sa dovoljno gvozdjurije na sebi da usidrim bojni brod, zureci u stenu pred sobom, za koju sam znao da ce me verovatno dozivotno osakatiti. Okrenuo sam se ka Dzimu. On je bio bezbedno osiguran za omanje drvo, potpuno siguran da nece morati da se upušta u rizican poduhvat, tj. da cu ja pre toga odustati. "Ako tresnem, bice to na tvoju savest," zlobno sam mu se obratio. "Jok. Pašceš na moje patike." hladno je odbrusio, posmatrajuci stenu. Osiguranje je izgledalo sasvim dobro, zaglavio sam prste u pukotinu i zapoceo uspon. Još nekoliko metara više, i još nekoliko postavljenih zaglavaka. Nailazim na gladak deo stene, bez vidnih hvatišta. Postavljam zaglavak 7 i opterecujem ga, uvlaceci ga svojom tezinom još dublje u pukotinu. Ispod mene je Dzim, osiguran za onu biljku. Uz malo srece, prilicno ce biti teško izvaditi ovaj zaglavak. Nailazim na zljeb i njime napredujem nekoliko sledecih metara. U glavi mi odzvanjaju imaginarni glasovi: "Cigaretu ili povez preko ociju?" (cuje se sirena) "Oce naš ize.." (cuju se pucnji) "Tako mlad.., imao je toliko toga pred sobom." Iznenada mi se noga nadje na maloj polici. Pogledao sam u ponor koji mi se otvarao ispod samih stopala, a zatim u stenu iznad sebe. Od prvog osiguravališta su me delila svega 3 metra. Polako mi je stizalo do mozga:"Uspeo sam! Moj Boze, uradio sam to!" Ali ipak nešto nije bilo u redu. Osecao sam se ošamuceno i pred ocima su mi igrali svetlaci. Tek kad je pocelo da mi se vrti u glavi, shvatio sam u cemu je problem: prestao sam da dišem! Sudeci po zujanju u ušima, izgleda da sam, u uzbudjenju, zadrzavao dah tokom citavog uspona! Još nekoliko pokreta i našao sam se na osiguravalištu, odakle sam ispustio takav krik, da su turisti pod stenom pozurili do teleskopa u nadi da ce videti spektakularan pad. Pošto sam se osigurao za stenu, seo sam i zatvorio oci a licem mi se razlio osmeh. Nestrpljivi trzaj uzeta me je podsetio da Dzim još ceka da i sam pocne uspon. Povukao sam uze ka sebi i doviknuo mu da krene. Nadao sam se da ce se dobrano namuciti. Kako je on penjao, ja sam povlacio višak uzeta ka sebi. Penjao je zaista sporo, mogao sam cuti njegovo teško disanje. Boze moj, stari Dzim se zaista mucio! Uopšte mi nije palo na um da sam ja dobrih 30-ak centimetara viši od njega, i da su neka hvatišta koja ja dosezem bez problema, njemu potpuno nedostizna! Potpuno sam zaboravio i koliko sam snazno zaglavio i duboko postavio zaglavak broj 7, koji je on sada pokušavao da izvadi. Svaki njegov uzdah sam shvatao kao kompliment svojoj penjackoj veštini. Kad je, konacno, stigao do osiguravališta, izjavio sam kako nameravam voditi i drugu duzinu uzeta. Do sledeceg osiguravališta imao sam svega 7 metara, lakših od dosadašnjeg uspona. Imao sam na umu da mi ovo bude poslednji tezi deo koji bih vodio, nadalje bih vodjstvo prepustio Dzimu. Ošamucenom dosadašnjim uspehom, ova kratka etapa mi je delovala trivijalno. Za Dzima je ovo bila poslednja šansa da padnem i time ga poštedim vodjstva tokom trece, najteze duzine uzeta. Bio sam odlucan da svaki neuspeh tokom ovog uspona prepustim Dzimu - pa nisam li upravo izveo tezak uspon bez kiseonika!? Razlika izmedju zadrzavanja vazduha na strašnoj steni usred prerije i dahtanja u Himalajima, na 8.000 metara nadmorske visine, izgledala mi je sasvim beznacajno. ^injenica da ce treca, Dzimova duzina uzeta biti duza od obe moje zajedno mi nije pala na um. Psiholozi to zovu "iluzijom velicine": u tom trenutku sam se osecao ravnim najvecem alpinisti na svetu. Uvukao sam prste u pukotinu, i samouvereno obavestio Dzima:"Ovo cu ja brzo, to je samo 5.9!" Kao macka sam se uspuzao sedamdesetak centimetara, da bih, uz tup tresak, skliznuo natrag na policu! Magla u mojoj glavi je pocela da se razredjuje. Setio sam se da ja ipak nisam najveci penjac na svetu, vec prosecan penjac koji vodjstvo u usponu radije prepušta drugom! Zatim sam shvatio da sam bio itekako srecan što sam uopšte stigao do ovde. Ali sam ipak optimisticki zakljucio da ono što mi je jednom pošlo za rukom, svakako mogu i da ponovim. Bilo mi je jasno da je vreme da odbacim tehnike penjanja iz knjiga, i primenim svoj licni stil. Moja metoda penjanja je bazirana na malo poznatom zakonu fizike zvanom sub-linearni vektorski aksiom, i koji, uprošceno, glasi:"Tokom uspona, penjac tezi - odmoru". Kako je Njutn propustio da to primeti, zaista je tajna. Manje obrazovanim penjacima koji posmatraju iz podnozja kako primenjujete ovu tehniku delujete iscrpljeno, gotovo kao da penjete s naporom, ali to je cena koju placate za uvodjenje nauke u neandertalski svet sporta. Uz primenu ove tehnike, u cugu sam prešao sledeca 3 metra, pa, samo po inerciji, i sledecih metar i po, dok mi se sledece osiguravalište nije našlo na domak ruke. Ponovo sam zaglavio sedmicu duboko u pukotinu i ponovo postao Rajnold Mesner. Ubrzo sam se našao na polici dovoljno širokoj da po njoj mozete voziti skejtbord. Osigurao sam se o stenu i seo. Kad se Dzim pojavio za mnom, bio je ne malo uplašen.

(97)

Ne zelim ovo da penjem!

Jedna jedina uzduzna pukotina se pruza naviše citavom visinom trece duzine uzeta Tigli Vuda. Za prvu duzinu je bilo potrebno mnogo veštine, ali treca trazi fizicku snagu i izdrzljivost. Na prvoj duzini ima mnogo mesta za predah, a stvarno teške sekcije su kratke. Treca etapa je umereno teška, ali svom duzinom, bez prestanka i predaha, i malo je mesta za postavljanje medjuosiguranja, te bi eventualni pad bio dug i zato opasan. Predstavlja veliku barijeru za uspešan završetak uspona. Naravno, u ovoj fazi uspona smo malo znali o svemu ovome. Dzim je, izgleda, bio blizu tome da nasluti istinu, jer se nakon 3 metra jednostavno okacio o jedino medjuosiguranje koje je postavio i rekao:"Ne." Ja sam još uzivao u slavi svog dosadašnjeg vodjstva, i uhvatio me je nespremnog: "[ta?" "Ne", ponovio je. "Kako to mislis 'Ne'?" "Ne. N-E. To je kratka rec koja se koristi za izrazavanje odbijanja. Drugim recima, ne zelim da ovo penjem!" Zar tako, mislio sam, nakon što sam nas ja doveo do ovde, bez pada i pomišljanja na poraz. (Mislim da sam tu, konacno, sasvim izgubio dodir sa stvarnošcu.) [ta mu je? Kakav je to nacin, jednostavno je odustao! [ta on misli, ko je on? Ljulja mi se tu, nad glavom, kad bih imao motku da ga dohvatim, polomio bih mu kicmu - kad bi je imao! Ustao sam na noge i izdrao se:"Slušaj 'vamo! Ja sam svoje uradio i sada, kad smo skoro na vrhu, niko mi nece visiti nad glavom i reci 'Ne!'" "Hoceš li ti da vodiš?", Dzim me je pitao. "Ne", izdrao sam se. Znao sam da je Dzim sposoban da ispenje ovu stenu, i ubrzo mi je postalo jasno da kljuc rešenja ove krize ne lezi u fizickim pretnjama. Dzim, iako znatno nizi, ima mnogo snazniju volju od mene. Psihološki pristup mi se cinio sigurnijom i logicnijom alternativom. "Dzime?" "Da?" "Uvek sam bio ponosan što si mi ti partner u navezi, i zelim da to znas. I, ako se danas ne osecaš dobro, mozemo odmah da odustanemo, to nece ništa promeniti..." "Odustani Dejve, nece ti uspeti." Toliko od plana A. Plan B cilja na njegov ego. Mogao bih mu toliko napumpati ego da ga, kao balon, ponese naviše pukotinom. "Dzime?" "Da?" "Ne znam da li sam ti ovo ikad rekao, ali uvek sam se divio tvom stilu i hrabrosti u penjanju. Prokleto impresivno. Pravi si tigar. Grrr." "Hvala, Dejv. Hoceš li sada da otpustiš uze i spustis me na policu?" Ostao sam bez karata. Oklevao sam neko vreme, a zatim je kockar u meni izbacio i poslednju: "Kazi mi, Dzime?" "Da?" "Ako hoceš, mozda, da ja vodim pukotinu, da se zamenimo?" Poceo je da penje! I kad je jednom krenuo, više se nije ni okrenuo za sobom. Nije prekidao ritam uspona, metar za metrom uzeta mi je isticao kroz ruke. Namestio sam se udobnije i naslonio na stenu. Još uvek sam se smeškao kad sam shvatio da je uze pri kraju. U vodicu je pisalo da treca duzina uzeta ima 53 metra, znaci da je Dzim na vrhu. Pogledao sam naviše. Ili vodic laze, ili je uze prekratko, s obzirom da je Dzim ispod strehe i ima još najmanje 3 metra. Uze nije bilo zategnuto. Odozgo je dopirao nerazumljiv uzvik "Više ..., ti ...!" Zakljucio sam da je Dzim na ivici, i da ga je lagano zgrabila gvozdena ruka panike. U delicu sekunde sam napustio svet pasivnog blazenstva i relaksacije i vratio se vertikalnoj borbi, nevoljno, nepripremljeno i relativno neosigurano. Jednog minuta sanjarenje, sledeceg nocna mora. Dodao sam mu još jedan metar uzeta. Zašto li i dalje stoji u mestu? Pogledao sam naviše. Miljama udaljen, Dzim je polako otkrivao hvatišta na završnoj strehi. Uze je konacno sasvim isteklo, ali je Dzim vec postavio osiguravalište i ja sam krenuo.

(77)

Bez osiguranja

Pukotina se širila. U pocetku sam u nju zaglavljivao šaku ili stopalo, sada sam uvacio citavu ruku do ramena. Nastavio sam penjati upiruci stopalima na jednu stranu i rukama na drugu, kao da se iz sve snage trudim da proširim pukotinu. ^uo sam odozgo Dzima:"... bez osiguranja!" U stvari sam pošao prerano, pre nego je Dzim do kraja postavio osiguravalište i pre nego je poceo da me osigurava uzetom! Prebacio sam veci deo opterecenja na ruke, svestan rizika da ih preopteretim i jednostavno ne izdrze. Ova mracna pukotina bi me ispustila kao giljotina secivo. Ovako neosiguran, pao bih do podnozja litice. Posmatrao sam policu pod sobom, razmišljajuci kako da doskocim na nju. Odozgo se cuo Dzim:"Penji, osiguran si." Neugodno široka pukotina se pruzala samo 10 metara, nakon toga se ponovo suzavala. To mi je donelo trenutno olakšanje, ali me je jos cekalo 40 metara pukotine dovoljno široke da uvucem dlan u nju, a zatim ga stegnem u pesnicu i tako zaglavim. Usput sam vadio medjuosiguranja koja je Dzim uspeo da postavi. Bilo ih je malo, prilicno nesigurnih: stena nije pruzala dovoljno mogucnosti za kvalitetnije postavljanje veceg broja medjuosiguranja. Kad sam se konacno našao prilepljen o stenu pod završnom strehom, skazaljka za gorivo je pokazivala da sam uveliko na rezervi. Bio sam srecan što mogu poštedeti pesnice daljeg mucenja, ali nisam bio siguran da li cu moci da ispenjem strehu. Mozak mi je bio sundjer u okeanu adrenalina, i ta hemikalija je bila jedino gorivo koje mi je preostalo da me i dalje goni u zeljenom smeru. Dok mi se svako mišicno vlakno opiralo daljem naprezanju, dosegao sam sledece hvatište i podigao se, pa ponovo i ponovo, dok se nisam, kao velika tuna naplavljena na plazu, opruzio pored Dzima. Mnogo smo vremena proveli oporavljajuci se na toj polici, pre nego smo se osetili sposobnima da nastavimo. Preostale dve duzine uzeta su izgledale trivijalno u svetlu onog što smo vec ispenjali. Taj deo smo gotovo pretrcali, trošeci pri tom bogatu mešavinu euforije i adrenalina. Na kraju smo se, uprkos svim zakonima verovatnoce, našli na vrhu Tigli Vuda. Trkali smo se i plesali po prostranoj vršnoj ravni, i zivot nam nikad nije izgledao tako ispunjen i velicanstven. Ponosno smo upisali svoja imena i naziv smera u svesku koja u tu svrhu stoji u limenoj kutiji na vrhu stene. Zatim smo skliznuli niz uze do podnoza stene, brzinom od koje nam se osmica, naprava za spuštanje niz uze koja radi na principu trenja, gotovo usijala, pa smo morali pljuvati na nju da je rashladimo!

(45)

Prokleto jezero

Dok smo se vracali do kola prateci stazu oko Tauera, osecao sam neizdrzivu potrebu da izrazim dubinu i snagu osecaja koje sam proziveo tokom naše avanture. zeleo sam da opišem Dzimu svoje zadovoljstvo našim zajednickim dostignucem i zahvalim mu se za ucešce u njemu, kao partneru i prijatelju. Morao sam da se uverim da je on delio moje oduševljenje našim trijumfom. I tako, dok smo hodali uskom stazom, ja spreda i Dzim za mnom, odrzao sam govor. Rekao sam mu da je ovo jedan od najvecih dana u mom zivotu, svakako najveci u mojoj penjackoj karijeri. Rekao sam mu stvari koje se retko kazu pošto je uspon završen, kao kako sam bio skamenjen dok sam vodio uspon, i kako sam bio impresioniran njegovim vodjstvom. Priznao sam mu svoju uskogrudost. Rekao sam mu kako zaista stojim iza izjava kojima sam ga ubedjivao da penje, izuzev iza one koja je na kraju upalila. Kad sam završio, ocekivao sam odgovor, ali cuo sam samo tišinu. Nakon ovakvog otvaranja duše s moje strane, mogao je makar neku rec da progovori. Da li je on uopšte cuo i jednu rec koju sam izgovrio? Okrenuo sam se i shvatio da nije. Dzim je zaostao 70 metara, kod mesta na kome su postavljeni teleskopi na zeton za osmatranje penjaca. Bio je usred zucne diskusije sa covekom u vrecastim pantalonama opremljenim najvecim Nikonom na svetu. Priblizio sam im se, koliko da cujem o cemu to razgovaraju. "..., tako je, šuplja je. Stena je šuplja kao truli panj. I puna je kišnice, otuda jezero na vrhu. Zato ovde ne ukucavamo one klinove, kako ste videli na televiziji. Sluzba za Nacionalne parkove se plaši da cemo ih zakucati preduboko i isušiti citavo prokleto jezero." Osmehnuo sam se i, zvekecuci opremom, krenuo ka parkingu i našim kolima, da potrazim sebi neke turiste za igru.

(32)

Napisao: David Pagel Preveo i priredio: Dragan Simic