SLOBODNO PENJANJE

( napisao Dejan Vuckovic ins.spel )

Tokom slobodnog penjanja, neophodnu stabilnost penjac ostvaruje dejstvom sila na tacke oslonca. Ove tacke oslonca se u penjanju zovu oprimci. Kako penjac u svom napredovanju u smeri koristi najcešce tri oprimka, što je uslov stabilne ravnoteze, i sile na oprimcima su kontrolisane tako da cine spreg tri sile, uravnotezen silom gravitacije koja deluje u tacki tezišta tela penjaca. Ovaj spreg sila nastaje kao rezultat rada mišica penjaca, te uspešnost uspona zavisi od stanja njegovih kondicionih sposobnosti ( snage, izdrzljivosti i brzine ), i njegove veštine racionalnog penjanja ( tehnike penjanja ).

Sile na oprimcima, po intenzitetu i pravcu zavise od: rasporeda i vrste samih oprimaka, polozaja tela penjaca, tezine penjaca i zeljenog pravca napredovanja u smeri. Ako ovo analiziramo, jasno je da dobrim izborom oprimaka, pravilnim polozajem tela odnosno manipulacijom tezištem, kao i maštovitovitošcu i pravilnim izborom trase uspona, mozemo maksimalno smanjiti intenzitete sila na oprimcima, cime se manje opterecuju mišici i optimalno koristi njihova snaga.

Oprimci

Oprimci se prema smeru sile koja deluje na njih mogu podeliti u tri osnovne grupe: na normalne oprimke , na kontra oprimke i na bocne oprimke.

Normalni oprimci su oni na kojima je dejstvo sile generalno usmereno u smeru od glave ka nogama penjaca. Ovo su najcešce korišceni oprimci. Što se tice oprimaka za ruke, uvek ih lako prepoznajemo po tome što je šaka tako postavljena da je dlan okrenut od ociju. Što se tice oprimaka za noge obicno ih opterecujemo donjom stranom prstiju ili tabanom, a rede petom ili tackama sa unutrašnje strane noge.

Kontra oprimci su oni na kojima dejstvuje sila usmerena u smeru od nogu ka glavi penjaca. Oni se rede koriste, ali u previsima su neizbezni. Što se tice oprimaka za ruke, kontra oprimke prepoznajemo po tome što je dlan okrenut ka ocima. Što se tice oprimaka za noge, obicno ih opterecujemo gornjim delom prstiju, a rede kolenom itd.

Bocni oprimci su oni na kojima pravac sile lezi u horizontalnoj ravni, te se oni prakticno nalaze na prelazu izmedu normalnih oprimaka i kontra oprimaka.

Treba naglasiti da sila koja deluje na oprimak, ponekad tokom njegovog korišcenja, moze promeniti pravac, a ponekad cak i smer. Ovo se dogada usled promene tezišta penjaca koji takvim manevrima napreduje u smeri. Tezina uspona delimicno zavisi od velicine oprimaka. Što je oprimak manji, odnosno što je manja napadna površina na kojoj deluje sila, to je vece opterecenje koje trpe ligamenti i mišici prstiju koji tu silu prenose na oprimak. Jasno je da što smer ima vecu tezinu, veci je i procenat malih oprimaka u odnosu na ukupan broj korišcenih oprimaka.

Prema velicini, oprimci se dele u cetiri grupe: na velike, srednje, male i ekstremno male. Ova podela je izvršena na osnovu broja falangi prstiju koje ucestvuju u prenošenju opterecenja na oprimak.

Veliki oprimci su oni kod kojih se aktivni kontakt sa oprimkom ostvaruje kontaktom sve tri falange prstiju šake ili vecom površinom ( veci od 5 cm ).

Srednji oprimci su oni kod kojih je aktivni kontakt ostvaren putem samo dve falange ( 3cm do 5 cm ).

Mali oprimci su oni kod kojih je aktivni kontakt ostvaren preko jedne falange ( 1 cm do 3 cm ).

Ekstremno mali oprimci su oni kod kojih se aktivni kontakt sa oprimkom ostvaruje površinom manjom od jedne falange ( manji od 1 cm ).

Ova podela koja se odnosi na velicinu oprimaka za ruke moze se analogno primeniti i na oprimke za noge ukoliko se navedene dimenzije u zagradi trostruko umanje.

Oprimak koji penjac koristi tokom uspona, moze biti opterecen na cetiri nacina:

Kacenjem se najcešce opterecuju oprimci za ruke. To je najjednostavniji i coveku prakticno uroden polozaj prstiju ruke na oprimku. Palac moze biti polozen uz kaziprst, ali je cešce preko kaziprsta. Takode se ponekad koristi i cela šaka ako je oprimak dovoljno veliki. Nogom retko na ovaj nacin opterecujemo oprimke, a kada to cinimo obicno su u pitanju kontra oprimci.

Hvatanjem rede opterecujemo oprimke, pošto se takvi oprimci retko pojavljuju u prirodi, ali i ovaj nacin je jednostavan i kada smo u situaciji da ga koristimo, ostvareni kontakt sa oprimkom je izuzetno jak. Palac je uvek sa suprotne strane oprimka u odnosu na ostale prste. Oprimci za noge se na ovaj nacin mogu koristiti samo upotrebom oba stopala ili oba kolena.

Oslanjanjem se najcešce koristimo kod oprimaka za noge. Tada se sila na površini oprimka razlaze na normalnu i tangencijalnu komponentu. Intenzitet normalne komponente definiše intenzitet sile trenja koja se suprotstavlja tangencionalnoj komponenti sile. Ako je sila trenja veceg intenziteta od tangencijalne komponente onda ce ovakav oprimak drzati penjaca. Treba napomenuti da je je ova pojava izrazena i kod svih ostalih nacina korišcenja oprimaka, ali je karakteristicna upravo za oprimke koje opterecujemo oslanjanjem. Kod oprimaka za ruke oslanjanje se još zove i upor.

Zaglavljivanjem se koristimo u nedostatku boljih oprimaka druge vrste kada odgovarajuce šupljine ekspanzijom odredenog dela tela ( šaka, pesnica, stopalo, noga, kuk, itd ...) opterecujemo po unutrašnjem zidu.

Ovakva sistematizacija oprimaka je znacajna jer su pojedine grupe oprimaka u direktnoj vezi sa konfiguracijom površine penjanja. Takode ovakav pristup veoma olakšava analiziranje nacina penjanja pojedinih smeri.

Površine penjanja

Površine penjanja se medusobno razlikuju po svom obliku, uglu u odnosu na horizontalu, raspodeli oprimaka itd... Svaka od ovih osobina uslovljava i odredeni nacin penjanja i korišcenja oprimaka. Po svom obliku generalno se površine penjanja dele u tri grupe.

Prema uglu u odnosu na horizontalu, odnosno prema nagnutosti generalno se dele takode u tri grupe.

Nagibi, odnosno one površine penjanja kod kojih je ovaj ugao izmedu nula i osamdeset i pet stepeni ( 0^o - 85^o ). Ovde se najcešce koriste normalni oprimci.

Vertikale, odnosno one površine penjanja kod kojih se ovaj ugao krece oko devedeset stepeni ( 90^o ± 5^o ). Ovde se najcešce koriste normalni oprimci, ali se povecava udeo bocnih i kontra oprimaka.

Previsi, odnosno one površine penjanja kod kojih se ovaj ugao krece od devedeset i pet stepeni i više ( > 95^o ). Ovde se drasticno povecava udeo kontra oprimaka a narocito onih koji se koriste hvatanjem i zaglavljivanjem. Previsi kojima je nagnutost veca od 135^o nazivaju se još i stropovi ili plafoni.

Postoji generalna zavisnost izmedu tipa oprimaka koji se najcešce koristi u smeri i oblika površine penjanja kao i njene nagnutosti u odnosu na horizontalu. Na sledecoj tabeli su prikazani tipovi oprimaka koji se koriste u smeri u zavisnosti od ugla a , a poredani po zastupljenosti 55%, 30%, 10%.

Tabela 5.

Na primer, pri prelasku iz vertikalne površine penjanja u previsnu neophodan je bar jedan kontra oprimak za ruku. Takode se moze reci da se na grebenu najcešce koriste oprimci kacenjem, dok se u kaminu najcešce koriste oprimci oslanjanjem. Kontra oprimci za noge kacenjem, javljaju se samo u previsima, dok se u kaminima i grebenima cešce koriste bocni oprimci nego u plocama.

Treba još spomenuti i dilfer, specifican nacin penjanja vertikalnih i subvertikalnih pukotina koristeci bocne i kontra oprimke za ruke. Primenjuje se kada je otvor pukotine velicine od nekoliko santimetara do metar širine, a duzina pruzanja pukotine nekoliko metara i više. Koristeci jedan zid pukotine kao oprimak za noge oslanjanjem, stvara se jak momenat sile koji se uravnotezava koristeci suprotni zid pukotine kao oprimak za ruke kacenjem. Postoje varijacije ove tehnike kada se noge ne oslanjaju vec zaglavljuju, ili kada se ruke ne kace vec takode zaglavljuju. Vazno je napomenuti da se tokom penjanja razvija sila velikog intenziteta na oprimcima za ruke, tako da ova tehnika iziskuje snagu ruku i dobru ravnotezu. Postoje osnovna pravila kojih bi u penjanju trebalo da se pridrzavaju pocetnici. Ona su definisana na osnovu elementarnih psihofizickih zakonitosti koje vladaju tokom penjanja u smeri.

1. Lice prema steni tokom penjanja i spuštanja.

2. Kontinualno kretanje u steni, bez naglih skokova i pokreta.

3. Oslonac uvek bar na tri oprimka.

4. Pre punog opterecenja oprimak se testira.

5. Oprimci za ruke leze u visini ociju i širini ramena.

6. Ruke i noge se ne ukrštaju.

Sva ova pravila se tokom usavršavanja tehnike penjanja postepeno odbacuju i ignorišu. To je neophodno jer napredna tehnika penjanja podrazumeva upravo suprotno od konvencionalnog - stabilnog i staticnog pokreta. Slobodno penjanje je, u svom najvišem stupnju, dinamicki proces slobodnijeg kretanja. Ono se ostvaruje promenljivim ritmom kretanja izmedu dva stabilna stava, prolazeci kroz polozaje labilne ravnoteze koristeci inerciju zamaha i rotacije tela.