Rastao u vrtu kupus. Lep kupus, crveni kupus. Tako se bogato razlistao da su kratkovidi i kijavicavi mislili da je velika crvena mirisljava ruza. Kupus nije bio usamljen. Do dva po podne pravilo mu je drustvo sunce: zlatilo je njegove listove. U dva je na posao dolazio vetric i listao kupusovu raskosnu glavu. Uvece su se kupusu privlacili neprijatelji - mali zecevi (sto je kupus bio veci, neprijatelji su bili manji). U mraku zecevi su se zaletali do kupusa da strpnu neki list. Ali bilo je dovoljno da hukne mudra sova ili da grakne strogi gavran, pa da zecici ostave kupus na miru i da odjure daleko, daleko. Ali jednog dana dodje u vrt vo i rece: - Ja sam postavljen za cuvara kupusa. Treba ga stititi. Kupusovo drustvo se povecavalo. Sa njim je neprestano bio cuvar vo. Zaklanjao je sunce, ali mu je kupus to oprastao. Vo prvo pridje ogradi vrta i rece joj: - Ti si neprijatelj. I srusi je. Rekose mu mudra sova i gavran: - Hu, gra. Zecici su neprijatelji a ne ograda. Samo ti lezi i s vremena na vreme mukni. Bar to umes. Zecici dobro cuju, u strahu su velike usi. Vo mukanjem prigusi prigovore. Sunce je izlazilo i zalazilo a vo nije mogao da se smiri. Neprestano je u vrtu trazio neprijatelje kupusa. Jureci po vrtu izgazio je kupus i zemlju je utabao. Na tom mestu kupus ne moze nikada vise da nikne.