Tada se pojavi lisica: - Dobar dan - rece lisica. - Dobar dan - pristojno odgovori mali princ, okrene se ali ne vide nista. - Evo me ovde - rece jedan glas - pod jabukom. - Ko si ti? - upita mali princ. - Vrlo si lepa... - Ja sam lisica - rece lisica. - Dodji da se igramo - predlozi joj mali princ. - Tako sam tuzan. - Ne mogu sa tobom da se igram - rece lisica - Nisam pripitomljena. - O, oprosti! - rece mali princ. Ali razmislivsi, on doda: - Sta to znaci "pripitomiti"? - Ti nisi odavde - rece lisica - sta trazis? - Trazim ljude - rece mali princ. - Sta to znaci "pripitomiti"? - Ljudi - rece lisica - imaju puske i love. To je bas nezgodno! Jedino to ih zanima. Trazis li kokosi? - Ne - odvrati mali princ. - Ja trazim prijatelje. Sta to znaci "pripitomiti"? - To je nesto vec odavno zaboravljeno - rece lisica.- To znaci "uspostaviti veze". - "Uspostaviti veze?" - Naravno - rece lisica. - Ti si za mene jos uvek samo decak slican stotinama hiljada drugih decaka. I nisi mi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica kao stotine hiljada drugih lisica. Ali ako me pripitomis, bicemo stvarno potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu. - Pocinjem da razumem - rece mali princ. - Postoji jedna ruza... milim da me je ona pripitomila... - To je moguce - rece lisica. - Na Zemlji ima svega i svacega... - Ah, to nije na Zemlji - rece mali princ. Cinilo se da je lisica vrlo radoznala: - Na nekoj drugoj planeti? - Da. - Ima li na toj planeti lovaca? - Nema. - Gle, to je zanimljivo! A kokosi? - Nema. - Nista nije savrseno - uzdahne lisica. A lisica se vrati svojoj misli: - Moj zivot je jednolican. Ja lovim kokoski, ljudi love mene. Sve su kokosi slicne i svi ljudi su slicni. Ja se dakle, pomalo dosadjujem. Ali, ako ne ti pripitomis, moj ce zivot biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka sto ce se razlikovati od svih ostalih. Drugi me koraci teraju pod zemlju. Tvoji ce me kao muzika mamiti iz brloga. I onda pogledaj! Vidis li, tamo dole, on zitna polja? Ja ne jedem hleb. Zito meni nista ne znaci. Zitna me polja ni na sto ne podsecaju. To je tuzno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kad me pripitomis. Zito, koje je zlacano, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sapat vetra u zitu... Lisica zacuta i dugo je gledala malog princa. - Molim te, pripitomi me...- rece ona. - Vrlo rado - odgovori mali princ - ali nemam mnogo vremena. Moram pronaci prijatelja i upoznati jos kojesta. - Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi - rece lisica. Ljudi vise nemaju vremena da bilo sto upoznaju. Oni kupuju vec gotove stvari kod trgovaca. Ali kao ne postoje trgovci prijateljima, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me! - Sta moram uciniti - upita mali princ. - Moras biti vrlo strpljiv - odgovori lisica. - Prvo ces sesti malo dalje od mene, eto tako, u travu. Ja cu te gledati krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor svih nesporazuma. Ali ces svakoga dana moci sesti malo blize... Sutradan mali princ ponovo dodje. - Bolje bi bilo da si dosao u isto vreme - rece lisica - Ako budes dolazio, na primer, u cetiri sata posle podne, ja cu biti srecna vec u tri sata. Sto vreme bude dalje odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu vec toliko uzbudjena i uznemirena: otkricu cenu srece! Ali ako budes dolazio bilo kada, ja nikada necu znati za koji sat da pripitomim srce... Za to su potrebni pravi obredi. - Sta je to obred? - upita mali princ. - I to je nesto davno zaboravljeno - rece lisica. - To je ono sto jedan dan cini razlicitim od drugoga, jedan sat razlicitim od drugih sati. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni cetvrtkom plesu sa seoskim devojkama. Zato je cetvrtak divan dan! Ja se odsetam, cak do vinograda. Kad bi lovce plesali bilo kada,svi bi dani licili jedan na drugi, a ja ne bih imala odmora. Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se priblizio dan rastanka: - Ah! - rece lisica... - Place mi se. - Sama si kriva - rece mali princ - ja ti nisam zeleo nikakvo zlo, ali ti si htela da te pripitomim... - Naravno - rece lisica. - Ali sad ti se place! - rece mali princ. - Naravno - odgovori lisica. - Time, znaci, nista ne dobijas! - Dobijam - rece lisica - zbog boje zita. - Zatim se vrati da mi kazes zbogom, za cu ti pokloniti jednu tajnu. Mali princ podje da pogleda ruze. - Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos niste nista - rece im on. Niko vas nije pripitomio, a ni vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih lisica. Ali ja sam je napravio svojom prijateljicom, i ona je sada jedinstvena u svetu. Ruzama je bilo vrlo neprijatno. - Lepe ste, ali ste prazne - rece im on jos.- Za vas covek ne moze umreti. Zaista, obican bi prolaznik poverovao da moja ruza lici na vas. Ali ona je sama vaznija od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zalivao. Zato sto sam ja nju stavio pod stakleno zvono. Zato sto sam ja nju zastitio zaklonom. Zato sto sam zbog nje poubijao gusenice (osim one dve-tri sto sam ih ostavio radi leptira). Zato sto sam ja nju slusao kako se zali, hvali, ili kako ponekad cak i cuti. Zato sto je moja ruza. I opet se vrati lisici. - Zbogom - rece on. - Zbogom - rece lisica. - Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Vazno je ocima nevidljivo. - Vazno je ocima nevidljivo - ponovi mali princ da bi zapamtio. - Vreme sto si ga izgubio za svoju ruzu cini tu ruzu tako dragocenom. - Vreme sto sam ga izgubio za moju ruzu... - ponovi mali princ da bi zapamtio. - Ljudi su zaboravili tu istinu - rece lisica. - Ali ti ne smes da je zaboravis. Ti postajes zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu... - Ja sam odgovoran za svoju ruzu... - ponovi mali princ da bi zapamtio.