Nasa posla

   Gube se mnogi narodni obicaji, ali se divni obicaj nasih vrlih predaka:
piti izjutra vrucu rakiju, potpuno odrzao u blagodarnom potomstvu, i 
predavace se revnosno s kolena na koleno dokle tece sunca i meseca, 
dokle dotraje poslednjeg Srbina. Mnoge su mudre izreke nasih starih
dotrajale, propale, upravo, ako se sme reci, izlapile, oglupele, i 
nekladasnje se gluposti, malo pomalo, dugim nizom godina, promudrile.
The, sta vec mozemo kad je tako; sve ide s vremenom, menja se. Ali, 
ima jedna izreka: Dogovor kucu ne obara, ili jos bolje: Dogovor kucu
gradi.

   Mi Srbi nijedan posao ne preduzimamo na brzu ruku, onako tek natersume,
vec o svemu razmislimo, dogovorimo se s ovim, s onim: vise ociju, naravno,
vise vide. Obazriv pametan narod. Cuo sam da nijedan drugi narod, sem
Srba, nema ovu mudru izreku. Zato svima njima i ide tako dobro, te 
dolaze, sto rekli nasi, sa sviju strana kod nas ovde, da se ishrane
hlebom. E, ali Srbin nece ni pljunuti dok se ne dogovori.

   Imao sam ja u selu jednog suseda, koji nije hteo maci s mesta bez
dogovora.
 
   - Hocemo li danas okopati kukuruz? - pitaju ukucani.
   - Pa cekaj, da se dogovorimo.
   - Dan ne ceka - veli zena. (To vec nije prava Srpkinja. Neki izrod!).
   - Treba da nadjemo Marka, da se dogovorimo hocemo li danas kod njega
u pozajmicu, a sutra kod nas.
   Ide i trazi Marka. Nadju se u mehani, i sednu da se dogovore. Srkcu 
tako rakije, i dogovaraju se tako kao pametni ljudi. Pa razgovor, kao
razgovor, predje na druge stvari, dok tek pogledom Marko se prekrsti
i uze se nesto pravdati:
   - Tako mi ovog krsta sto se krstim, i ovoga mi pica, ne naslo mi se 
u kuci, i prolazio kud i ova rakija, ako ja budem ista protiv tebe
govorio!
   Ispiju case i kucnu se.
   I opet objasnjavanja, opet pravdanja, i uveravanje uzajamno o prija-
teljstvu i ljubavi, opet kucanje, i bezmalo, u tom prodje ceo dan.
   - Pa sta rekosmo za ono? - pita Marko pri rastanku.
   - Dogovoricemo se sutra. Doc'u ja kod tebe pre zore.
   Tako se, dakle, moj sused dogovarao o svemu, pa i najsitnije stvari
nije bez temeljnog dogovora preduzimao.
   Bio je to krasni covek, prava Srbenda.


   ...

   Kad bi samo Francuzi, Englezi, Nemci i ostali narodi znali ko smo
mi Srbi, i sta vredimo, ja tvrdo verujem da bi se morali podaviti ili
pobiti od tuge i ocajanja sto i njih Bog nije udostojio te retke pocasti
i srece da se mogu zvati Srbima. Sta da radimo? Mi im ne mozemo pomoci!
Tako je Bog rekao da bude!