Tako je bilo i kad se selio sa citavom kucom. Ponegde uz vodu, bilo je tiho, toplo leto, sazrelo voce, dobri ljudi, ali tek sto prodje zima, opet su isli dalje. Kad im je umro otac, hteo je da se smiri. Nekako cudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve sto oko njega bese, na svetu, sareno ludo, bezumno i besmisleno. Ovi zivi za koje se brinuo, ova zena, a jos vise deca koju je voleo, premestahu se svaki cas, iz proleca, u jesen, iz leta, u zimu, iz veselja, u plac, iz dana, u noc. Niti je mogao da ih sacuva, niti da im pomogne, niti da ih zadrzi. ....... A kad se pogleda ovako u noc? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesecini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvezdja... to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ucuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguce da je sve to jedna bezdana praznina? ......... Moc neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zaostajale ladje i kuce su postajale nepomicne i njegove. Kretahu se po njegovoj zelji i njegovim zamislima i uskoro mu se cinilo da i kise na njih padaju, a proleca oko njih nastaju, kad on hoce i kako on hoce. ....... Ono sto je ostalo kod kuce, poce, u secanju njihovom, kao u dusi Isakovicevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajuci pred sobom sve vise brda, ravnica barovita sa koje podjose, dodje im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle sto su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz njih, raskidase se, u njihovim mislima, i slike njihovih zena i dece. Kao i u dusi Isakovicevoj, i u njihovim dusama nastade praznina. Kuce i kucista zaboravise, na zene i decu vise nisu mislili, a svoju muku ipak osecahu sve jace. Bi im mrsko da zive i mrsko da se secaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da ce se ikad vratiti. Mozgovi im zatupese i ni lica svojih najmilijih vise nisu umeli da sagledaju u zatvorenim svojim ocima, pod sklopljenim zazarenim ocnim kapcima, sa licem izmucenim od tih unutrasnjih bolova i patnja, vise nego od hoda i zamora. Obesni i razjareni pri polasku, postadose snuzdeni i ponizni kad su odmicali u tudjinu. Nisu vise imali snage da lome i krhaju i ne usudjivahu se vise da diraju zene. Zbijeni u gomilu, stajahu na sred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prisao, bojazljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prodjose tuda. ........ Ziveci tim strasnim zivotom, po volji tudjoj, zar nije, kao rascerecen, ostavljao komade svoga bica, nataknute na razne kuce, u krajevima kud mu noga nikada vise nece krociti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidiljivo i da prodje tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuca bi bio rado posao? Ne samo posle smrti sto nece vise moci dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga cekahu rado, nego vec ni sada, za zivota, nije mogao da se vrati u mesta gde je proziveo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najneznije budjenje proleca, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod trvdjavom Oseka, ili najtisu tisinu veceri, pod gradom Varadinom, gde se bese naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo vise ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tudjoj volji. Sa onom strasnom ranom sto mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, lezao nepomican nad utokom Dunava, lebdeci izmedju zivota i smrti, u oku sa zutom svetloscu razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio nisu mu se vise secali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je narocito voleo, i placao, nije ga ni poznala. ......... Od sveg zivota, razmisljajuci, ostadose mu svetle u pameti i sad, samo one sjajne, ciste zvezde, i srebrne, sumske putanje nad kojima se spusta aprilska magla, kojima je projahao u prve dane svoga braka sa zenom, ziveci u onoj jednolikoj dosadi male slavonske posade, loveci lisice, a u buducnosti, samo ta bezgra- nicna, zavejana Rusija, kuda misljase da se odseli, da bi jednom lakse ziveo i da bi se vec jednom odmorio i smirio. ........ Prazno je dakle bilo, pred njim, zanavek, i uzaludno, za njim sve sto bese prosao. Nista nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna medjutim, u sebi, osecao je da je nemoguce da sve to tako prodje, i kako ga vuce glas neki, u njemu, obecavajuci mu nesto vanredno, pri svrsetku. Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje bese stigao, uvidev da mu je zivot prosao i da ga vise popraviti ne moze, kao ni nisku sudbinu svih tih, koji su posli sa njim i koji ce ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tudjoj volji i za tudj racun, odrekav se svake nade, on je ipak osecao nesto nad sobom, kao i to nebo sto je letno vece hladilo. Tad svom silinom nagrnuse na njega utisci i misli. Shvati da se vratio sa uzaludnog posla. Da je ratovao bog te pita gde i ni za sta. Oseti da ga je zena ostavila sa nejakom, bolesnom decom. Zagledan u vojnike, shvati da za njih ne mare, da ih varaju, da ih teraju po svetu kao stoku i da ih kolju. Da im daju zastave, da ih kite perjem i da ih prebrojavaju, zive i mrtve, kao konje i fiseke. Da izmedju njihovog tumaranja po ratistima i zivota onih na domu, u barustinama, nema nikakvog smisla, ni veze. Da sa njim, Vukom Isakovicem, citava ta nemacka carevina, u stvari, samo zbija sale. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se, pa da sve sto ostavljas, bude kao da nije bilo. Zagledan u daleka brda, iza kojih se opet pomaljalo Sunce, oseti kako na njemu zablista srebrno. Umoran i prazan, bio je lak, kao i da nije imao tela. Osuncan posle, prosijan, oseti se topal, a ne tezak, kao i da ne jase i kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je pratio s ledja. Zatim potera konja kosom, kroz prazninu.