U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno ucimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, ucili smo svaki dan od sedam do dorucka i zatim do pola jedanaest, samo sto vise nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola casa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila sto na ispit nisam i ja izasao zajedno s njom. Iznenadila se kada me posle toga vise nije videla. Ni tog, ni sledecih dana, ni sledecih nedelja, ni sledecih ispitnih rokova. Vise nikad. Zacudjena, zakljucila je da njene procene mojih osecanja za nju, ocigledno, nisu bile tacne. Zbunjena sto ne moze da odgonetne u cemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno ucili i tada joj je pogled slucajno pao na "Vedzvudov" pribor za caj, koji je jos od dorucka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dans ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao dorucak, jedini obrok koji sam mogao sebi priustiti tokom tih godina. Shvativsi to, upitala se jos nesto. Je li mogucno da sam je u stvari mrzeo? Na kraju, ostaje jos jedna obaveza: da se, kako je u pocetku bilo obecano, junacima ove povesti podele imena. Ako se citalac vec sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno - Evropa.