Umro nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekose neslane. Tako, placuci, jedne veceri ona zaspi i usni neki predeo, pola u suncu i cvecu, i seta veselo neki svet, a pola u blatu, kisi i mraku. I u tom blatu - gleda - njen sin! - Vidis majko, - rece joj on - oni tamo setaju u osmesima i radosti zivih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza... Mati kud ce, sta cek prestade da place za sinom. A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo lezi u suncu, ali u njemu nista ne raste, nista se ne moze oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cvece i voce zato sto se zivi ovde plode. Mati razumede pricu, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog decka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku... Nocu se bolje vidi u proslost nego danju. Bira se zena a ne majka. A vi se niste zenili zenama koje ste voleli i niste nas s njima pravili. Tesko onima ciji ocevi dobiju rat| svet nikada nece biti njihov. Nije greh u jelu nego u delu. Mlade lepotice zgodnim momcima prastaju glupost ali ruznima ne prastaju um. Ko hoce da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inace od posle nema nista... Covek ne stari ravnomerno uz casovnike, nego ponekad za tri dana vise no za godinu. Osobe koje se boje zivota kasno i nerado napustaju porodicu i tesko zasnivaju sopstvenu. Pamet kasni a ljubav zuri. Slava i uspeh se ne prastaju. Nije u pravu onaj ko zna istinu, nego onaj ko je za svoju laz uveren da je istina. Treba se samo navici na sebe. Posle je sve lako. Ko zna koliko ima, nije bogat.