Veluca je pogledala zasenjeno u taj osmeh na licu Svilokose Pavla i to je bilo poslednje sto je u zivotu videla. Upitala ga je kako se zove, on je rekao i to je bilo poslednje sto je u zivotu cula. Udario ju je kundakom i uzeo poluzivu kako sto jede ribu. Potom, jos istog jutra, prodao ju je na jedan brod sto nosi javno zenskinje od luke do luke, otisao za onim osmehom sto mu svetli u mraku i nikada je vise nije video. Za njime devojka je ostala luda od uzasa, od probudjene strasti i straha, a od udaraca slepa i gluva za ceo zivot. I otada je pocela duga nocna plovidba slepe Veluce. Svaki posetilac kupovao je cim bi stupio na brod bakarni prsten i malu u zlato uvezanu knjizicu stampanu u Mlecima, sa podrobnim opisom devojaka i vestina kojima su usluzivale svoje goste po kajutima. Desetak ljudi dnevno po devojci bila je mera i one su plovile sastavljajuci prolece s prolecem i luku s lukom zacudjene sto im ceo svet zna ime i vrlinu. Vecernji posetioci su ostavljali prstenje na brodu prstenujuci svoje izabranice tako da je svaka od njih ujutru morala vratiti kapetanu sa svakoga prsta po prsten za novih sutrasnjih deset gostiju. A knjizice gosti su odnosili sa sobom i poklanjali prijateljima. Tako se krug zatvarao ne u prstenu, koji je ostajao uvek ne brodu, nego u onim knjizicama. Ljudi vole ocima, a zene sluhom, pa ipak, gluva Veluca volela je bolje od drugih. Na brod su sve cesce dolazili nju da traze, odsecali su joj kradom pramenje kose i slali ga u pismima rodjacima, da bi je ovi prepoznali kada i sami navrate u ladju. - Nije zena sapun da se potrosi - govorili su smejuci se i za Velucom je posla izreka. Izreka brza od broda i takva da se nije mogla zapisati, jer se sastojala od pokreta i zvizduka. Bakarno prstenje stavljali su joj ponekad i na nozne prste, jer na rukama vise nije bilo mesta. A ona nista nije videla ni cula od onog sto se preko nje i oko nje dogadjalo, ali je ostajala najbolja. - Danju joj um radi brze od srca, ali nocu je obratno - saputale su devojke. Uzimajuci i skidajuci prstenje, prosla je slepa Veluca na zenskom brodu Jadransko i Jonsko more od Ankone do Venecije, od Barija do Draca, od Dubrovnika do Krfa i tek tada jednog dana rekla: - Cudno neko selo, ovo u kojem zivimo; vise podruma pod zemljom nego ulica na suncu, zato se tako i ljulja... Tek tad su shvatili da ona jos ne zna gde se nalazi. I objasnili joj da je na brodu zamocivsi joj ruku u vodu.