Gavrilovic:Sta je to? Zutilov: Vidite, vi u Madzarskoj zivite, a ne znate madzarski. To je sramota. Ciji hlebac jedete, onoga jezik treba i da naucite. Gavrilovic:Bogme, gospodine, ja jedem svoj hlebac. Zutilov: Arulo, izdajico otecestva! Gavrilovic:Idite vi s milim Bogom! Ja izdajica otecestva, sto kazem da jedem za svoje novce hlebac! ------------ Zelenicka: Moje ime je Zelenicka, no buduci da je zelena boja madzarska, zato je trpiti ne mogu. Zakljucila sam dakle obratiti ga u plavetno. Serbulic: To je lepo. Tako je lepo. Tako se mozete zvati Plavetnicka. Zelenicka: Ili Plavicka od plave boje. Zutilov: I moje ce ime biti Zutilovic. Gavrilovic:A ne Zutilaji? Zutilov: To je bilo pa proslo. Zelenicka: Tako, gospodine Zutilovicu, tako. Nama se jasna zora otvara. Jos je nuzno poderati sve one haljine, koje su staromodne boje. Serbulic: Evo i gospoja Nancika ima zelenu. Zelenicka: Ja se nadam od njenog rodoljublja da ce je odmah pocepati. Nancika: Meni ova lepo stoji. Zelenicka: Najlepse nam, slatka moja, stoji rodoljublje, zato je pocepajte u prkos svima neprijateljima. Nincika: Kako bih ja najlepsu moju haljinu pocepala? Zelenicka: Ah, slatka Nancika. Ali nije nikakvo cudo, sto tako govorite, kad vam je ime tudje. ----------- Nadj: Koliko ja srpski narod poznajem, on je dobar, osobito prost; slusa svoje starije i daje se navesti i na zlo i na dobro; ali vasi uceni ljudi, vase nadriknjige, trgovcici i gdekoji majstorcic, to su takvi ljudi, kakve ja nisam video. Nista ne zna, a hoce sve da zna, razmece se, vice i rad je da se svi okrecu po njegovoj glavi. - Kad ste vi jos videli, da Srblji poklone poverenje jednom coveku, koji je inace razuman i posten, nego, kako se ko podigne, svi gledaju da ga obore. ----------- Gavrilovic:Kud sam ja pristao? Ako s njima podjem, oni ce vikati da sam madzaron; a smem li opet ovde ostati, gde su toliko globili i otimali? Bedni narode, na koga ti spade, da za tvoju srecu brinu! Oni, koji su se na racun tvoj obogatili, beze; a sta ce biti s onima, koji ne mogu bezati, koji su stari ili bolesni, o tom se niko ne brine. Tesko tebi, narode: ti stradas a oni se raduju; ti propadas, a oni se bogate. - No sudbina je nasa od Kosova, da proslost oplakujemo. Idem u beli svet, da ne gledam nesrecu naroda, idem, da ne cujem, kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su pragne nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju. ---------- Gavrilovic:Zasto meni? Meni je svejedno, ma ko dosao u sluzbu. Smrdic: I stran? Gavrilovic:Ako je posten, bolje i stran, nego svoj, a nevaljao. Smrdic: Jeste li ga culi? Serbulic: Nije li to izdajica? Leprsic: Treba podici tuzbu, vi ste svedoci. ----------- Gavrilovic:Vidite gospodo: gospodin Zutilov udaje kcer za Madzara; gospodin Leprsic primio je sluzbu izvan Vojvodine; gospodja Zelenicka dobija pisma od svoga prijatelja Madzara; a Smrdic i Serbulovic hoce da prodadu Vojvodinu. Kazite mi koji je najveci znak rodoljublja. 1837.