Svaka kuca treba da dobije po kilo brasna na nedelju i na clana porodice. Ali ni to nije prosto ni lako. Jedna mlada zena ulazi sa detetom na grudima. Zamorena i razdrazena od cekanja. Podrhtavaju joj misici oko usana. Mere joj kilo brasna. - A za dijete? - pita ona ostro. - Ovdje nema djeteta - kaze cinovnik i pokazuje na tefter pred sobom. - Ako nema tu, ima ga ovdje - odgovara jetko zena - do neki dan sam ga dojila, sada, da prostite, nemam cim. Moram da ga odbijem. - Je li zakonito? Treba da krstenicu doneses. - Ko ce meni dati na ovim vremenima krstenicu i sa cim cu ja da je izvadim? A dotle, zar dijete da mi skapa? - Nista bez krstenice - kaze cinovnik i hoce da predje na iduceg. Tada zena baci vrecicu sa primljenim brasnom na pod, uze poluzaspalo dete i polozi ga na sto izmedju vage i cinovnika. - E, kad je tako, evo vam ga pa ga vi hranite. Kad je Carevina odvela ljude i uzela da hrani sibijan, onda mora da je tu zapisano i moje dijete. Glas joj je rezak i drhti, a pokreti veliki i neocekivani, kakvi se vide kod zena u trenucima velikog gneva, straha i ljubavi. Cinovnik koji i sam ima punu kucu dece, skace i siri ruke kao da se brani. - Ne, ne dajte, vodite je! Vojnici pritrcavaju. Narod se komesa. Jedan vojnik nevesto i pazljivo drzi dete, a dvojica izvode zenu koja se izbezumila, ne od ovog sadasnjeg nego od nekog davnasnjeg, duboko naslaganog jada i gneva. - A, a tako? Ne mozete mog covjeka da nadjete u knjigama? A kad ste ga poslali na frontu nasli ste ga odmah. Moje dijete treba da skapa, a vasa imaju krstenicu pa jedu, jedu... I posto je nekoliko puta ponovila sa gnusanjem i mrznjom tu rec, provali iz nje odjednom silan glas novom snagom: - ... jedu, u krv im se pretvorilo dabogdaaa!