Smrt u Sinanovoj tekiji

   U svojoj sezdeset i petoj godini, Alidele se odjednom resi da
napusti tekiju-maticu iz koje je prosirio slavu Reda, da ostavi
Carigrad, sabracu s kojom je ostareo, postovaoce i ucenike, i da
se vrati u Bosnu. Niko nije smeo da se opre njegovoj odluci iako
su svi bili nezadovoljni njome. Kako nikad u zivotu nije kazao
rec koja rastuzuje ili nipodastava drugoga, nije hteo da im kaze
istinski razlog: da ga smrt i zemlja zovu. Naprotiv, i od rastanka
najbolnije stvari na svetu, umeo je da napravi nauk i lepotu.

   ......
   Pa sto ga zale kad odlazi u Bosnu, iz koje je nikao, i koja je
puna lepote bozje kao ma koja druga zemlja na svetu? Covek je
duzan svom zavicaju.

   ......
   Nisam znao da ovakva gorcina moze ispuniti dusu coveka. Zaboravio
sam da zena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.
I evo, naisla je ova gorcina, kojim mi se presece srce nadvoje, da
me podseti na ono sto sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac
koji jedemo u stvari ukraden; da smo za zivot koji nam je dat duzni
zloj sudbini - grehu, taksiratu; da se sa ovoga sveta na onaj bolji
ne moze preci dok se kao zrela vocka ne otkine, ne poleti u bolnom
i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i u raju
nosi modrica toga pada.