Vec je sesta godina prosla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi, zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teskoca je nadjen potreban broj zdrave, bistre i naocite muske dece izmedju desete i petnaeste godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u sumu, ucili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i pustali u necistoci, samo da izbegnu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili rodjenu decu, sekuci im po jedan prst na ruci. Izabrani decaci otpremani su na malim bosanskim konjima u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voce, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljen je po jedan decak i sa njim mali zavezljaj i kolut pite, poslednje sto nosi iz ocinske kuce. Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i skripali, virila su sveza i preplasena lica ugrabljenih decaka. Neki su mirno gledali, preko konjiskih sapi, sto je moguce dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar. Na izvesnom odstojanju od poslednjeg konja u ovom neobicnom karavanu, isli su rastrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rodjaci ove dece, koja se odvode zauvek da u tudjem svetu budu obrezana, poturcena i da, zaboravivsi svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, provedu zivot u janjicarskim odama, ili u nekoj drugoj, visoj sluzbi Carstva. To su bile vecinom zene, ponajvise majke, babe i sestre otetih decaka. Kad bi se suvise priblizile, agine suharije bi ih rasterivali udarcima svojih biceva, nagoneci na njih konje uz glasno alakanje. One bi se tada razbezale i posakrivale u sumu pored puta, ali bi se malo posle opet skupljale iza povorke i naprezale da suznim ocima jos jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. Narocito su uporne i nezadrzive bile majke. One su jurile, gazeci zustro i ne gledajuci gde staju, razdrljenih grudi, rascupane, zaboravljajuci sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom , druge su raspamecen jaukale, ... obnevidele od placa naletale pravo na suharijske biceve i na svaki udarac bica odgovarale bezumnim pitanjem: "Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?" Neke su pokusavale da razgovetno dozovu svoga decaka i da mu daju nesto od sebe koliko moze da stane u dve reci, neku poslednju preporuku ili opomenu za put. - Rade, sine, nemoj majke zaboravit'... - Ilija! Ilija! Ilija! - vikala je druga zena, trazeci ocajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu usece u pamet to ime koje ce mu vec kroz koji dan zauvek biti oduzeto. Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije mocne i nemilosrdne. Malo po malo te zene su zaostajale i zamorene pesacenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napustale bezizgledan napor. Ovde, na visegradskoj skeli, morale su da zastanu i najupornije jer in na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu su mogle mirko da sede na obali i placu, jer ih niko vise nije gonio. Tu su cekale kao okamenjene i neosetljive za glad, zedj i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke jos jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamice ka Dobrunu, i u njoj jos jednom naslutile rodjeno dete koje im gine iz ociju. ........ U jednom trenutku kucanje prestade. Merdzan je video kako se pri vrhu desne plecke misici zatezu i koza odize. On pridje brzo i prosece to ispupceno mesto unakrst. Bleda krv potece najpre oskudno pa sve jace. Jos dva-tri udarca, laka i oprezna, i na presecenom mestu stade da izbija gvozdjem pokovani siljak koca. Udario je jos nekoliko puta, dok vrh nije dosao do u visinu desnog uha. Covek je bio nabijen na kolac kao jagnje na razanj, samo sto mu vrh nije izlazio kroz usta nego na ledja i sto nije jace ozledio ni utrobu ni srce ni pluca. Tada Merdzan odbaci malj i pridje. Razgledao je nepomicno telo, zaobilazeci krv koja je curila sa mesta gde je kolac usao i izasao, i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuse ukuceno telo na ledja i stadose da mu vezuju noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdzan je gledao da li je covek ziv i pazljivo posmatrao to lice koje je doslo odjednom podadulo, sire i vece. Oci su bile siroko otvorene i nemirne, ali ocni kapci nepomicni, usta rasklopljena i obe usne ukocene u grcu; iz njih su belasali stisnuti zubi. Pojedinim od licnih misica covek nije mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. A srce je bilo muklo i pluca radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadose da ga dizu kao brava na raznju. Merdzan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglavise donji, debeli deo koca medju one dve grede i ukovase sve velikim ekserima, zatim pozadi, u istoj visini, poduprese kratkom ziokom koju takodje prikovase i za kolac i za gredu od skela. Jer oni koji vladaju i moraju da tlace da bi vladali, osudjeni su da rade razumno; a ako, poneseni svojom strascu ili naterani od protivnika, predju granice razumnih postupaka, oni silaze na klizav put i oznacavaju time sami pocetak svoje propasti. Docim se oni koji su tlaceni i iskoriscavanji, lako sluze razumom i bezumljem, jer su to samo dve razne vrste oruzja u stalnoj, cas podmukloj cas otvorenoj borbi protiv tlacitelja. U toj velikoj i cudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima vodila izmedju dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno shvatanje zivota i uredjenje sveta, protivnici su otimali jedan drugom ne samo zene, konje i oruzje, nego i pesme. Nesreca nesrecnih ljudi i jeste u tome sto za njih stvari koje su inace nemoguce i zabranjene postanu, za trenutak, dostizne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u njihove zelje, one se pokazu opet kao ono sto jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima posegnu. ... na ovoj zemlji ne moze biti dobrote bez mrznje ni velicine bez zavisti, kao sto nema ni najmanjeg predmeta bez senke.