Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se covek nece moci nagledati. Gledas i gledas, i sve je vidjeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove covek. Cvet koji se krece, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamisljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomicnosti mrtve prirode. Od kako znam za sebe, covekovo lice je za mene najjace osvetljeni i najprivlacniji delic koji me okruzuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u secanju kad hocu i zadrzim pred sobom koliko hocu, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mucno dugo ili bolno kratko, zive pored mene ili nestaju cutljivo i trajno, da ih vise nikakav napor secanja izazvati ne moze. Biva da naidje jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljiv svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja preti da poplavi i odnese moj svet. I dok gradove i predele gledam kroz svoj dozivljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obracun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve zelje i potrebe ljudske, sve mogucnosti covekove, sve sto ga drzi, i sve sto ga truje i ubija; sve ono o cemu covek masta, a sto retko biva ili nikad nece biti, dobija u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas. Pojedinacno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na rec ili recenicu koja ih prati.