Sve je beskrajno siroko i duboko i u isti mah sve je na dohvat ruke, blisko, i sve dize coveka sa njegovog sedista, cini ga lakim, pokretljivim i u svemu podobnim opstoj zatalasanoj svecanosti. Sve ga poziva i goni na uspon i let, a otpor je neznatan, gotovo nikakav. Svakako, do kamenite ograde na terasi moze lako da se dodje, kao u igri, evo, i da se nasloni, pa i da se popne na nju i sa nje skoci na strmu stazu koja vodi u prostor kao vrabac skitnica. Vrhovi gustih zelenih drveta, koji su vec ispod njega, nose na sebi prelive istog onog sjaja koji je povezao i izjednacio sve na zemlji, na moru i na nebu. Taj sjaj, to je cudesni strmi i zanihani most po kome se covek penje bet teze i bez granica. Pravo je cudo, pa ipak tako lako i tako jednostavno, to ocekivanje srece koja je vec tu. Sve je jedno i jednako, na sve se mozes nasloniti, o sve odupreti, i sve sluzi kao odskocna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te nize dodaje visem, tvrdje meksem, a tamnije svetlijem. Svemu tome nema kraja, a pocetak je nepovratno zaboravljen.