Ovde se ljudi uzimaju, ako nisi znala, zbog kuce, zemlje i stoke, a ne zbog sebe. Mi taj gospodski, trgovacki luksuz, da se uzimamo zbog sebe, jos nismo dostigli. Mozda cemo i to umeti, sto veli ucitelj - "kada svi budemo jednaki". Ukleta zemlja. Kako se rodi, znas da ce negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo zivi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i zivot. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno. Svuda, u celom svetu, polja, planine i reke poznate su po lepotama, samo u Srbiji - po mrtvima. Jedna reka jedan deo naroda, jedna planina, drugi deo. Ostali po sumama, poljima i gudurama. Mozemo li se ikad procuti po zivima? Valjda nesto valjamo i dok smo zivi. Ona te vucibatina sad voli, ne moze bez tebe, a ozenio se drugom. Prostacka, mangupska posla. Uzeo je zenu za kucu, zenu za avliju, zenu za njivu, zenu za radjanje, crncenje, cekanje i plakanje, a voli drugu, bas onakvu kakvu bi ubio da je njegova. Nije te uzeo iz svih razloga zbog kojih te voli... Da nemas te vrline, koje su mane za zenu, ne bi te pogledao! Kad se na slovenska dusa nakalemi sfapska pamet, ima da se rodi mecka, sa ovaki zubi i kamdzi! Srbija dobija ratove - a narod ih gubi! Ova zemlja, iz rata u rat, izlazi sa sve manjim narodom i sve brojnijom vladom. Porazeni neprijatelji se povlace, ali nam ostavljaju nase vlade, da nas i dalje unistavaju, jer to niko od njih bolje ne ume. Nase vlade znaju gde smo najosetljiviji, gde smo najboleciviji, najslabiji i najgluplji, pa to koriste, sve u ime naseg dobra! To je taktika svih nasih neprijatelja, koju mi oberucke prihvatamo, jer nikada nismo posumnjali da je neprijatelj toliko pokvaren. Kad zagusti, svi smo "junaci, sinovi, braca" - nema boljeg naroda, cim prodje opasnost, opet smo Miloseva "stoka seljacka"! (Mile mu poklanja sat, lancaras): - Kasni tacno dva sata. Kad se priviknes, radi bez greske. Lako je biti dobar kad mi nista drugo ne preostaje. Bolje da umrem nego da mi se nesto desi. Ukopali se mi na Vucjoj gori, ostali bez hrane mesec dana. Vojska pala od gladi, a ja omrsavio sto grama. "Nesto jedes", kazu vojnici i prijave me. Odvedu me kod nekog porucnika Rosica, visokog preko dva metra i mrsavog ko pakost. Gleda me on odozgo, uperio mi pogled u stomak:"Odakle ti to?" Koje, pitam ja. "To cudo. Ta pustinja. Ta strahota." Od rodjena. "Uvek si bio takav?" Uvek. Bio sam i deblji, sad sam se malo stesao. Kad mu to rekoh, on poteze pistolj: "Sad cu ja tebe stesati, lopuzo| Ti nesto jedes dok ti drugovi skapavaju od gladi|" Ja se tu oprostim od zivota pa podviknem: Sram te bilo, gospodine porucnice| Malo mi je moje muke sto ceo zivot na jednim nogama nosim tri coveka, nego me ti jos vredjas| Ja sam bolestan covek, a ti me grdis sto sam bolestan| A odakle tebi to?| On se zagleda, ne zna sta ga pitam. "Koje?" veli. Ta visina?| Svakom vojniku fali bar po pedalj, a vidi koliki si ti| I za razliku od mene, ti nisi takav od rodjenja, nego si to stekao kasnije, dok tvoja vojska nije imala vremena da raste... Posle me ponudio cigaretom i na rastanku rekao: "Gledaj nekako da se pritegnes... a ja cu se pogrbiti." Pevca jedem. Kome je zena poslala pevca? Nikome. Zene salju bolesljivu pilad i gugutke. Meni majka poslala pevca... Zenama ima ko da ih pojede. Djordje - Bili ste tesko ranjeni? Posilni - Bio je tesko mrtav. Porucnik Tasic - Podnarednice, jesi li ti ozenjen? Djordje - Jesam, gospodine porucnice. Porucnik Tasic - Imas li dece? Djordje - Nemam... Imacu. Dace Bog, imacu. Porucnik Tasic - Sumnjas li ti da ti neko uznemirava kucu i napada zenu? Djordje - Ne, gospodine porucnice. Kada ja nisam kod kuce, tamo je drugi covek. On mi cuva kucu i zenu. Da njega nema, brinuo bih se. Porucnik Tasic - Drugi covek? Sta bulaznis, bre? Djordje - Godpodine porucnice, voleo bih da sam umro dok sam dolazio ovamo. Porucnik Tasic - Stani, o kakvom coveku pricas? Djordje - O njenom. Porucnik Tasic - O coveku tvoje zene? Djordje - Da. Porucnik Tasic - Pa je l' ti to vencana zena? Djordje - Jeste... Za zemlju ste uvek imali razumevanja, za moju kucu - nikada. A meni su moja kuca, moja zena i moja deca preci od cele zemlje. Bez njih - sve su mi zemlje iste! Ja sam glup, slep, siroma' covek. Ja moju zemlju, za koju ginem, nikad nisam video. Nikada nisam imao mogucnosti da vidim. Stoka seljacka, gospodo! Verovao sam vam na rec da postoji - da je ima. Ja sam video samo ono sto sam mogao da dodirujem, a to su moji bliznji i duvari moje kuce. Samo u to verujem...