Gospodaru, znano je i poznato je da je tvoj narod neblagodaran. Zamol bogove neka tog mladica nadahnu te neka bude veliki covek. Veruj, vecega mu bola ne mozes zadati, do naterati ga da kao veliki covek zivi u sredini neblagodarna naroda... Ako ces, gospodaru, kazniti tog mladica kaznom najstrasnijom, ucini ga velikim covekom i posalji ga u Srbiju da zivi. Tamo u toj carobnoj zemlji, gde slavuji i hajduci pevaju zanosljive pesme u lugovima; gde se rode i cinovnici svaki cas sele s dimnjaka na dimnjak; gde drzavni svestenici i popci tiho prespavljaju zivu; gde su ministri i jezevi uvek tako uvijeni da ih zbog bodlja ne smes taknuti... u toj carobnoj zemlji zivi jedan narod koji je uspeo da izgubi grob svog najveceg pesnika Sime Milutinovica, i gde je pozniji veliki mu pokojnik Vojislav Ilic zasao u carsiju i nudio da, za jevtine pare, proda svoj buduci spomenik, ne bi li bar za zivota video kakvu fajdu od svojega naroda!