Ljubomir: A zasto tuzi? Spasoje: Gospodina Novakovica tuzi sto mu je oteo zenu, mene tuzi da sam mu kobajagi oteo imanje, tebe tuzi... Ljubomir: (prekine mu znakom rec da ne govori pred Antom). Spasoje: (seti se) Ah, da... tebe tuzi za ono. Ljubomir: A gospodina Antu? Anta: I mene tuzi za ono. --------------- Agnja: (ispracajuci pogledom Svarca) Otmen neki covek! Spasoje: Nije otmen! Ozenjen je! Agnja: A tako? --------------- Spasoje: Ah, da!... Sad razumem. Vi bi, izvesno, zeleli da budete nagradjeni za uslugu koju cete nam uciniti? Mile: Boze sacuvaj; to nikako. Ja to cinim cisto iz paznje i postovanja prema gospodji Rini. Druga je stvar kad mi ponudili kakav mali zajam, to da, to bih primio bez prigovora, ali nagrada, to bi bila uvreda. Spasoje: A koju sumu predstavlja ta uvreda? Mile: Odnosno taj zajam? Spasoje: Pa da, to mislim. Mile: Ja nikad nemam obicaj da trazim vise no sto mi odista treba. Meni bi momentalno trebalo, recimo, pet stotina dinara. Spasoje: (vadi nevoljno novac iz dzepa) Toliko najvise, ne bih vam zasad ni mogao dati vise. (Daje mu.) Mile: (primajuci) Samo, molim vas lepo, to ne treba da zna gospodja Rina. Spasoje: Razume se. Ono sto znate vi i gospodja Rina ne treba da znam ja, ono sto znamo ja i vi ne treba da zna gospodja Rina. To se u racunici, cini mi se, zove: pravilo trojno.