Divina comedia

   Sto je taj covek tad nakazivao, sto sam tu cuo lepih reci o meni -
to se prosto ne da upamtiti! Kako sam, ne znam, bio plemenit, dobra
srca, castan, posten, skroman, darovit, cestit, blag, dusevan, iskren,
druzevan, velikodusan, duhovit, darezljiv, mudar, raden, covekoljubiv,
smotren, uzdrzljiv i bog-te-pita jos kakav. Kad sam sve to cuo, ja
poceh vec i sam pomisljati da je odista zalost i grdna steta sto je
umro takav covek kao sto sam ja!

   Izmed' ostalog, govornik je narocito zastao i opsirno govorio o
tome kako sam ja i "preduzimljivog duha"; kako sam ja bio najrevnosniji
clan onog odbora koji je skupljao priloge za spomenik pokojnim Acimu
Pivljakovicu. Da budemo iskreni, mrtvom se coveku bar prasta... ono,
jesam i ja pomalo pijucnuo od tog novca, ali ova lola sto mi sad nad
glavom laze u stvari je popio ceo spomenik dragoga pokojnika Acima.
Ja ne znam samo sto sad potrze tu stvar i tera me da ovako mrtav
prolajem . Dobro, ja sam bio odbornik u tom odboru, ali jesam li ja
jedini covek u Srbiji koji je odbornik kakvog odbora za podizanje
spomenika, i je li to jedini spomenik u Srbiji koji su pojeli i popili
odbornici? Ja sam siguran da ce on, ovaj isti Steva Joksic, cim se
vrati sa moje pratnje, predloziti da se obrazuje odbor koji ce
prikupljati dobrovoljne priloge za spomenik meni.


   ..........

   Cekaonica je sv. Petra kao i svaka zemaljska cekaonica. Po
raznolikosti lica, koja sede tamo, lici na cekaonicu Ministarstva
unutrasnjih dela, i to na cekaonicu toga ministarstva onoga dana kad
padne stara i dodje nova vlada.

   Kad sam u tu cekaonicu usao i pogledao unaokolo, a meni se nesto
ucini kao da sam dosao, boze me prosti, da trazim klasu, a ne da
izradim sebi pristup u raj. Sarenilo je tim zanimljivije u ovoj
cekaonici sto tu ima i svih vera i svih narodnosti, samo sto svi
govore jednim jezikom. Na nebu se govori francuski, iako se Englezi
staraju svim silama, kad njihov jezik nije mogao da postane svetski,
da bar postane nebeski jezik.

   I koga ti tu nema u cekaonici.

   Tu neka stara generalica koja sva mirise na tamnjan i bosiljak,
ali kojoj je mladost izvesno mirisala na sve svetske parfeme i
sampanjsku aromu. Ona nosi sobom pismeno uverenje svoga arhibiskupa
da je redovno posecivala crkvu; da je prilagala za veru; da je
prilagala sirotinji, ali je izvesno zaboravila kod kuce uverenje
svog muza, po kojem je u mladosti i suvise ljubila svoga bliznjeg.

   Tu jedan saraf koji jednako sapce nesto i, kad skupi prste da se
krsti, jednako mu palac mrda, kao da broji novac, te ne ume nikako
da se prekrsti. On je posao na nebo sa ovim racunom: dve vladike bile
su mu duzne izvesne sume sa dvanaest na sto, pa su umrle, a dug nisu
platile. Trazici im samo glavno, a interes ce im oprostiti pod uslovom
da mu izrade ulazak u raj.

   Tu jedan pop, koji mi odnekud dolazi poznat; znam cak da ima i lep
glas, ali bih se opkladio da se nismo u crkvi poznali. Pa onda, tu
je i gospodjica S. glumica, koja misli da trazi raj na osnovu toga
sto je na pozornici uvek igrala uloge poboznih i dobrih majki i
dojkinja; razume se, ona ce brizljivo prikriti da je i van
pozornice  koji put igrala te uloge. Pa tu onda neki veliko -
dostojnici, vladike, fratri, hodze; stare pobozne gospe i mlade
zenice, koje bi, kad bi im se stavilo da biraju izmedju raja i
pakla, izabrale - da se vrate na zemlju. I tu jos puno drugih lica,
da ne mozes mesta dobiti. A sve se to gura, muva, privlaci i
potiskuje, jer sve nestrpljivo ocekuje da bude primljeno kod sv.
Petra te da udje u raj.


   ........

   E, sad mozete misliti kakvu sam vatru bacio. Napravi se jedan lom
i guzva, ni ono nebo ni daj boze. Nastade dreka, piska i cika, i vec
dodje do toga da se duse uhvate za guse, i bog bi ga sveti znao sta
bi tu sve bilo, da se ne desi nesto cemu se niko nije nadao.

   Prosu se po nebu neka izvanredna svetlost, zatrubise trube
arhandjela, heruvimi umilno zapevase: "Osana|" a ozgo se iz svetlosti
zacu neki sveti glas, glas kome se ne odoleva, glas kome se pokorava:

   - Deco, deco moja, zar vam je i nebo tesno?

   Mi oborili glave od straha i gledamo u zemlju (tj. ne mozemo
gledati u zemlju, vec preda se), a niko nista ne odgovara.

   - Izmirite se! - zagrme onaj sveti glas, glas kome se ne odoleva.

   Mi cutimo kao nemi i ne micemo se.

   Tada ce taj glas:

   - Ima li medju vama koga iz Srbije?

   Svi pokazase prstom na mene.

   - Sta je on tamo bio?

   - Policijski pisar, - odgovorih ja drscuci.

   - Izbacite ga iz raja, da bi mogli mirno ziveti, kako nebu i rajskim
dusama i prilici.