Uvela ruza

   - - - Opet sam te snevao! Kako zalim sto san ode, te i ti s njime!
Kako bih voleo da to ne bese samo san, san i nista vise. Ali hvala i
snu. Sladje je snevati negoli zbilju gledati i gusiti se od navrelih
osecaja, uspomena, i teska, hladna, samotna zivota... Da, sladji je
san, san detinjstva i mladosti...
   Hajde da snevamo:
   Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene
imadjahu.
   ...
   Majka je moja zelela da ja postanem ono sto moj otac ne bese: da
povratim izgubljeno imanje, uzdignem i jos lepsim sjajem obasjam vec
pomraceno ime nase.
   ...
   Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko,
nisko! I da je cak to dosta od nas sto ti dopustamo da si kod nas,
te da nas sluzis, da mi kao rodjenu bratu ugadjas i da, gledajuci
me, smesis se blago i trudis da pogodis svaku moju zelju, smatrajuci
se srecnom ako mi je ispunis. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije
bice.
   ...
   Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja
sam bio vec zreo. No ti bese pravo dete. Nikad necu zaboraviti ona
nasa milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
   ...
   Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da necu naci vernije, istrajnije
i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i cuvala kao
ocinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila
bogata, iz znane kuce, i nisi bila visa od mene. Pece me! Boli!
Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i
obuzet sumnjom da mozda necu ono biti cemu tezim, koliko puta,
kazem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen,
prospavam svoj san.
   ...
   Nisi se udala. Svi su znali zasto neces, i vise ti se svetili
nego sto su te sazaljevali. I ja sam znao, ali sam cutao. Nisam
znao sta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu,
milinu, ljubav i srecu ima. Bilo mi je tesko i mucno pri pomisli da
ce te drugi grliti i ljubiti; da ce drugi piti ljubavi iz tebe, tog
cistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje
slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao sta da radim.
Ali ti? Nisam te smatrao za visu no ostale, ali ipak si bila nesto
drugo, nesto sto me je sprecavalo da postupim kao sa ostalima.
Borio sam se, mucio, lomio, i topio gledajuci te tako lepu, krasnu
i razvijenu, tek procvatu...
   ...
   Volim te, volim...volim!... - I sve te vise stiskah, grljah,
ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, drzah te;
osecah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti,
srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teska
tuga... Suze mi navrese.
   - Da li ce ikada biti duse koja ce me ovako voleti?
   ...
   I ti - ne dani, vec noci! Ja ne mogu vise. Placem. Uzalud su
suze, uzalud je sve! Proslo je, i ode! Ne povrati se! Sta mogu sad
ja, do samo suze?!...
   ...
   I odose. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrceno i
zanoseci se.
   Ne znam sta je bilo i cime su te nagnali da pristanes, samo na
materinom oku spazih jos neosusenu veliku suzu, kad se vrati i rece:
   - Svrseno je!
   Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh sto sam te skinuo s vrata,
ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Porazen svojim kukaviclukom,
drhtao sam kao prut. Dahire, cemaneta, zajecase, uzdigose se i
pocese pistati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da
bese neke demonske, strasne naslade i zadovoljstva; osvetne i
zlurade, tajanstvene srece sto mi te otese, uzese od mene. Kao
da te ti glasovi ponese sa sobom gore, u visine, kresteci i
pisteci... sveteci se meni, koji se cas radovah sto se otresoh
tebe, cas opet drhtah i plakah silno, jako, krijuci se da me ko
ne spazi i vidi!...