Razgovor male srbadije s otadzbinom

            



Otadzbino, majko moja,
I dedova mojih slavni',
Dokle stizu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
    Pokazi mi medje svoje,
    Tvoje gore, reke tvoje.

"Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stize,
I gde sumi bistra Una,
I Lovcen se nebu dize -
    To su moje krsne gore,
    Kuda Srbi srpski zbore".

Otadzbino, majko moja,
Sto je tuzno lice tvoje?
Zasto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
    Kakav bol im muci grudi,
    I duboki uzdah budi?

"Moja deca suze liju,
Jer ih dusmah muci stari,
Dusmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Madzari.
    Sto slobodan svuda nije,
    Zato Srbin suze lije".

Otadzbino, majko tuzna,
Ima l' koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
    Ko u doba ona stara,
    Protiv Huna i Avara?

"Prihvatite luc slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
    Knjiga, to je luca tvoja,
   Srbadijo, nado moja!"

                 1889.