Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao: Da je cujem uzalud sam danas kusao, Kao da je pesma bila sreca moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za budjenja moc, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se krece u umrlu noc. U snu svome nisam znao za budjenja moc. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oci neke, nebo necije, Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne secam se niceg vise, ni ociju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oci da su moja dusa van mene, Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih; Ne secam se niceg vise, ni ociju tih. Ali slutim, a slutiti jos znam. Ja sad slutim za te oci, da su bas one, Sto me cudno po zivotu vode i gone: U snu dodju, da me vide, sta li radim sam. Ali slutim, a slutiti jos jedino znam. Da me vide dodju oci, i ja vidim tad I te oci, i tu ljubav, i taj put srece; Njene oci, njeno lice, njeno prolece U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad. Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad. Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled sto me gleda kao iz cveca, Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca, Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom zivi ili pociva; Ne znam zasto nju i san mi java pokriva; Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Mozda spava sa ocima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan zivota, I s njom spava, nevidjena, njena lepota; Mozda zivi i doci ce posle ovog sna. Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.