Nista ti ne razumes, moj najrodjeniji blesane, uobrazeni prince sto te je zivot razmazio. Da znas kolike sam noci uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio. Ti si za mene jos uvek parce tek rodjenog mesa: onaj musavko sto vristi i celu kucu potresa. Ja sam te, lepoto moja, naucio da hodas. Svima sam placao pice kad su ti zubi nikli. Ja sam ti dao zivot. Nije te donela roda. A sada smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli, kao da sve sto kazem zaista ne razumes i kao da sve sto umem ti triput bolje umes. U redu, pametna glavo. Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemuste reci sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao, nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj zivot i dani valjani bili. Danas kad rodjendan slavis, sve cu svecane torte pobacati kroz prozor na uzas rodbine cele. Ti znas: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte sto ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Mozda jos nije kasno. Jednom se mora sve reci: i drugarski i tuzno i grubo i srneci. Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam resio. Vecito sam se svadjao kad te drugi istuku. Bio si moje mezimce i tu sam najvise pogresio. Cetrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vredja da stalno za tebe podmecem i dusu i glavu i ledja? Hocu da jasno kazes kad mislis da budes muskarac. Zar treba i sutra da resavam sve sto ti odraslom fali? "Tata, skripi u braku... na poslu... daj za dzeparac..." A ja ti i dalje pomazem jer te volim i zalim. Ne cestitam ti rodjendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo cuda, a nista nismo stvorili. I evo, danas ti dajem rec roditeljsku i musku: ako ne postanes covek na ovoj, tek zapocetoj carobnoj stazi zivota - moram i razbiti njusku. Makar ozenjen bio, makar u trideset petoj. Nikad te tukao nisam. To za decake nije. Al sutra, odrasli prince, videces kako se bije.