Prolog

            



Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.

U kuci mi je pijanka, i blud,
a tuzan je zivot na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tuznima:
da tuga od svega oslobodjava.

Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Necu da preskocim Krlezu, ni Curcina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara, 
a stihovi malo novi.

Ali: ili nam zivot nesto novo nosi,
a dusa nam znaci jedan stepen vise,
nebu, sto visoko, zvezdano mirise,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

                                           1919.