Veciti putnik

            


              VECITI PUTNIK
        
        Ja sam bio stvoren,Gospo,da se rodim'
        Da zivim,i umrem,sve u istoj kuci,
        Da celog zivota,nikud nemicuci,
        U istome kutu razgovore vodim,-
        
        A ja belim svetom rasuh zivot ceo;
        I na obalama gde je vecna plima,
        I u svakom gradu,svakom mestu,ima
        Po kap moje krvi i mog srca deo.
        
        Ko raskinut djerdan,snizali se moji
        Dani,razbacani,tudji jedan drugom,
        I u lutalackom mom zivotu dugom
        Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.
        
        Sad sam silom cudi,Gospo,ne znam cije,
        Na severu mrtvom,gde se mrzne more,
        Gde ni jedna tica propevala nije,
        Gde prastare sume nikad ne sumore,
        I gde snezne jele sto proleca broje
        Kao bele duvne nepomicno stoje...
        
        Sve su jutros jele obvijene snegom,
        I drvene kuce ,ko od snega cele,
        Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
        Ko satori beli pod pobednim stegom.
        
        No misao moja nije tako bela,-
        U meni se budi opet ceznja stara,
        I sapcuci tajno,ko vecernnja vrela,
        Pred ocima mojim stare slike stvara.
        
        I ja vidim druge predele,i boje
        Druge,s puno sunca,s dve goleme vode,
        Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
        I brodovi puni u daljinu brode.
        
        Gde nad mirnom vodom,u vecernje vrele,
        Bde starinske kule s mrke citadele...