Put u Gornjak

            



 . . . . . . . . . . . . . . .
Mnogo li sam strado kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro vece!
Meni nocca lako nikad ne protece...
U mislima tako uzd'no sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako.
Od grudi se mojih vecan oganj stvori,
Da u njima dusa pre roka izgori!
Po golemu svetu mladjan se potucam-
Sto gromovnik nisam da na sudbu pucam?...
Sve sto mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat sam moro ravno, podjednako!
Pa gde sad pocivam... o da divna mesta!
Lepsa nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvecem, okiceno goram'-
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
- Eno vec se kriju sjajnog sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci:
Torbicu sam svezo, opanak pritego,
I ja bih sa sunce nekud dalje bego:
Ali jedno srce, drugo sudba zeli:
Ja po sudbi moram sto ona prideli;
Vidim ono stenje sto se nebu penje-
To je volja sudbe... gorko prideljenje!...
                              1857.