Otadzbina

            



  I ovaj kamen zemlje Srbije,
Sto pretec suncu dere kroz oblak,
Sumornog cela mracnim borama
O vekovecnosti prica dalekoj,
Pokazujuci nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

  Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mracne pecine;
A kamen ovaj, ko piramida
Sto se iz praha dize u nebo,
Kostiju krsnih to je gomila,
Sto su u borbi protiv dusmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeci krvlju srca rodjenog
Misice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen ce nekad smelo preziruc
Dusmana cekat cete grabljive.

  - I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ces stupit, mozda, poganom?
Drznes li dalje?... Cuces gromove,
Kako tisinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumeces ih srcem strasljivim
Sta ti sa smelim glasom govore,
Pa ces o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme celavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Cuces u borbe strasnoj lomljavi
"Otadzbina je ovo Srbina!..."