II Osecam veceras, dok posmatram laste i pupoljke rane, kako srce moje polagano raste k'o vidik u lepe, nasmejane dane; kako s mladim biljem postaje sve vece i lako k'o krilo, i kako mu celo jedno nebo srece i pakao bola ne bi dosta bilo; kako cezne za svim sto bi zivot mog'o lepog da mu dade, i da mu nicega ne bi bilo mnogo: tako su mu velike ceznje mu i nade. Osecam, da dosad sve je bilo sala moga srca vrela; da jos nikom nisam ljubav svoju dala koliko bih mogla i koliko htela; Da ima u meni cela nezna plima reci nereceni', da bih srce mogla poklanjati svima i da opet mnogo ostane ga meni.