Da mi je da ne umrem u tudjini Lepe su sve bukove u zemlji ceste, livada svaka lepa je mlada, i sve reke nepoznate, svi vrhovi sto se suncem zlate, sve i gde nije i gde jeste pogled i noga mi stupila kada. Ali kut zemlje na kom smo zito zeli i sa koga smo cedili vina, zemlja koju smo pili i jeli, cija na ognju palili drveta, gde smo sahranili oca i sina, kao da je sva grob pradedovska, krvavo nam je bliska i sveta. U tu bih zemlju hteo da legnem, u taj kraj gde biljka svaka, gde bubica svaka bolno me dira kao zbun sto na bratovom grobu cveta, kao mrav sto njime mili. Zemlja sa koje smo jeli i pili, koja nam je kao srce rodjeno jasna i tajanstvenija od svemira, hteo bih da mi grobom bude.