san je davna i zaboravljena istina koju vise niko ne ume da proveri sada tudjina peva ko more i zabrinutost istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti cvet izmedju pepela i mirisa oni koji odbijaju da prezive ljubav i ljubavnici koji vracaju vreme unazad vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajace sunce i nece biti u ljudskom govoru takvih reci kojih ce se pesma odreci poeziju ce svi pisati istina ce prisustvovati u svim recima na mestima gde je pesma najlepsa onaj koji je prvi zapevao povuci ce se prepustajuci pesmu drugima ja prihvatam veliku misao buducih poetika: jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: KO NE UME DA SLUSA PESMU SLUSACE OLUJU ali: HOCE LI SLOBODA UMETI DA PEVA KAO STO SU SUZNJI PEVALI O NJOJ