updated 15.10.1997.
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi1, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"
"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"
1 Period Meiđi (1969-1912) je vreme otvaranja Japana prema svetu, kao i modernizacije i vesternizacije zemlje koje su sledile. Za manje od pola veka, koliko je ovaj period trajao, Japan je premostio tehnološki i privredni jaz koji ga je delio od najrazvijenijih zemalja Zapada.
Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak2. Jednom kada je bio na putu za Edo3, stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je kiša. Kudo je bio sasvim mokar. Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.
Žena koja mu je ponudila sandale, videvši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu. Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred porodičnim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj deci. Videvši da je cela porodica utučena, Kudo upita šta je posredi.
"Moj muž je kockar i pijanica", reče mu domaćica. "Kada se dogodi da pobedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, pozajmljuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopšte kući. ne znam šta da uradim?"
"Ja ću mu pomoći", reče Kudo. "Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara."
Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: "Hej ženo, kod kuće sam. Ima li štogod za jelo?"
"Imam ja nešto za tebe" reče Kudo. "Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovde preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš."
Čovek se obradova. Odmah ispi vino i leže na pod. Kudo sede kraj njega, meditirajući.
Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče. "Ko si ti? Odakle si došao?", zapita Kuda koji je još uvek meditirao.
"Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo", odgovori učitelj zena.
Čovek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.
Kudo se nasmeši. "Sve u ovom životu je nestalno", objasni. "Život je veoma kratak. Ako nastaviš sa kockom i pijenjem, neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovaćeš svojoj porodici patnje."
Svest mu se probudi iz sna. "U pravu si", izjavi. "Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje! Dozvoli mi da te malo ispratim i ponesem ti stvari."
"Ako želiš", složi se Kudo.
Krenuše oboje. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati. "Samo još deset kilometara", molio je Kuda. Nastaviše.
"Možeš sada da se vratiš", predloži Kudo.
"Posle sledećih petnaest kilometara", čovek odgovori.
"Vrati se sada", reče Kudo kada su prešli petnaest kilometara.
"Pratiću te do kraja svog života", izjavi čovek.
Savremeni učitelji zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenog učitelja koji je bio sledbenik Kuda. Njegovo ime je bilo Mu-nan, Čovek koji se nikada nije vratio.
2 Mnogi učitelji zena su upravo na ovaj način proveli ceo svoj život, ili barem jedan njegov deo.
3 Edo - današnji Tokio, politički, privredni i kulturni centar šogunata za vreme vladavine klana Tokugava. Šogunat je specifičan vid vojne uprave koji karakteriše istoriju japanske države. Šogunat podrazumeva totalnu koncentraciju vlasti u rukama vojnog diktatora - šoguna, koji je pak, uprkos tome, nominalno potčinjen caru koga priznaje i u čije ime, navodno, upravlja zemljom.
Učitelja Zena Hakuina susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.
Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo kinjenja imenova Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", beše sve što on reče.
Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.
Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.
Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"
Besede učitelja Benkeia pohađali su ne samo učenici zena, već i ljudi iz svih redova i sekti. On nikada nije citirao sutre. umesto toga, izgovarao je reči pravo iz svog srca u srca svojih slušalaca.
Prisustvo mnogobrojnih slušalaca naljutilo je jednog sveštenika ničiren sekte4 koga su njegove pristalice napustile da bi slušale o zenu. Sebični ničiren sveštenik dođe u hram5 odlučivši da raspravlja sa Benkeiem.
"Hej, zen učitelju", uzviknu. "Čekaj malo. Ko god te poštuje, poslušaće ono što kažeš, ali čovek kao što sam ja te ne poštuje. Možeš li mene naterati da ti se pokorim?"
"Dođi gore do mene i pokazaću ti", reče Benkei.
Sveštenik se ponosno progura kroz gomilu do učitelja.
Benkei se nasmeši. "Pređi na moju levu stranu."
Sveštenik posluša.
"Ne", reče Benkei, "bolje ćemo razgovarati ako si na desnoj strani. Pređi ovde."
Sveštenik ponosno prekorači na desno.
"Vidiš", primeti Benkei, "ti mi se pokoravaš i ja mislim da si ti plemenita osoba. Sada sedi i slušaj."
4 Budistička sekta Nićiren (ili Hokke), ponikla u 13. veku iz Tendai škole Mahajana budizma, svoja učenja bazira uglavnom na sutri Mjoho - renge - kjo, u kojoj su zapisane Budine poslednje reči. Osnivač ove sekte je sveštenik Nićiren (1222-1322).
5 Reč hram možda i nije sasvim adekvatna, jer je to u Japanu veoma skromna građevina.
Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.
Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.
Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: "Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."
Tanzan je napisao šezdeset dopisnica poslednjeg dana svog života, i zamolio jednog učenika da ih pošalje. Zatim je preminuo.
Na kartama je pisalo:
Odlazim iz ovog sveta.
Ovo je moje poslednje oglašavanje.
Tanzan
27. juli 1892.
Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."
Učitelj zena Hošin je živeo mnogo godina u Kini. Zatim se vratio u severoistočni deo Japana gde je podučavao svoje učenike. Kada je već sasvim ostario, ispričao im je priču koju je čuo u Kini.
Priča je glasila:
Jedne godine dvadeset petog decembra Tokufu, koji je bio veoma star, reče svojim učenicima: "Iduće godine neću biti živ, pa bi vi ove godine trebalo dobro da pazite."
Đaci pomisliše da se šali, ali s obzirom da to beše plemenit učitelj, svi ga zauzvrat uveseljavaše sledećih dana odlazeće godine.
Uoči Nove godine, Tokufu zaključi: "Bili ste mi dobri. Napustiću vas sutra posle podne kada sneg bude stao."
Učenici su se smejali, misleći da opet govori besmislice, jer je noć bila vedra i bez snega. Ali u ponoć sneg poče da pada, a oni sledećeg dana ne nađoše svog učitelja. Odoše u salu za meditaciju. Tamo je bio preminuo.
Hošin, koji je ispričao ovu priču, reče svojim učenicima: "Nije neophodno da učitelj zena predvidi svoj odlazak, ali ako to zaista zaželi, on to može."
"Možeš li ti?", neko ga zapita.
"Da", odgovori Hošin. "Pokazaću vam šta mogu kroz sedam dana."
Nijedan od učenika mu ne poverova, i većina je čak zaboravila ovaj razgovor kada ih sledeći put Hošin sakupi.
"Pre sedam dana", primeti, "rekao sam da ću vas napustiti. Uobičajeno je da se napiše oproštajna pesma, ali ja nisam ni pesnik ni kaligraf. Neka neko od vas zapiše moje poslednje reči."
Njegovi sledbenici pomisliše da se šali, ali jedan od njih se spremi da piše.
"Jesi li spreman?", Hošin zapita.
"Da", odgovori ovaj.
Hošin izdiktira:
Dođoh iz sjaja
I vraćam se sjaju.
Šta je to?
Pesmi je nedostajao jedan stih, od uobičajena četiri, pa mu učenik reče: "Učitelju, nedostaje nam jedan stih."
Hošin, uz riku lava koji pobeđuje, povika: "Kaa!" i preminu.
U Tokiju su u periodu Meiđi živela dva čuvena učitelja, ali suprotnih osobina. Prvi, Unšo, učitelj šingona6 držao se Budinih pouka veoma savesno. Nikada nije pio opojna sredstva, niti je jeo posle jedanaest sati ujutru. Drugi učitelj, Tanzan, profesor filozofije na Carskom univerzitetu, nikada se nije držao pouka. Kada mu se jelo jeo je, i kada mu se u toku dana spavalo spavao je.
Jednog dana Unšo poseti Tanzana, koji je upravo pio vino, a što jedan budista ne bi trebalo ni da okusi.
"Zdravo, brate", Tanzan ga pozdravi. "Hoćeš li nešto da popiješ?"
"Nikada ne pijem!", uzviknu Unšo svečano.
"Onaj koji ne pije i nije baš čovek", reče Tanzan.
"Zar misliš da me nazoveš nečovečnim, samo zato što se ne odajem piću!", uzviknu Unšo ljutito. "Ako nisam čovek, šta sam onda?"
"Buda", odgovori Tanzan.
6 Šingon je budistička sekta koju je, po povratku iz Kine, 806. godine osnovao sveštenik Kukai (Kobo Daiši). Osnovu učenja ove sekte čine dve sutre Dainići i Kongoćo, koje čoveka upućuju na put koji vodi ka poimanju ishodišta spostvene duše i tela, što će mu omogućiti da, kako duhovno, tako i telesno čist, doživi prosvetljenje.
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"
Buda je izrekao ovakvo poređenje u jednoj sutri:
Putujući, jedan čovek u polju naiđe na tigra. Čovek poče da beži, a tigar za njim. Naletevši na jednu liticu, zadrža se za koren divlje puzavice i zanjiha nad ivicom. Tigar ga je njuškao odozgo. Drhteći, čovek pogleda dole, gde je, daleko ispod, drugi tigar čekao da ga pojede. Samo ga je puzavica držala.
Dva miša, jedan beli i jedan crni, počeše malo po malo da glođu puzavicu. Čovek vide pokraj sebe sočnu jagodu. Stisnuvši jednom rukom puzavicu, drugom ubra jagodu. Kako je bila slatka!
Đun, učitelj šingona, beše poznat kao dobar poznavalac sanskrta u periodu Tokugava. Kao mlad, uobičavao je da drži predavanja svojoj braći učenicima.
Njegova majka ču za ovo i napisa mu pismo:
"Sine, ja mislim da nisi postao Budin poklonik iz želje da za druge postaneš hodajući rečnik. Nema kraja poučavanju i tumačenju, sjaju i slavi. Želela bih da prekineš sa tim predavanjima. Zatvori se u neki mali hram u udaljenom delu planine. Posveti svoje vreme meditiranju i na taj način dosegni pravu spoznaju."
Učitelj hrama Kenin bio je Mokurai, Tiha Grmljavina. Imao je malog štićenika po imenu Tojo kome je bilo samo dvanaest godina. Tojo je viđao starije učenike kako svako jutro posećuju učitelja u njegovoj sobi kako bi se podučili sanzenu7 ili ličnom vođenju, u okviru kojih su se obavljali koani8 da bi se zaustavila lutanja uma.
Tojo je takođe želeo da obavi sanzen.
"Sačekaj još malo", reče mu Mokurai. "Suviše si mlad."
Ali dečak je bio uporan, i učitelj na kraju pristade.
Uveče, u određeno vreme, mali tojo stade na prag Mokuraieve sobe za sanzen. Udari o gong da najavi svoje prisustvo, a u znak poštovanja pokloni se tri puta pred vratima, uđe i sede ispred učitelja u učtivoj tišini.
"Čuje se glas dve ruke kada njima pljesneš", reče Mokurai. "Ti mi pokaži glas jedne ruke."
Tojo se pokloni i otiđe u svoju sobu da razmotri ovaj problem. Sa svog prozora ču muziku gejši. "A, imam ga!", izjavi.
Sledeće veče, kada ga je učitelj zamolio da oslika glas jedne ruke, Tojo poče da svira muziku gejši.
"Ne, ne", reče Mokurai. "Nećeš s tim uspeti. To nije glas jedne ruke. Uopšte nisi shvatio."
Misleći da bi ga takva muzika mogla omesti, Tojo se premesti na jedno mirno mesto. Meditirao je ponovo. "Šta može biti glas jedne ruke?" Slučajno začu neko kapanje vode. "Imam ga", pomisli Tojo.
Kada se sledeći put pojavi pred učiteljem, Tojo poče da podražava kapanje vode.
"Šta je to?", zapita Mokurai. "To je zvuk kapanja vode, a ne glas jedne ruke. Pokušaj ponovo."
Uzalud je Tojo meditirao da čuje glas jedne ruke. Čuo je uzdisanje vetra. Ali zvuk je bio odbačen.
Čuo je krik sove. Ali i to je bilo odbijeno.
Glas jedne ruke nisu bili ni skakavci.
Više od deset puta je Tojo posećivao Mokuraia sa različitim zvucima. Svi su bili pogrešni. Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti.
Najzad mali Tojo prođe kroz pravu meditaciju i prevaziđe sve glasove. "Nisam više mogao da nagomilavam", objasnio je docnije, "pa sam dosegao bezglasni glas."
Tojo je pojmio glas jedne ruke9.
7 Sanzen je razgovor "u četiri oka" između učitelja zena i učenika.
8 Koan je stručan naziv za vežbe uma koja obavljaju učenici zena pod nadzorom svojih učitelja. One imaju za cilj da prodru kroz intelektualne granice uma i dovedu do bljeska iznenadnog neposrednog saznanja, bez pojmovnog rasuđivanja.
Koan se sastoji od pitanja (problema) koje učitelj postavlja učeniku, posle čega se ovaj povlači u samoću meditiranja pokušavajući da nađe rešenje. Učenik je dužan da učitelju saopšti svoj odgovor, i ako on nije ispravan, procedura se nastavlja sve dok se do rešenja ne dođe. Uobičajeno, ova dugotrajna vežba uma dovodi do vrhunskog zahteva zena - do prosvetljenja (u japanskom jeziku svanog satori).
9 Pitanje glasa jedne ruke je jedno od tri osnovna problema u zenu koji se postavljaju učenicima, a poznata su kao "pitanja o prirodi Bude". Sva tri nose samo različita imena za jedno te isto, i sva tri na pitanje šta je to priroda Bude, odgovaraju isto - ništa.
Kada je zen sveštenici Ešun bilo šezdeset i nekoliko godina i vreme da napusti ovaj svet, zamolila je neke kaluđere da u dvorištu naprave gomilu od drva.
Sevši nepomično u sredinu lomače, Ešun potpali vatru po njenoj ivici.
"Sveštenice!", povika jedan kaluđer, "da li je unutra vruće?"
"Takva stvar može zanimati samo glupaka kao što si ti", odgovori Ešun.
Plamen se podiže, i ona nestade.
Suibo, Hakuinov učenik, je bio dobar učitelj. U periodu letnje izdvojenosti10, dođe mu jedan učenik sa jednog južnog ostrva Japana.
Suibo mu zadade problem: "Počuj glas jedne ruke."
Učenik je ostao tri godine, ali nije uspeo da reši zadatak. Jedne noći dođe Suibou sav u suzama. "Moram da se vratim na jug postiđen i zbunjen", reče, "jer ne mogu da rešim svoj problem."
"Sačekaj nedelju dana i meditiraj bez prestanka", savetova ga Suibo. Ipak se učenik ne prosvetli. "Pokušaj još jednu nedelju", reče Suibo. Učenik posluša, ali uzalud.
"Još jednu nedelju." Ni ta nije bila od koristi. U očajanju, učenik preklinjaše da bude otpušten, ali Suibo zahtevaše meditaciju od još pet dana. Bili su bez rezultata. Onda reče: "Meditiraj još tri dana, i ako ne dostigneš prosvetljenje onda se bolje ubij."
Drugoga dana učenik je bio prosvetljen.
10 Učitelji zena (i ne samo učitelji) su se, s vremena na vreme, potpuno izdvajali iz sveta i provodili izvesne periode meditirajući u samoći nekog udaljenog mesta.
U slučaju da pokrene i dobije raspravu o budizmu sa onima kod kojih je, svaki lutajući sveštenik može da ostane u zen hramu. Ako je poražen, mora da ode.
U jednom hramu u severnom delu Japana živela su zajedno dva brata sveštenika. Stariji je bio učen, a mlađi priglup i bez jednog oka.
Jedan lutajući sveštenik naiđe i zamoli ih za prenoćište, propisno ih pozvavši na diskusiju o uzvišenom učenju. Stariji brat, umoran od napornog rada tog dana, reče mlađem da ga zameni. "Idi i zahtevaj razgovor u tišini", upozori ga.
Tako mladi sveštenik i stranac odoše do oltara i sedoše.
Ubrzo posle toga putnik ustade, otiđe do starijeg brata i reče mu: Tvoj brat je divan mladić. Porazio me je."
"Prepričaj mi razgovor", reče stariji brat.
"Pa", objasni putnik, "prvo sam ja podigao jedan prst, predstavljajući Budu, prosvetljenog. Onda on podiže dva prsta, označavajući Budu i njegovo učenje. Ja podigoh tri prsta, predstavljajući Budu, njegovo učenje i njegove sledbenike o harmoničnom životu. Zatim on prodrma svojom stisnutom pesnicom pred mojim licem, pokazujući da svi pomenuti potiču iz jedne suštine. Tako on pobedi, i ja nemam prava da ostanem ovde." Ovo rekavši, putnik otiđe.
"Gde je taj čovek?", zapita mlađi, dotrčavši do svog starijeg brata.
"Čuh da si dobio diskusiju."
"Ništa ja nisam dobio. Isprebijaću ga."
"Reci mi temu diskusije" zapita stariji.
"Zašto li je, čim me je ugledao, podigao jedan prst, vređajući me da imam samo jedno oko. Pošto je stranac, pomislih da treba da budem učtiv prema njemu, pa podigoh dva prsta, čestitajući mu što on ima oba oka. Onda taj neučtivi bednik podiže tri prsta, sugerišući da nas dvojica imamo samo tri oka. Ja se naljutih i pođoh da ga udarim, ali on pobeže napolje i to okonča stvar!"
Posle Benkeieve smrti, jedan slepi čovek, koji je živeo u blizini učiteljevog hrama, reče prijatelju: "Pošto sam slep, ne mogu da vidim čovekovo lice, pa moram da mu ocenjujem karakter po zvuku njegovog glasa. Obično, kada čujem nekoga da drugome čestita na njegovoj sreći ili uspehu, čujem i skriveni ton zavisti. Kada se izjavljuje saučešće zbog nesreće drugog, čujem radost zadovoljstvo, kao da je onom što saučestvuje zaista drago što je nešto dobiti ostalo u njegovom sopstvenom svetu.
Sudeći po onome koliko ja znam, Benkeiev glas je uvek bio iskren. Kad god je iskazivao sreću, nisam čuo ništa osim sreće, i kad god je iskazivao tugu, tuga je bila sve što sam čuo."
Daiđu u Kini poseti učitelja Basoa. Basa ga upita: "Šta tražiš?"
"Prosvetljenje", odgovori Daiđu.
"Imaš svoju sopstvenu riznicu. Zašto tražiš van nje?", zapita Baso.
Daiđu upita: "Gde je moja riznica?"
Baso odgovori: "To što tražiš je tvoja riznica".
Daiđu je bio prosvetljen! Posle toga uvek je požurivao svoje prijatelje: "Otvorite svoje sopstvene riznice i upotrebite to blago."
Kada je sveštenica Čijono učila zen kod Bukoa iz Engakua, nije dugo uspevala da dosegne plodove meditacije.
Jedne mesečinom osvetljene noći, nosila je vodu u jednom starom vedru vezanom bambusom. Iznenada, bambus se pokida i dno otpadne. U tom trenu se Čijono oslobodi!
U znak sećanja na ovaj momenat, napisa pesmu:
Na ovaj i onaj način pokušah da spasem staro vedro
Jer su veze od bambusa oslabile i mogle da popucaju
Sve do najzad dno ne otpade.
Nema više vode u vedru!
Nema više meseca u vodi!11
11 Zen tj. č'an učitelji za opisivanje Naglog prosvetljenja često koriste metaforu "buretu je otpalo dno". Kada se to dogodi, sva sadržina odjednom nestaje. U primeni kod doživljavanja Naglog prosvetljenja, to znači da su svi čovekovi problemi odjednom rešeni; ne u smislu nekog određenog (pozitivnog) rešenja, već u tom smislu što su problemi prestali da budu problemi.
Keiču, veliki učitelj zena u periodu Meiđu, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put.
Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota.
"Nemam ja posla sa takvim čovekom", reče Keiču svom pratiocu. "Reci mu da ode odavde."
Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. "Moja je greška", reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. "Zamoli ponovno svog učitelja."
"O, je li to Kitagaki?", uzviknu učitelj kada vide posetnicu. "Hoću da vidim tog čoveka."
Kada je jednom šetao pijacom, Banzan začu razgovor između kasapina i njegove mušterije.
"Daj mi najbolji komad mesa koji imaš", reče mušterija.
"Sve je u mojoj radnji najbolje", odgovori kasapin. "Ne može se ovde naći nijedan komad mesa koji nije najbolji."
Uz ove reči Banzan se prosvetli.
Mokugen se nije nasmejao do poslednjeg dana svog života. Kada mu je došlo vreme da napusti svet, reče svojim odanim učenicima: "Učili ste kod mene više od deset godina. Pokažite mi pravo tumačenje zena. Ko se najjasnije izrazi, biće moj naslednik i primiće moju odoru i zdelu."
Svi se zagledaše u Mokugenovo ozbiljno lice, ali niko ne odgovori.
Enčo, učenik koji je uz učitelja proveo dugo vremena, priđe krevetu i približi posudu sa lekovima. To je bio njegov odgovor.
Učiteljevo lice posta još ozbiljnije. "Je li to sve što si razumeo?", zapita.
Enčo priđe i vrati posudu gde je bila.
Prekrasan osmeh obasja Mokugenovo lice. "Nitkove", reče Enčuu. "Radio si sa mnom deset godina, a još nisi video moje telo. Uzmi odoru i zdelu. One pripadaju tebi."
Učenici zena su sa svojim učiteljima najmanje deset godina pre nego što se usude da podučavaju druge.
Nan-ina poseti Teno koji je, prošavši svoje učenje, postao učitelj. Zadesi se da taj dan bude kišovit, pa Teno obu klompe i ponese kišobran. Pošto ga je pozdravio, Nan-in primeti: "Pretpostavljam da si svoje klompe ostavio u predvorju. Hteo bih da znam da li ti kišobran stoji levo ili desno od klompi."
Teno, zbunjen, nemade brz odgovor. Shvatio je da nije sposoban da svakog trena uz sebe ima zen. Posta Nan-inov učenik, učivši još šest godina da bi dosegao prisustvo zena u svakom trenu.
Poklonik zena, Tecugen odluči da u Japanu objavi sutre, koje su u to vreme bile dostupne samo na kineskom jeziku. Knjige je trebalo štampati pomoću drvenih ploča12 u izdanju od sedam hiljada primeraka, što je ogroman poduhvat.
Tecugen krenu na put da bi sakupio poklone u ovu svrhu. Nekolicina podržavalaca bi mu dala stotinak zlatnika, ali u većini slučajeva primao bi samo novčiće. Svakom darodavcu bi zahvaljivao podjednako. Posle deset godina, Tecugen je imao dovoljno novca da započne svoj zadatak.
U to vreme se dogodi da reka Uđi počne da plavi. Pojavi se i glad. Tecugen uze novac koji je sakupio za knjige i potroši ga da bi spasao ljude od gladovanja. Zatim nanovo započe svoj posao oko sakupljanja.
Nekoliko godina kasnije proširi se zemljom neka epidemija. Tecugen dade novac koji je sakupio za pomoć svom narodu.
I po treći put započe svoj posao, i posle dvadeset godina želja mu bi ispunjena. Štamparske ploče od kojih je napravljeno prvo izdanje sutri, danas se mogu videti u manastiru Obaku u Kjotu.
Japanci pričaju svojoj deci da je Tecugen napravio tri zbirke sutri, i da su prve dve nevidljive zbirke čak nadmašile poslednju.
Učitelj Sojen Šaku je otišao sa ovog sveta kada mu je bila šezdeset i jedna godina. Ispunivši svoj životni zadatak, za sobom je ostavio veliko učenje, umnogome bogatije od većine učitelja zena. Njegovi učenici su običavali da spavaju po danu usred leta. Iako je ovo previđao, on lično nikada nije protraćio vreme.
Kada mu je bilo samo dvanaest godina, već je izučavao teorijska razmatranja Tendai filozofije13. Jednog letnjeg dana vazduh beše tako sparan da mali Sojen, dok je učitelj bi odsutan, ispruži noge i zaspa.
Tri časa prođoše kada, iznenada probuđen, ču učitelja kako ulazi. Bilo je kasno: ležao je ispružen baš preko praga.
"Oprosti, oprosti" prošaputa njegov učitelj, pažljivo preskočivši preko Sojenovog tela kao da je pripadalo nekom uzvišenom gostu. Posle ovoga, Sojen više nikada nije zaspao poslepodne.
13 Školu Tendai u Kini je osnovao Či-i, a u Japan ju je preneo Dengjo Daiši 804. godine. Često se naziva i školom Lotos zbog baziranja svoje filozofije na Lotos sutri. Njena doktrina govori o tzv. trojnoj Istini, po principu: tri-je-tri-u-jednom.
"Naš školski učitelj običava da zadrema svako popodne", pričao je jedan učenik Sojen Šakua. "Mi deca smo ga pitali zašto to radi, a on nam je odgovorio: "Odlazim u zemlju snova da se sretnem sa starim mudracima, kao što je i Konfucije radio."
Kada bi Konfucije spavao, sanjao je drevne mudrace i kasnije o tome pričao svojim pratiocima.
"Jednoga dana bilo je izuzetno toplo, pa neki od nas zadremaše. Nas učitelj izgrdi. "Išli smo u zemlju snova da se sretnemo sa mudracima, kao što je i Konfucije činio", objasnismo. "Šta su poručili mudraci?" zahtevao je da sazna naš učitelj. Jedan od nas odgovori: "Otišli smo u zemlju snova i sreli mudrace. Pitali smo ih da li naš učitelj dolazi tamo svako popodne, ali nam oni rekoše da takvog čoveka nikada nisu videli."
Đošu je počeo da uči zen kada mu je bilo šezdeset godina i nastavio dok mu nije bilo osamdeset, kada je spoznao zen. Podučavao je druge od svoje osamdesete godine.
Jednom ga jedan učenik upita: "Ako nemam ništa na umu, šta da radim?"
Đošu odgovori: "Izbaci to napolje."
"Ali ako nemam ništa kako to mogu da izbacim?", nastavi ovaj sa ispitivanjem.
"Pa", reče Đošu, "onda to iznesi."
Kada je Mamija, koji je docnije postao vrlo poznati propovednik, otišao kod jednog učitelja zbog ličnog vođenja, dobi zadatak da objasni glas jedne ruke.
Mamija se usredsredi da objasni glas jedne ruke. "Ne trudiš se dovoljno", reče mu učitelj. "Previše si se vezao za hranu, bogatstvo, stvari i taj glas. Bilo bi bolje da si mrtav. To bi rešilo problem."
Sledeći put kada se Mamija pojavi pred svojim učiteljem, ponovo mu bi postavljeno pitanje o glasu jedne ruke. Mamija se iznenada sruči kao mrtav.
"Mrtav si, vidim", primeti učitelj. "Ali šta je sa glasom?"
"To još nisam rešio", odgovori Mamija, pogledavši gore.
"Mrtvaci ne govore", reče učitelj. "Izlazi!"
Tosui je bio poznati učitelj zena svoga vremena. Živeo je u nekoliko hramova u raznim pokrajinama.
U poslednjem hramu koji je posetio, sakupilo se toliko mnogo sledbenika da im Tosui reče da namerava da prestane sa predavanjima. Savetovao im je da se raziđu i krenu gde god ko želi. Posle toga mu se izgubio svaki trag.
Tri godine kasnije, jedan od njegovih učenika ga pronađe. Živeo je sa nekim prosjacima pod jednim mostom u Kjotu. Ovaj odmah poče preklinjati da ga Tosui uzme na učenje.
"Ako možeš da radiš ono što i ja radim makar nekoliko dana, možda ću hteti", odgovori Tosui.
Tako se pomenuti učenik preobuče u prosjaka i provede dan sa Tosuiem. Sledećeg dana jedan od prosjaka umre. Tosui i njegov učenik u ponoć odneše telo i spališe ga na obronku planine. Posle toga se vratiše u svoj zaklon pod mostom.
Tosui čvrsto spavaše ostatak noći, ali učenik ne mogaše. Kada dođe jutro, Tosui reče: "Danas ne moramo da prosimo hranu. Naš mrtvi prijatelj je ostavio za sobom nešto hrane". Ali učenik ne beše u stanju da pojede ni zalogaj.
"Rekao sam da nećeš moći da radiš ono što i ja", zaključi Tosui. "Odlazi odavde i više mi ne dosađuj."
Jedne večeri dok je Šičiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život.
Šičiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj fijoci", a zatim se vrati svom recitovanju.
Nešto posle toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra da platim porez."
Uljez pokupi veći deo novca i krenu.
"Zahvali čoveku kad primiš poklon", Šičiri dodade. Čovek mu se zahvali i uteče.
Nekoliko dana kasnije čoveka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedelo protiv Šičirija. Kada Šičirija pozvaše kao svedoka, on reče: "Ovaj čovek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio."
Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šičirija i postao njegov učenik.
Kada je Benkei održavao časove izdvojenog usredsređivanja, na njih su dolazili mnogi učenici. U vreme jednog takvog okupljanja, jedan učenik je uhvaćen u krađi. Stvar je prijavljena Benkeiu uz zahtev da prestupnik bude isključen. Benkei se na to nije osvrtao.
Kasnije, isti učenik je uhvaćen na sličnom delu, i Benkei opet na ovo ne obrati pažnju. To naljuti druge učenike, koji sastaviše peticiju tražeći otpuštanje lopova, uz izjavu da će u suprotnom cela grupa otići.
Kada Benkei pročita peticiju, pozva ih sve pred sebe. "Vi ste mudra braća", reče im. "Vi znate šta je dobro a šta je loše. Ako želite, možete otići da učite negde drugde, ali ovaj jadni brat još ne zna ni šta je dobro a šta loše. Ko će ga tome naučiti, ako ne ja? Ja ću ga ovde zadržati, makar i svi vi otišli."
Kiša suza obli lice brata koji je krao. Želja za krađom potpuno iščeze.
Gesen je bio umetnik sveštenik. Pre nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik".
Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš?" raspitivao se Gesen.
"Koliko god tražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom."
Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu.
Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazda govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um povaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji."
Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje.
"Koliko ćeš da platiš?" upita Gesen.
"O, bilo koju cenu", odgovori devojka.
Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.
Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem.
Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinju. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike.
Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi su putnici stradali prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put.
Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega.
Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao.
Sen no Rikju, učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu" reče najzad Sen no Rikju.
Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li bilo ovde? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.
Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio.
Jedna je sveštenica, koja je bila u potrazi za prosvetiteljem, napravila statuu Bude i obložila je zlatnim listom. Kud god je išla, nosila je svog zlatnog Budu sa sobom.
Godine su prošle i, još uvek noseći svog Budu, sveštenica odluči da ostane u jednom malom hramu u unutrašnjosti u kojem je bilo mnogo Buda, svaki sa svojim posebnim oltarom.
Sveštenica zažele da okadi pred svojim zlatnim Budom. Pošto joj se nije dopala ideja da se miris raširi i do drugih, smislila je levak kroz koji se dim uzdizao samo do njene statue. Ali od gara zlatnom Budi pocrne nos, što ga učini posebno ružnim.
Budistička sveštenica poznata kao Rjonen, rodila se 1797. godine. Bila je unuka čuvenog japanskog ratnika Šingena. Imala je pesničku dušu i toliko zanosnu lepotu, da je već u sedamnaestoj godini bila u caričinoj pratnji kao jedna od dvorskih dama. Već tako mladu, očekivala ju je slava.
Voljena carica iznenada umre i Rjonenini snovi puni nade, iščezoše. Postade svesna nestalnosti života u ovom svetu. Tada i zažele da izučava zen.
Njena rodbina se sa ovim ne složi i praktično je prisili da se uda. Uz obećanje da može postati sveštenica kada rodi troje dece, Rjonen pristade. Pe no što je napunila dvadeset i petu godinu, ispunila je uslov. Muž i rođaci je više ne mogaše odvraćati od njene želje. Obrijala je glavu, uzela ime Rjonen, što znači spoznati jasno, i krenula na svoje hodočašće.
Stiže u grad Edo i zamoli Tecugjua da je primi za učenika. Bacivši letimičan pogled na nju učitelj je odbi jer beše suviše lepa.
Rjonen odiđe do drugog učitelja, Hakua.
Hakuo je odbi iz istog razloga, rekavši joj da bi njena lepota samo stvarala neprilike.
Rjonen tada uze vrelo železo i prisloni ga uz svoje lice. Za nekoliko trenutaka njene lepote zauvek nestade.
Hakuo je tada prihvati za učenika. U spomen ove prilike, Rjonen na poleđini ogledalca napisa pesmu:
U službi svoje carice palila sam tamjan
da namirišem svoje gizdave haljine,
Sada kao prosjak bez doma palim svoje
lice da stupim u zen hram.
Pred odlazak sa ovog sveta, Rjonen napisa još jednu pesmu:
Šezdesetšest puta gledale su ove oči smenu jeseni.
Dovoljno sam ispitivala mesečev sjaj,
Ne pitam više.
Slušam samo glas borova i kedrova kada vetar miruje.
Kuvar sveštenik Dairjo, u Benkeievom samostanu, odluči da dobro pazi na zdravlje svog starog učitelja, i da mu daje samo svež miso14. Benkei, primetivši da je poslužen boljim misom nego njegovi učenici zapita: "Ko je danas kuvar?"
Poslaše Dairja pred njega. Benkei saznade da prema svojim godinama i položaju treba da jede samo svež miso. Reče kuvaru: "Znači, ti misliš da ja uopšte ne bi trebalo da jedem." Rekavši ovo, uđe u svoju sobu i zaključa vrata.
Dairjo je, sedeći pred vratima, molio učitelja da mu oprosti. Benkei ne htede da mu odgovori. Sedam dana je Dairjo sedeo pred vratima, a Benkei unutra.
Najzad, u očajanju, jedan sledbenik glasno povika Benkeiu: "Možda si u pravu, ali ovaj mladi učenik ovde mora da jede. On bez hrane ne može večno!"
Na to Benkei otvori vrata. Smešio se. Reče Dairju: "Tražim da jedem istu hranu kao i ostali moji učenici. Kada postaneš učitelj, ne želim da ovo zaboraviš."
14 Miso - kaša od sojinog graha pomešana sa pšenicom i kvascem, koja brzo uskisne. U Japanu, Kini, Indiji jede se kao sos, uz ribu, hladno mleko i dr.
Dok je Seisecu bio starešina Engaku škole u Kamakuri15, tražio je veće prostorije od onih u kojima je podučavao, jer su ove bile već pretrpane. Umezu Seibei, trgovac iz Eda, odluči da daruje pet stotina zlatnika, zvanih rjo, za izgradnju prostranije škole. Ovaj novac on donese učitelju.
Seisecu reče: "Dobro, uzeću ga."
Umezu dade Seisecuu vreću sa zlatom, ali bi nezadovoljan učiteljevim stavom. Čovek je mogao živeti čitavu godinu sa tri rjoa, a trgovcu za svih pet stotina nije čak bilo ni zahvaljeno.
"U toj vreći je pet stotina rjoa", dade Umezu do znanja.
"To si mi već rekao", odgovori Seisecu.
"Iako sam bogat trgovac, pet stotina rjoa je mnogo novaca", reče Umezu.
"Želiš li da ti na tome zahvalim?, upita Seisecu.
"Trebalo bi", uzvrati Umezu.
"Zašto bih?", upita Seisecu. "Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan".
15 Kamakura je bila središte šogunata od 1192. do 1333. godine
Ikju, čuveni učitelj zena u periodu Ašikaga16, bio je carev sin. Kada je bio još vrlo mlad, njegova majka napusti dvor i ode da izučava zen u jednom hramu. Na isti način i princ Ikju postade učenik. Kada mu je majka umrla, ostavila je za sobom jedno pismo. U njemu je pisalo:
Za Ikjua:
Završila sam svoj rad u ovom životu i sada se vraćam Večnosti. Želim da postaneš dobar učenik i da spoznaš svoju budističku prirodu. Saznaćeš da li sam u paklu i da li sam uvek uz tebe ili ne.
Ako postaneš čovek koji smatra da su Buda i njegov pratilac Bodidarma17 tvoje lične sluge, možeš da ostaviš svoje izučavanje i rad za čovečanstvo. Buda je propovedao četrdeset devet godina i za sve to vreme nije smatrao neophodnim da progovori ni jednu reč. Trebalo bi da znaš zašto. Ali ako ne znaš, a još uvek želiš, suzdrži se od uzaludnog razmišljanja.
Tvoja majka,
Nerođena, neumrla,
Septembra prvog.
PS. Svrha Budinog učenja je uglavnom prosvetljenje drugih. Ako se oslanjaš na bilo koji od njegovih metoda, nisi ništa drugo do glupa buba. Postoji 80.000 knjiga o budizmu, i ako bi ih sve pročitao, a ni tada ne ugledaš svoju sopstvenu prirodu, onda nećeš razumeti čak ni ovo pismo.
Ovo je moja poslednja volja.
16 Period Ašikaga (1336-1573) je period šogunata pod klanom Ašikaga
17 Sin jednog od južnoindijskih kraljeva, koji je zamonašivši se, krenuo u Kinu. Smatra se da je upravo od budističkog učenja koje je on propagirao u Kini, nastao č'an. U Japanu poznat kao Daruma, Bodidarma se predstavlja u crvenoj odeći i često bez nogu, koju je, predanje kaže, izgubio usled devetogodišnje meditacije.
Taiko, ratnik koji je živeo u Japanu pre perioda Tokugava, izučavao je ča-no-ju18 sa Sen no Rikjuom, učiteljem kojeg je karakterisala mirnoća i zadovoljstvo.
Taikov pratilac, ratnik Kato, ushićenje svog pretpostavljenog za čajnom ceremonijom protumačio je kao zanemarivanje državnih poslova, pa zato odluči da ubije Sen no Rikjua. Pretvarajući se da dolazi službenim poslom, uspe da bude pozvan na čaj kod učitelja čajne ceremonije.
Učitelj, koji beše vrlo iskusan u svojoj umetnosti, letimičnom pogledom otkri ratnikovu nameru, pa zamoli Kata da ostavi napolju svoj mač pre no što uđe u sobu za ceremoniju objašnjavajući mu da ča-no-ju sam po sebi predstavlja miroljubiv čin.
Kato za ovo ne htede ni da čuje. "Ja sam ratnik", reče. "Ja uvek uza se imam svoj mač. Ča-no-ju ili ne, ja svoj mač ne ostavljam"
"U redu. Ponesi svoj mač i posluži se čajem", pristade Sen no Rikju.
Voda u kotliću na vatri od ćumura je ključala. Iznenada, Sen no Rikju prevrnu kotlić. Šišteći, podiže se para i ispuni sobu dimom i pepelom. Zaprepašćen, ratnik istrča napolje.
Učitelj se izvine. "Moja je greška. Vrati se i ispij čaj. Ovde je tvoj mač, pokriven pepelom. Očistiću ga i daću ti ga."
Ratnik shvati da u ovoj situaciji ne bi baš uspeo da ubije učitelja, pa odustade od te namere.
18 Ča-no-ju je japanski izraz koji označava čajnu ceremoniju, koja je oduvek smatrana jednom od umetnosti zena, među koje spadaju i: sumie slikarstvo, kaligrafska umetnost, haiku poezija, umetnost rukovanja japanskom sabljom, streljaštvo (lukom i strelom), aranžiranje cveća (ikebana) i druge.
Upravo pred smrt, Ninakavi dođe u posetu učitelju zena Ikju. "Hoćeš li da te povedem?", upita Ikju.
Ninakava odgovori: "Došao sam sam i otići ću sam. Od kakve pomoći ti možeš da mi budeš?"
Ikju odgovori: "Ako misliš da zaista dolaziš i odlaziš, to je zabluda. Dozvoli mi da ti pokažem put na kome nema dolaska i odlaska."
Ovim rečima Ikju objasni put tako jasno, da se Ninakava nasmeši i preminu.
Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga :"Postoje li zaista raj i pakao?"
"Ko si ti", upita Hakuin.
"Ja sam samuraj19", odgovori ratnik.
"Ti, vojnik!", uzviknu Hakuin. "Koji bi vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka."
Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, ali Hakuin nastavi: "Pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu."
Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: "Ovde se otvaraju vratnice pakla!"
Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.
"Ovde se otvaraju vratnice raja", reče Hakuin.
19 Samuraj - pripadnik ratničke kaste u Japanu, na koju je zen imao jak uticaj.
Jednom prilikom je jedna divizija japanske armije učestvovala u manevrima. Neki od oficira nađoše za shodno da svoj štab smeste u Gasanov hram.
Gasan reče svom kuvaru: "Oficirima spremaj istu hranu kao i nama."
Ovo naljuti oficire koji su navikli na sasvim drugačije ophođenje prema njima. Jedan priđe Gasanu i reče: "Šta misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici koji žrtvuju svoje živote za svoju otadžbinu. Zašto sa nama ne postupaš shodno tome?"
Gasan ozbiljno odgovori: "Šta ti misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici čovečanstva koji teže da spasu sva osećajna bića."
Zenkai, sin samuraja, doputova u Edo gde postade pratilac jednog visokog službenika. Zaljubi se u službenikovu ženu i bi otkriven. U samoodbrani, usmrti službenika, a zatim pobeže sa ženom.
Oboje kasnije postadoše kradljivci. Ali žena beše toliko pohlepna, da se Zenkaiu poče gaditi. Na kraju, ostavivši je, otputova daleko, u pokrajinu Bizen, gde postade lutajući prosjak.
Da bi se iskupio za svoju prošlost, Zenkai odluči da u svom životu učini neko dobro delo. Znajući za opasni put koji se pružao nad jednom liticom, a uzrok smrti i povreda mnogih ljudi, on odluči da probije tunel kroz planinu.
Dok je danju prosio, Zenkai je noću kopao tunel. Kada je prošlo trideset godina, tunel je bio 684 metra dug, 6 metara visok i 9 metara širok.
Dve godine pre no što je posao bio gotov, sin službenika koga je usmrtio, a koji beše iskusan mačevalac, pronađe Zenkaia i dođe da ga iz osvete ubije.
"Daću ti rado svoj život", reče Zenkai. "Samo mi dopusti da završim ovaj posao. Onog dana kada bude gotov, možeš me ubiti."
Tako mladić sačeka na taj dan. Nekoliko meseci prođe, a Zenkai je i dalje kopao. Mladić se umori ne radeći ništa i poče da mu pomaže u kopanju. Pomažući mu godinu dana, poče se diviti Zenkaievoj čvrstoj volji i karakteru.
Najzad tunel beše završen i ljudi mogaše da ga bezbedno koriste.
"Sada mi odseci glavu", reče Zenkai. "Moj posao je obavljen".
"Kako mogu odseći glavu svom sopstvenom učitelju?", upita mladić sa suzama u očima.
Veliki japanski ratnik Nobunaga odluči da napadne neprijatelja iako je imao deset puta manje ljudi od protivnika. On je znao da će pobediti, ali su njegovi vojnici bili sumnjičavi.
Usput se zaustavi kod svetilišta Šinto i reče svojim ljudima: "Pošto posetim svetilište, baciću novčić. Ako padne kruna, pobedićemo; ako padne pismo, izgubićemo. Sudbina nas drži u svojoj ruci."
Nobunaga uđe u svetilište i pomolli se u tišini. Zatim izađe i baci novčić. Padne kruna. Vojnici tako žuđahu za borbom, da bitku lako dobiše.
"Niko ne može izmeniti ruku sudbine", reče mu njegov pratilac posle boja.
"Zaista ne može", reče Nobunaga, pokazujući novčić koji je bio dvostruk, sa krunama na obe strane.
Gasan jednoga dana savetovaše svoje poklonike: "Oni koji govore protiv ubijanja i koji zahtevaju poštedu života svih svesnih bića, u pravu su. Dobro je čak štititi životinje i insekte. Ali šta sa onim osobama koje ubijaju vreme, šta sa onima koji uništavaju zdravlje, i onima koji uništavaju političku ekonomiju? Ne bismo smeli da ih previdimo. Šta više, šta sa onim koji propovedava bez prosvetljenja? Taj ubija budizam."
Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara.
Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se preznoji.
Posle ovoga, vrativši se, sakupi svoje učenike. Kasan priznade da još nije sposoban da bude učitelj jer mu nedostaje istovetnost držanja među uglednim svetom i onog koje poseduje u izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku i postade učenik jednog drugog učitelja. Posle osam godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen.
Jedna mlada žena se ozbiljno razbole. "Toliko te volim" , reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovaću ti beskrajne patnje."
Uskoro žena preminu. Muž poštovaŠe njenu poslednju želju prva tri meseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše.
Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živeo u blizini sela. Naposletku, u očajanju, jadnik otiđe do njega da traži pomoć.
"Tvoja bivša žena je poslala duha i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sledeći put kad se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti veridbu i ostati sam."
"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek.
Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da ti odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."
Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve.
"Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena."
"Pošto toliko znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!"
Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.
Jamaoka Tešu beše carev tutor, a takođe i učitelj mačevanja i temeljit učenik zena.
Njegov dom beše prebivalište beskućnika. On imade samo jedno odelo, jer je zbog njih uvek ostajao siromašan.
Car, gledajući njegovu iznošenu odeću, dade Jamaoku nešto novca da kupi novu. Sledeći put kada se Jamaoka pojavi, na sebi je imao isto ruho.
"Šta bi sa novom odećom, Jamaoka?", upita car.
"Nabavio sam odeću za decu Vašeg visočanstva", objasni Jamaoka.
Učitelj zena Mu-nan je imao samo jednog učenika. Zvao se Šođu. Kada je Šođu završio svoje izučavanje zena, Mu-nan ga pozva u svoju sobu: "Ja starim", reče, "i koliko znam, Šođu, ti si jedini koji će preneti ovo učenje. Evo jedne knjige. Prenošena je od učitelja do učitelja kroz sedam generacija. Ja sam u nju takođe uneo mnoge svoje stavove. Knjiga je vrlo vredna i ja ti je dajem u znak tvog sledbeništva."
"Ako je ova knjiga od takve važnosti, bolje je ti zadrži", odgovori Šođu. "Ja sam tvoj zen primio bez beleženja, i njime sam zadovoljan."
"Znam", reče Mu-nan. "Ipak, ona je prenošena od učitelja do učitelja kroz sedam generacija, pa je možeš zadržati kao simbol primanja mog učenja. Evo ti."
Razgovarali su kraj vatre. Istog trena kada Šođu oseti knjigu u svojim rukama, ubaci je u rasplamsalu vatru. On nije imao sklonosti za posedovanjem.
Mu-nan, koji se nikada ranije nije naljutio, vrisnu: "Šta to radiš!"
Šođu uzvrati vičući: "Šta to govoriš!"20
20 Ova priča negira stavove o navodnoj isključivosti učitelja zena i njihovog polaganja prava na učenikovu istinu o zenu. Primer pokazuje koliko su važne nove, lične spoznaje o zenu svakog učenika. One su, u određenom trenutku, jače i od viševekovnog saznavanja do kojeg su došle ranije generacije izučavalaca zena tj. od celokupne saznajne "teorije". To je dokaz da zen, kao predmet učenja (izučavanja), predstavlja i dalje živu materiju, nezavršenu i potpuno otvorenu sadašnjim i budućim spoznajama.
Kakua je posetio Kinu i tamo prihvatio zen učenje. Za vreme svog boravka nije nigde putovao. Živeo je u udaljenom delu jedne planine, stalno meditirajući. Kad god bi ga ljudi pronašli i molili da im priča, progovorio bi nekoliko reči, a zatim se premeštao na drugi kraj planine gde bi ga bilo teže naći.
Po Kakuovom povratku u Japan, čak je i car čuo za njega i zamolio ga da mu rastumači zen, da bi se duhovno uzdigao.
Kakua je pred carem stajao ćuteći. Zatim iz nabora svoje haljine izvadi sviralu, i odsvira jednu kratku notu. Duboko se poklonivši, otiđe.21
21 Po priči, Kakua je posle ove posete caru zauvek nestao i niko nije saznao šta se sa njim zbilo. Inače, Kakua je bio prvi Japanac koji je izučavao zen u Kini, ali s obzirom da iza sebe ništa nije ostavio, osim jedne jedine note, nije ljudima ostao u sećanju kao čovek koji je doneo zen u svoju zemlju.
Kineskog učitelja zena Sozana upita jedan učenik: "Koja je najvrednija stvar na svetu?"
Učitelj odgovori: "Glava mrtve mačke."
"Zašto je glava mrtve mačke najvrednija stvar na svetu?", pitaše učenik.
Sozan odgovori: "Jer joj niko ne može odrediti cenu."
Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre no što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.
Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."
Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."
"Glupaci. Zašto pričate?" upita treći.
"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.
Dvoje učitelja zena, Daigu i Kudo, behu pozvani u posetu jednom veleposedniku. Pošto stigoše, Kudo reče veleposedniku: "Ti si prirodno obdaren i imaš urođenu sposobnost za učenje zena."
"Gluposti", reče Daigu. "Zašto laskaš ovom bukvanu? On jeste veleposednik, ali o zenu ne zna ništa."
Tako, umesto da sagradi hram Kudu, veleposednik ga izgradi Daiguu, izučavajući sa njim zen.
Rjokan je ceo svoj život posvetio izučavanju zena. Jednoga dana čuje da njegov sestrić, uprkos upozorenjima porodice, troši svoj novac na jednu kurtizanu. Pošto je sestrić preuzeo Rjokanovo mesto upravljanja porodičnim imanjem, a imetak beše u opasnosti da bude proćerdan, rođaci zamoliše Rjokana da nešto preduzme.
Rjokan je trebalo da prevali dug put da bi posetio sestrića, koga inače nije video više godina. Sestrić je izgledao zadovoljan što ponovo vidi svog ujaka i pozva ga da kod njega prenoći.
Rjokan je celu noć presedeo meditirajući. Ujutro, spremajući se da krene, reče mladiću: "Mora biti da starim, ruke mi se tako tresu. Hoćeš li mi pomoći da zavežem kaiš na sandali?"
Sestrić mu vrlo rado pomognu. "Hvala ti", završi Rjokan, "vidiš, čovek postaje svakim danom sve stariji i nemoćniji. Vodi dobro računa o sebi." Tako Rjokan otiđe, ne pominjući ni jednom jedinom rečju kurtizanu ili žalbe rođaka. Ali, od tog jutra, sestrićevo rasipništvo prestade.
Jedan učenik zena dođe Benkeiu žaleći se: "Učitelju, imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim?"
"To je nešto vrlo čudno", odgovori Benkei. "Pokaži mi da vidim šta to imaš."
"Ne mogu sada da ti pokažem", odgovori ovaj.
"Kada možeš da mi pokažem", upita Benkei.
"Pojavljuje se neočekivano", odgovori učenik.
"Onda", zaključi Benkei, "mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kada si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome."
Kineski učitelj zena Hogen je živeo sam u jednom malom hramu u unutrašnjosti. Jednoga dana dođoše četiri putujuća monaha i zamoliše ga da upali vatru u njegovom dvorištu da bi se ugrejali.
Dok su to radili, Hogen ih ču kako raspravljaju o subjektivnosti i objektivnosti. On im se pridruži, i reče: "Evo ovog velikog kamena. Po vašem mišljenju, da li je on u vašem umu ili van njega?"
Jedan od monaha odgovori: "Sa budističke tačke gledišta, sve je objektivizacija u mom umu."
"Mora da ti je glava vrlo teška", primeti Hogen, "ako u njoj svuda nosaš ovakav kamen."
Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocenost iz generacije u generaciju.
Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"
"Nisam imao nameru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi pre tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao pre tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."
Žena iz Nagasakija po imenu kame, pripadala je onom malom broju u Japanu koji je pravio kadionice. Njihove kadionice su smatrane umetničkim delom i upotrebljavale su se samo u odaji za čaj ili pred porodičnim oltarom.
Kame, čiji je otac takođe bio umetnik kao i ona, je volela da pije. Pušila je i većinu vremena provodila sa muškarcima. Kad god bi zaradila malo novca, pravila je gozbe na koje je pozivala slikare, pesnike, tesare, radnike, ljude sa mnogo zanimanja i struka. U njihovom društvu razvijala je svoje zamisli.
Kame je bila prekomerno spora u stvaranju, ali kada bi rad završila, on je uvek bio pravo remek delo. Njene kadionice su bile čuvane u domovima u kojima je živela ženska čeljak koja nikada nije pila, pušila ili se slobodno družula sa muškarcima.
Gradonačelnik Nagasakija jednom zatraži od Kame da za njega smisli skicu jedne kadionice. Dužila je sa tim dok skoro ne prođe pola godine. U to vreme je gradonačelnik, koga su unapredili za službenika u jednom dalekom gradu, poseti. Požurivao je Kame da započne posao na njegovoj kadionici.
Najzad dobivši inspiraciju, Kame napravio kadionicu. Kada je završi, postavi je na sto. Gledala ju je dugo i pažljivo. Pušila je i pila kraj nje kao da je bila njeno vlastito društvo. Celi dan ju je posmatrala.
Najzad, dohvativši čekić, Kame je razbi u komade. Uvidela je da nije napravila savršeno delo koje je njen um zahtevao.
Dok je Benkei držao predavanja u hramu Rjumon, jedan sveštenik šinšu sekte22, koja je verovala u spas ponavljanjem Budinog imena, beše ljubomoran na njegovu mnogobrojnu publiku i htede da sa njim raspravlja.
Benkei beše usred govora kada se sveštenik pojavi. Ovaj napravi takvu pometnju, da Benkei prekinu diskusiju pitajući kakva je to buka.
"Osnivač naše sekte", razmetao se sveštenik, "je posedovao tako čudnu snagu da je mogao u jednoj ruci držeći četku i stojeći na jednoj obali reke, dok je njegov učenik držao papir na drugoj obali, da kroz vazduh ispiše sveto ime Amide23*MARK2*. Možeš li ti da učiniš tako čudnu stvar?"
Benkei mu veselo odgovori: "Možda tvoje lukavstvo može da izvede takvu podvalu, ali za zen takvo ponašanje ne važi. Moje čudo je ovo: kada sam gladan ja jedem, i kada sam žedan pijem."
22 Šinšu (ili Đodo-šišnu) sekta je proistekla iz kineske sekte Čing T'u (škola Čiste zemlje) koju je osnovao Honen 1175. godine (vidi pod "Amida").
23 Amida (takođe Amitaba ili Amitajus tj. "besmrtna svetlost" ili "besmrtni život"). Amida je jedno od božanstava koja su prisutna u zen hramovima (u obliku slika ili statua). Njih su potpuno prihvatili članovi nembucu tj. Đodo-šinši sekte ili sekte Čiste zemlje.
D.T.Suzuki kaže: "Kineski se budizam razvio u dva smjera, od kojih je jedan zen a drugi nembutsu... Dok u zenu ne zavisimo ni od čega osim samih sebe, u nembutsu se potpuno prepuštamo Buddhi. Međutim, kad se analizira psihologija nembutsua, nalazimo da recitacija Buddhinog imena kod vjernika te sekte odgovara koanu u zenu".
(Preveo Čedomir Veljačić: "Filozofija istočnih naroda", II, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1979., str. Čedomil 211.)
Gasan je sedeo kraj Tekisuieve postelje tri dana pred njegovu smrt. Tekisui ga je već bio odredio za svog nastavljača.
Hram im je nedavno izgoreo i Gasan je bio zauzet njegovim obnavljanjem. Tekisui ga upita: "Šta nameravaš da učiniš posle obnove hrama?"
"Kada ozdraviš, želimo da tamo govoriš", reče Gasan.
"A ako do tada ne budem živ?"
"Onda ćemo naći nekog drugog", odgovori Gasan.
"A ako ne nađete nikoga?", nastavi Tekisui.
Gasan mu glasno odgovori: "Ne postavljaj tako glupa pitanja. Samo ti spavaj."
Dok je još bio mlad učenik zena, Jamaoka Tešku je išao od jednog učitelja do drugog. Svratio je i kod Dokuona iz Sokokua.
Želeći da pokaže šta je postigao, reče: "Um, Buda i osećajna bića, na kraju krajeva, ne postoje. Prava priroda svih pojava je praznina. Ne postoji spoznaja, ni zabluda, ni mudrost, ni prosečnost. Nema davanja i ničega da se primi."
Dokuon, koji je mirno pušio, ništa ne reče. Iznenada udari Jamaoku svojom bambusovom lulom. Ovo mladića vrlo razljuti.
"Ako ništa ne postoji", upita Dokuon, "odakle je ova ljutnja došla?"
Kineski učitelj zena, Hjakuđo, radio je sa svojim učenicima čak i u svojoj osamdesetoj godini, uređujući vrtove, čisteći zemlju, i krešući drveće.
Učenicima beše žao da gledaju starog učitelja kako naporno radi, ali znadoše da ih on ne bi slušao kada bi mu savetovali da prestane. Zato mu sakriše alatke.
Toga dana učitelj nije jeo. Ni sutradan, a ni sledećeg dana. "Možda je ljut što smo mu sakrili alatke", nagađaše učenici. "Bolje da mu ih vratimo."
Istog dana kada su to učinili, učitelj je radio i jeo kao i ranije. Uveče ih je poučio: "Bez rada, nema jela".
Pre mnogo godina u Kini živeše dva prijatelja, jedan koji je vešto svirao na harfi i jedan koji je vešto slušao.
Kada je jedan svirao ili pevao o planinama, drugi bi govorio: "Vidim planinu pred nama."
Kada je jedan svirao o vodi, onaj što sluša bi rekao: "Evo jurećeg potoka!"
Ali onaj što sluša se razboli i umre. Njegov prijatelj pokida žice na svojoj harfi i više nikad ne zasvira.
Od tada je kidanje harfinih žica bilo znak bliskog prijateljstva.
Ikju, učitelj zena, beše vrlo pametan još kao dečak. Njegov učitelj je imao jednu skupocenu šoljicu za čaj, koja beše redak antikvitet. Dogodi se da Ikju slučajno razbije ovu šoljicu i silno se zbuni. Čuvši korake svog učitelja, on sakri komade šoljice iza svojih leđa. Kada se učitelj pojavi, Ikju ga upita: "Zašto ljudi moraju da umru?"
"To je prirodno", objasni mu učitelj. "Sve mora da umre i sve ima svoj vek."
Ikju, pokazujući slomljenu šoljicu, dodade: "Bilo je vreme za tvoju šoljicu da umre."
Učitelji zena poučavaju lično vođenje u jednoj izdvojenoj sobi. Dok su učitelj i učenik zajedno, u nju niko ne ulazi.
Mokurai, učitelj zena u hramu Kenin u Kjotu, je voleo da razgovara sa trgovcima i raznosačima novina kao i sa svojim učenicima. Među njima beše i neki bačvar koji je bio skoro nepismen. On bi Mokuraiu postavljao glupava pitanja, ispio čaj, a zatim odlazio.
Jednog dana kada je bačvar bio prisutan, Mokurai htede da pouči ličnom vođenju jednog učenika, pa zamoli bačvara da pričeka u drugoj sobi.
"Ja razumem da si ti živi Buda", čovek je protestovao. "Čak ni kameni Buda u hramu nikada ne odbija one mnogobrojne koji zajedno dođu pred njega. Zašto onda ja moram biti isključen?"
Mokurai morade da izađe napolje da bi se sastao sa svojim učenikom.
Učitelji zena svoje mlade učenike vežbaju da se izraze.
Dva su zen hrama imala po jednog svog malog štićenika. Jedan od njih bi, idući svako jutro da nabavi povrće, sretao na svom putu drugog.
"Kuda ideš", pitao bi jedan.
"Idem kud god me noge nose", odgovori drugi.
Ovaj odgovor zbuni prvog dečaka i ovaj otiđe do svog učitelja po pomoć. "Sutra izjutra", reče mu učitelj, kada sretneš tog momčića, postavi mu isto pitanje. On će ti isto odgovoriti , a ti ga onda upitaj: "A ako nemaš noge, onda kuda ideš?" To će ga srediti."
Dečaci se opet sretoše sledećeg jutra.
"Kuda ideš?", upita prvi.
"Idem kud god vetar dune", odgovori drugi.
Ovo mladića opet dovede u škripac, i svoj poraz ispriča učitelju.
"Upitaj ga kuda ide ako nema vetra", predloži učitelj.
Sledećeg dana dečaci se sretoše po treći put.
"Kuda ideš?", upita prvi dečak.
"Idem na pijacu da kupim povrće", odgovori drugi.
Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.
Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."
Tangen odiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednim udarcem.
Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.
"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."
Matađuro Jagjo je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio isuviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao.
Tako Matađura otiđe na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Ali Banzo potvrdi očevu ocenu. "Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?", upita Banzo. "Ti ne ispunjavaš zahteve."
"Ali kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?", navaljivaše mladić.
"Ostatak života", odgovori Banzo.
"Toliko ne mogu da čekam", objasni Matađuro. "Rado ću proći kroy sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati?"
"O, možda deset godina", popusti Banzo.
"Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu", nastavi Matađuro. "Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo?"
"O, možda trideset godina", reče Banzo.
"Kako to?", upita Matađuro. "Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku!"
"E pa", reče Banzo, "u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči."
"U redu", složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. "Slažem se."
Matađuru beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudoce, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez i jedne reči o mačevanju.
Prođoše tri godine. Matađuro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život.
Ali jednoga dana Banzo mu se prikrade iza leđa i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem.
Sledećeg dana, dok Matađuro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči pred njega.
Posle ovoga, Matađuro je morao i dan i noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trenutak u danu ne bi prošao, a da nije morao da misli na ukus Banzovog mača.
Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja.
Matađuro postade najveći mačevalac u zemlji.
Enčo je bio čuveni pripovedač. Njegove ljubavne pripovesti parale su srca slušalaca. Kada je pričao ratnu priču, bilo je to kao da su sami slušaoci bili na bojnom polju.
Jednoga dana Enčo srete Jamaoka Tešua, svetovnjaka koji je uskoro trebalo da primi majstorstvo u zenu. "Čujem", reče Jamaoka, "da si najbolji pripovedač u našoj zemlji i da ljude nateruješ po volji u plač ili smeh. Ispričaj meni moju omiljenu priču o Dečaku i breskvi. Kada sam bio malo dete spavao sam kraj svoje majke, i ona mi je često pričala tu legendu. Usred priče bih zaspao. Ispričaj mi je onako kako je to moja majka pričala."
Enčo se ne usudi ni da pokuša. Tražio je vremena da stvar izuči. Nekoliko meseci kasnije, otiđe do Jamaoka i reče: "Molim te, pruži mi priliku da ti ispričam priču."
"Neki drugi dan", odgovori Jamaoka.
Enčo se duboko razočara. Izučavao je stvar i dalje i pokušao ponovo. Jamaoka ga odbi mnogo puta. Kada je Enčo započinjao da govori, Jamaoka bi ga prekinuo rekavši: "Još uvek nisi kao moja majka."
Pet godina je trebalo Enčou da se osposobi da Jamaoku ispriča legendu onako kako je to njegova majka činila. Na ovaj način, Jamaoka je preneo Enčou zen.
Mnogo učenika je izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih je običavao da noću ustane, preskoči zid hrama, i ode u grad na provod.
Sengai, nadzirući spavaonice, otkri jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto.
Kada se lutalica vratio, ne znajući da je sada Sengai bio stolica, stavi svoje noge na učiteljevu glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši šta je učinio, on se užasnu.
Sengai reče: "Rano izjutra je prilično hladno. Pripazi da ne nazebeš."
Učenik više nikada ne izađe noću.
U pismu jednom od svojih učenika koji je bio na samrti, Basui je napisao:
"Suština tvoga uma nije rođena, pa nikada neće ni umreti. Ona nije život, koji je prolazan. Ona nije praznina, koja je prosto bez sadržine. Ona nema ni boju ni oblik. Ona ne uživa u zadovoljstvima i ne trpi u bolu.
Znam da si veoma bolestan. Kao dobar učenik zena, ti se otvoreno suočavaš sa tom bolešću. Možda tačno ne znaš ko pati, ali upitaj sebe: Šta je suština ovog uma? Misli samo na to. Neće ti trebati ništa drugo. ne žudi ni za čim. Tvoj kraj koji je beskrajan je kao snežna pahuljica što se rastapa na čistom vazduhu."
Učitelj zena po imenu Gisan zamoli jednog mladog učenika da mu donese vedro vode da rashladi vodu za kupanje.
Učenik donese vodu i, pošto je rashladio kupku, prosu ono malo vode što je ostalo u vedru.
"Glupane", učitelj ga izgrdi. "Zašto ostatkom vode nisi zalio biljke? Kojim pravom prosipaš čak i kap vode u ovom hramu?"
Mladi učenik u tom času shvati zen. Promeni svoje ime u Tekisui, što znači kap vode.
U stvara vremena u Japanu su se koristili fenjeri od bambusa i papira u kojima su gorele sveće.
Jednom slepom čoveku na kraju posete prijatelju, ovaj ponudi fenjer da ga ponese sa sobom jer je bila noć.
"Ne treba mi fenjer", reče mu. "Bila tama ili svetlo - meni je svejedno."
"Znam da ti fenjer nije potreban da bi pronašao put", odgovori mu prijatelj, "ali ako ga nemaš, neko bi mogao da naleti na tebe. Zato ga moraš uzeti."
Slepi čovek krenu sa fenjerom i pre no što je odmakao, neko se sa njim sudari. "Pazi kuda ideš", uzviknu on nepoznatom. "Zar ne vidiš ovaj fenjer?"
"Sveća ti je dogorela, brate", odgovori nepoznati.
Učitelj zena Šoiči je imao jedno oko, koje je blistalo od prosvetljenja. Podučavao je svoje učenike u hramu Tofuku.
I danju i noću hram je bio u tišini. Nije bilo ni jednog jedinog zvuka.
Učitelj je čak ukinuo i izgovaranje sutri. Učenici nisu ništa radili izuzev meditiranja.
Kada je učitelj umro, jedan stari sused ču zvonjavu zvona i recitovanje sutri. Po tome je znao da je Šoičija nestalo.
Jedan razmetljivi majmun otiđe na nebo i tamo srete Budu. Reče mu: "Buda je mala stvar; ja mogu da skočim vrlo daleko."
"Ako si tako pametan", reče Buda, "skoči sa dlana moje ruke." Majmun pomisli da će to biti lako jer mu je dlan izgledao širok samo nekoliko santimetara. Tako on skoči vrlo, vrlo daleko. Nađe se na ogromnoj ravnici sa pet velikih stubova. Da bi dokazao da je bio tu, obeleži jedno od podnožja ovih pet stubova. Kada se vrati do Bude, stade se hvaliti sa onim što je učinio.
"Ali pogledaj moju ruku", reče mu Buda. Na njoj majmun vide znak koji je on napravio. Bio je u podnožju jednog od Budinih prstiju.
Posle tri provedene godine u Obakuovoj školi, Rinzai jednom prilikom priđe učitelju i zapita ga šta je suštinska istina u Budinom učenju. Sve što je dobio kao odgovor na ovo, bilo je dvadeset udaraca štapom On otiđe drugom učitelju, Daiguu, koji mu reče da je Obaku ispravno postupio prema njegovom prosvetljenju i, da bi mu više pojasnio stvar, grubo prodrma Rinzaievu gušu i osu ga grubim rečima. Ovoga puta, Rinzai uzvrati, udarivši Daigua po rebrima. I pored svega ovoga, odjednom se prosvetli.
Zatim se Rinzai vrati do Obakua da mu ispriča šta se dogodilo, ali mu učitelj stade još više pretiti i ošamari ga, posle čega se Obaku stade grohotom smejati i dreknu besmisleno: "Kacu"24.
24 Usklik Kacu je bez nekog posebnog značenja. Upotrebio ga je prvi Baso Doicu, a kasnije, čuvši ga od Obakua, učinio poznatim upravo Rinzai (Gigen) (umro 867. g.), i to kao reč koja se izvikuje po prosvetljenju.
Buda je rekao: "Smatram položaj kraljeva i vladara istim kao i čestica prašine. Posmatram zlato i drago kamenje kao mnoštvo opeke i šljunka. Gledam na najlepšu svilenu odeću kao na rite pomame. Vidim mirijade svetova vaseljene kao sitno semenje voća, i najveće jezero Indije kao kap ulja na mom stopalu. Osećam nauk sveta kao varku čarobnjaka. Razabiram najuzvišeniju misao oslobođenja kao zlatni brokat u snu, i gledam sveti put prosvetljenih kao cvetove što se pojavljuju u ljudskim očima. Vidim meditaciju kao potporu planine, nirvanu kao noćnu moru dana. Gledam na sud o dobru i lošem kao na vijugavi ples zmaja, i na bujanje i pad uzdanja samo kao na tragove koje za sobom ostavljaju četiri godišnja doba."
Pripremajući knjigu za ponovnu štampu, prevodilac nije ni dodao ni oduzeo bilo koju priču.
Prevodilac duguje veliku zahvalnost Ljiljani Đurović, japanologu, koja je svojim sugestijama potpomogla da ovaj prevodiočev skroman prilog boljem upoznavanju japanske kulture (i ne samo kulture) bude potpuniji.
Izbor i prevod sa engleskog jezika ovih "Zen priča" sačinjen je iz knjiga:
- Zen Flesh, Zen Bones, compiled by Paul Reps, Penguin Books Ltd, Harmondsworth, England, 1978.
- Zen Dictionary, by Ernest Wood, Penguin Books Ltd, Harmondsworth, England, 1977.
U Beogradu, juna 1984. Vladislav Bajac