Antoin de Saint-Exupery – MALI PRINC

Molim decu da mi oproste što sam knjigu posvetio odrasloj osobi. Imam jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da razume, čak i knjige za decu. Imam i treće izvinjenje: ta odrasla osoba živi u Francuskoj, ona je gladna i njoj je zima. Potrebno je da je neko uteši. Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna, rado ću posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najpre bila deca. (Ali se malo njih toga seća.) Ispravljam dakle svoju posvetu:

Kad mi je bilo šest godina, video sam jednom prilikom jednu veličanstvenu sliku u nekoj knjizi o prašumi koja se zvala "Istinite priče". Slika je predstavljala zmijskog cara kako guta neku zver. Evo toga crteža.

U knjizi je pisalo: "Zmijski car guta svoju žrtvu celu, ne žvačući je. Posle toga nije u stanju da se kreće i spava šest meseci dok je ne svari."

Mnogo sam tada razmišljao o pustolovinama u prašumi i uspeo sam da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtež. Moj crtež broj 1. Izgledao je ovako:

Pokazivao sam svoje remek-delo odraslim osobama i pitao ih da li se plaše moga crteža.

One su mi odgovarale: "Zašto bismo se plašili jednog šešira?"

Moj crtež nije predstavljao šešir. On je predstavljao zmijskog cara koji je progutao slona. Nacrtao sam tada zmijskog cara iznutra, kako bi odrasle osobe mogle da shvate. Njima su uvek potrebna objašnjenja. Moj crtež broj 2 izgledao je ovako:

Odrasli su mi savetovalo da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja ili iznutra i da se pozabavim geografijom, istorijom, računom i gramatikom. I tako sam u šestoj godini napustio sjajnu slikarsku budućnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svoga crteža broj 1 i svog crteža broj 2. Odrasle osobe nikada ništa ne shvataju same, a decu zamara da im stalno daju objašnjenja.

Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naučio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tačno, mnogo koristila. Umeo sam na prvi pogled da razlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako čovek zaluta noću.

Tako sam, tokom života, često dolazio u dodir sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo među odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje mišljenje o njima.

Kada bih sreo nekog od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskušavao sam ga svojim crtežom broj 1, koji sam stalno čuvao. Želeo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao: "To je šešir." Tada mu ne bih pričao ni o zmijskom caru, ni o prašumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govorio bih mu o bridžu, o golfu, o politici i o mašnama. I odrasla osoba bila bi veoma zadovoljna što se upoznala sa tako razboritim čovekom.

Tako sam živeo sam, bez ikoga s kime bih mogao istinski da porazgovaram, sve dok mi se, pre šest godina, nije desio kvar na motoru u pustinji Sahari. Nešto se bilo slomilo u mom motoru. A kako nisam vodio ni mehaničara ni putnike, spremao sam se da pokušam da sasvim sam izvršim jednu tešku opravku. To je za mene bilo pitanje života ili smrti. Imao sam pijaće vode jedva za osam dana.

Prve večeri zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od naseljenog mesta. Bio sam usamljeniji od ma kog brodolomnika na splavu nasred okeana. Možete onda zamisliti moje iznenađenje kad me je u zoru probudio neki čudan glasić. Govorio je:

– Molim vas... nacrtaj mi ovcu!

– A!

– Nacrtaj mi ovcu...

Skočio sam na noge kao gromom pogođen. Dobro sam protrljao oči. Dobro sam pogledao. I video sam sasvim neobičnog čovečuljka koji me je ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam, kasnije, uspeo da nacrtam. Ali moj crtež nije, naravno, ni izdaleka tako zanosan kao sam uzor. To nije moja greška. Odrasle osobe su me, kada mi je bilo šest godina, obeshrabrile u mom slikarskom pozivu, te tako nisam ništa naučio da crtam, sem zmijskog cara spolja i iznutra.

Gledao sam, dakle, ovo priviđenje širom otvorenih očiju. Ne zaboravite da se nalazio hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. A moj čovečuljak nije mi izgledao ni zalutao, ni mrtav umoran, ni mrtav gladan, ni mrtav žedan, ni smrtno uplašen. Nije nimalo ličio na dete izgubljeno usred pustinje, hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. Kada sam najzad uspeo da progovorim, rekao sam mu:

– Ali... šta radiš ti ovde?

On mi tada ponovi, sasvim tiho, kao nešto veoma ozbiljno:

– Molim vas... nacrtaj mi jednu ovcu...

Kada tajanstvenost deluje suviše snažno, čovek se ne usuđuje da ne posluša. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama milja daleko od nastanjenog mesta i u smrtnoj opasnosti, izvadio sam iz džepa hartiju i naliv-pero. Ali tada se setih da sam u životu pre svega učio geografiju, istoriju, račun i gramatiku, te rekoh čovečuljku (malo mrzovoljno) da ne znam da crtam. On mi odgovori:

– Ne mari, nacrtaj mi ovcu.

Kako nikad nisam crtao ovcu, napravio sam za njega ponovo jedan od ona dva crteža, koja sam jedina bio u stanju da nacrtam. Onaj što predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam preneražen kad sam čuo kako mi čovečuljak odgovara:

– Ne! Ne! Ja neću slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca. Nacrtaj mi ovcu.

Tada sam počeo da crtam.

On je pažljivo posmatrao, a zatim reče:

– Ne! Ta je već sasvim bolesna. Nacrtaj mi neku drugu.

Crtao sam dalje.

Moj prijatelj se nasmeši umiljato, sa blagonaklonošću:

– Vidiš dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...

Ponovih, dakle, još jednom svoj crtež.

Ali i on je bio odbijen, kao i prethodni:

– Ta je opet suviše stara. Ja hoću ovcu koja dugo živi.

Tada, nemajući više strpljenja, pošto sam se žurio da rasklopim svoj motor, nažvrljah crtež.

I dobacih:

– Ovo je kutija. Ovca koju želiš je unutra.

Bio sam vrlo iznenađen kada sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:

– To je upravo ono što sam hteo! Misliš li da će toj ovci biti potrebno mnogo trave?

– Zašto?

– Zato što je kod mene sve tako malo...

– To će joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.

On se nagnu nad crtež.

– Nije baš tako mala... Gle! Zaspala je...

Eto, tako sam se upoznao s malim princom.

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je došao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije čuo moja. Reči izgovorene slučajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (neću da crtam svoj avion, to je isuviše težak crtež za mene) on me upita:

– Kakva je to stvar?

– To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.

Bio sam ponosan da mu ispričam kako letim. Tada on uzviknu:

– Kako! Ti si pao s neba!

– Da, priznadoh skromno.

– O! Kako je to čudno...

I mali princ se nasmeja grohotom što me je mnogo naljutilo. Želim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:

– Znači da i ti dolaziš s neba! Sa koje si planete?

Tračak svetlosti kao da osvetli tajnu njegova prisustva, te ga upitah iznenada:

– Ti, dakle, dolaziš sa neke druge planete?

Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajući moj avion:

– Da, zbilja, u ovome nisi mogao dođi iz velike daljine...

I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz džepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.

Možete zamisliti koliko je adoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopštenje o "drugim planetama". Nastojao sam da o tome saznam što više:

– Odakle dolaziš, mališa? Gde je to "kod tebe"? Kuda hoćeš da odneseš moju ovcu?

On mi odgovori posle dubokog ćutanja:

– Kutija koju si mi dao ima tu dobru stranu što može noću da joj posluži kao kuća.

– Naravno. I ako si dobar, dobićeš i konopac da je danju vežeš. I kočić.

Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:

– Da je vežem? Kakva čudna misao!

– Ali ako je ne vežeš, odlutaće, pa će se izgubiti...

Moj prijatelj ponovo prasnu u smeh:

– Ali kud hoćeš da odluta?

– Ma kud. Pravo ispred sebe...

Tada mali princ primeti ozbiljno:

– Ništa ne mari, kod mene je sve tako malo!

I sa malo tuge, možda, dodade:

– Pravo ispred sebe daleko se ne stiže...

Tako sam saznao još jednu veoma važnu stvar: da je planeta na kojoj je rođen jedva malo veća od neke kuće!

To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venerra, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj mesto imena daje broj. Nazove je na primer: "asteroid 3251".

Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je došao mali princ asteroid V 612. Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteroid 1909. godine, i to samo jedanput.

On je tada svečano prikazao svoje otkriće na Međunarodnom kongresu astronoma. Ali mu niko nije verovao zbog njegovog odela. Takve su odrasle osobe.

Srećom po asteroid V 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti, nametnuo svom narodu evropski način odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obučen. I ovoga puta svi su bili njegovog mišljenja.

Ispričao sam vam sve ove pojedinosti o asteroidu V 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad va, neće reći: "Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: "Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zarađuje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kažete odraslim osobama: "Video sam jednu lepu kuću od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu..." one nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: "Video sam kuću od sto hiljada franaka". Tada će uzviknuti: "Kako je lepa!"

Isto tako, kad biste im rekli: "Dokaz da je mali princ postojao je taj što je bio divan, što se smejao i što je želeo da ima ovcu. Kad neko hoće da ima ovcu, to je dokaz da postoji", one bi slegnule ramenima i smatrale vas detetom. Ali ako im kažete: "Zvezda sa koje je on došao jeste asteroid V 612" ubedićete ih i neće vam dalje dosađivati pitanjima. Takve su one. Ne treba im zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama.

Ali, naravno, mi koji shvatamo život, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam ovu priču počeo kao bajku. Voleo bih da sam kazao:

"Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na nekoj planeti jedva nešto većoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj..." Za one koji shvataju život, to bi izgledalo daleko istinitije.

Jer, ja ne volim da se moja knjiga čita površno. Ja sa toliko tuge pričam ove uspomene. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. To što ovde pokušavam da opišem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Žalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koji se zanimaju samo za brojeve. Zbog toga sam kupio kutiju sa bojicama i olovkama.Nije lako vratiti se crtanju, u mojim godinama, kada čovek nikad ništa nije pokušao da nacrta sem zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj šestoj godini! Potrudiću se, naravno, da nacrtam njegov lik što je moguće vernije. Ali nisam sasvim siguran da ću pogoditi. Jedan crtež i uspe nekako, ali drugi ne liči više. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suviše visok. Na onoj suviše mali. Kolebam se malo i što se tiče boje njegovog odela. Onda nagađam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevariću se, uostalom i u nekim značajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije ništa objašnjavao. Možda je verovao da ličim na njega. Ali ja, na žalost, ne umem da vidim ovcu kroz kutiju. Možda sam pomalo sličan odraslim osobama. Mora da sam ostario.

Svakog dana saznavao sam ponešto o planeti, o odlasku, o putovanju. To je dolazilo sasvim lagano, kako bi mi palo na pamet. Tako sam, trećeg dana, čuo uzbudljivu priču o baobabima.

I ovoga puta bilo je to zahvaljujući ovci, jer me mali princ, kao obuzet nekom ozbiljnom sumnjom, iznenada upita:

– Istina je, zar ne, da ovce jedu šiblje?

– Da, to je istina.

– Ah! zadovoljan sam.

Nisam razumeo zašto je tako važno što ovce jedu šiblje. Ali mali princ dodade:

– Prema tome, one jedu i baobabe.

Skrenuh pažnju malom princu da baobabi nisu šiblje, već drveće veliko kao crkva, i da, čak i kad bi sobom poveo čitavo krdo slonova, ti slonovi ne bi bili kadri da iziđu na kraj ni sa jednim jedinim baobabom.

Pomisao na krdo slonova zasmeja malog princa.

– Trebalo bi ih naslagati jedne na druge...

Ali mudro primeti:

– I baobabi su mali pre no što porastu.

– To je tačno. Ali zašto hoćeš da tvoje ovce pojedu male baobabe=

On mi odgovori: "Idi, molim te!" kao da je to sasvim jasno. Morao sam mnogo da se napregnem da bih sve to razumeo.

I zbilja, na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a lošeg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dotle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se ono isteže i tera najpre plašljivo prema suncu jedan čarobni mali bezazleni izdanak. Ako je u pitanju izdanak rotkvice ili ruže, možemo ga slobodno pustiti da raste. Ali ako je u pitanju korov, moramo ga odmah iščupati, čim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strašnog semenja... to je bilo semenje baobaba .Tle na njegovoj planeti bilo ga je prepuno. A ako baobaba ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti.

"To je pitanje reda, rekao mi je kasnije mali princ. Kada čovek završi svoje jutarnje udešavanje, treba pažljivo da uredi i planetu. Treba redovno čupati baobabe čim se počnu razlikovati od ruža, na koje mnogo liče kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao ali veoma lak."

Jednog dana me je posavetovao da se potrudim i da načinim lep crtež ne bi li to usadio našoj deci u glavu. "Ako budu jednog dana putovali, reče mi on, to im može koristiti. Ponekad nije zgoreg odložiti svoj posao za kasnije. Ali kad su u pitanju baobabi, to je uvek strašna nesreća. Poznavao sam jednu planetu na kojoj je stanovao neki lenjivac. On je propustio da iščupa tri šibljike..."

I, prema uputstvima malog princa, nacrtao sam tu planetu. Ne volim da zauzimam stav propovednika. Ali opasnost od baobaba je tako malo poznata, a one koji zalutaju na neki asterroid vrebaju tako velike nesreće da sam ovoga puta napravio izuzetak i prestao da se uzdržavam. Rekoh: "Deco, čuvajte se baobaba!" Na tom crtežu sam toliko radio samo zato da bih svoje prijatelje upozorio na opasnost koja i njima i meni već dugo vremena lebdi nad glavom, iako toga nismo svesni. Nauk, koji sam im dao, vredeo je truda. Možda ćete se pitati: Zašto u ovoj knjizi nema i drugih isto tako veličanstvenih crteža kao što je crtež baobaba? Odgovor je sasvim jednostavan: Pokušao sam, ali nisam uspeo. Kad sam crtao baobabe, bio sam nadahnut osećanjem da se ne sme odlagati.

Ah! mali prinče, razumeo sam, najzad, tvoj mali život pun sete. Uživanje u blagim sunčevin zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam četvrtog dana ujutru, kad si mi rekao:

– Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak...

– Ali, treba čekati...

– Šta treba čekati?

– Čekati da sunce počne da zalazi.

Bio si najpre vrlo iznenađen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:

– Stalno mislim da sam kod kuće!

Kad je u Sjedinjenim Američkim Državama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleteti za minut u Francusku da bismo prisustvovali sunčevom zalasku. Na žalost, Francuska je isuviše daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu povučeš nekoliko koraka i da posmatraš suton kad god zaželiš...

– Jednog dana video sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!

A malo posle si dodao:

– Znaš... kada je čovek tužan onda voli zalaske sunca...

– Zar si bio toliko tužan onog dana kada je sunce zalazilo četrdeset i tri puta?

Ali mali princ ne odgovori.

Petog dana, opet zahvaljujući ovci, tajna života malog princa bila mi je rasvetljena. Zapitao me iznenada, bez uvoda, kao o nečem o čemu je dugo ćutke razmišljao:

– Ako ovca jede šiblje, znači da jede isto tako i cveće?

– Ovca jede sve na šta naiđe.

– Čak i cveće sa trnjem?

– Da, čak i cveće sa trnjem.

– Čemu onda služi trnje?

Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokušavajući da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar počeo da izgleda sasvim ozbiljan, a pijaća voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.

– Čemu služi trnje?

Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo što mi je palo na pamet:

– Trnje ne služi ničem, to je čista pakost od strane cveća!

– Ah!

Ali posle kratkog ćutanja dobaci mi gotovo ozlojeđeno:

– Ne verujem ti! Cveće je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbeđuje kako zna. Veruje da je strašno sa svojim trnjem...

Nisam ništa odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao, izbiću ga jednim udarcem čekića." Mali princ me ponovo prekide u razmišljanju:

– A da li ti misliš da cveće...

– Ne! Ne! Ništa ja ne mislim! odgovorio sam prvo što mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!

Pogleda me preneraženo.

– Ozbiljnim stvarima!

Video me je, sa čekićem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predmet koji mu je izgledao vrlo ružan.

– Govoriš kao odrasle osobe!

Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdno nastavi:

– Ti sve brkaš... sve si smešao!

Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa lepršala je na vetru:

– Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad ništa drugo nije radio, samo je računao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan čovek! Ja sam ozbiljan čovek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije čovek, to je pečurka.

– Šta?

– Pečurka!

Mali princ je sada bio bled od besa.

– Milionima godina cveće stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cveće. Zar nije ozbiljno ako pokušamo da shvatimo zašto se cveće toliko trudi da stvori trnje koje ničemu ne služi. Zar nije važan rat između ovaca i cveća? Zar to nije ozbiljnije i važnije od računa nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca može da uništi u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, čak i ne shvatajući šta čini, zar to nije važno!

On pocrvene, zatim nastavi:

– Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj među milionima zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih posmatra. On kaže sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije važno!

Nije mogao više ništa da kaže. Iznenada je zajecao. Noć se spustila. Bacio sam alat. Nije mi više bilo stalo do mog čekića, do klina, do žeđi i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utešiti. Uzeo sam ga u naručje. Ljuškao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji voliš nije u opasnosti... Nacrtaću tvojoj ovci brnjicu... Nacrtaću tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam više znao šta da kažem. Osećao sam se veoma nespretan. Nisam znao kako da mu priđem, kako da mu se približim. Tajanstvena je zemlja suza.

Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveća, ukrašenog samo jednim redom kruničnih listića, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog jutra u travi, a zatim bi uvenulo uveče. Ali ovaj cvet iznikao je jednoga dana iz neke semenke donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brižljivo nadgledao izdanak koji nije ličio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba. Ali ubrzo prestade da raste i poče da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osećao je da će iz njega izići čudesno priviđenje, ali cvet nikako da dovrši ulepšavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brižljivo je birao boje. Oblačio se polako, dodavao jedan po jedan listić. Nije hteo da iziđe sav zgužvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udešavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce rađalo, on se pokazao.

I ruža, koja je tačno sve pripremila, reče zevajući:

– Ah! Tek što sam se probudila... Molim vas oprostite... Još se nisam očešljala...

Tada se mali princ nije mogao uzdržati od divljenja:

– Kako ste lepi!

– Zar ne, odgovori slatko ruža. I, rodila sam se u isto vreme kad i sunce...

Mali princ shvati odmah da nije naročito skromna, ali bila je tako dirljiva!

– Čini mi se da je vreme doručku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene...

I mali princ, sav zbunjen, potražio je vedro s vodom, i zalio ružu.

Tako ga je vrlo brzo počela da muči svojom malo podozrivom taštinom. Jednog dana, na primer, govoreći o svoja četiri trna, rekla je malom princu:

– Mogu doći tigrovi sa svojim kandžama!

– Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ, a zatim, tigrovi ne jedu travu.

– Ja nisam trava, odgovori slatko ruža.

– Oprostite mi...

– Ja se uopšte ne bojim tigrova, ali užasavam se promaje. Zar nemate neki zaklon?

– Užasavati se promaje... to nije velika sreća za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruža mnogo zanoveta...

– Uveče ćete me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim...

Ali je ućutala. Došla je u vidu semenke. Nije mogla ništa da zna o drugim svetovima. Ponižena što je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laž, nakašljala se dva-tri puta da bi pokazala malom princu da nije u pravu:

– A zaklon?

– Upravo sam hteo da odem da ga potražim, ali ste mi vi nešto govorili!

Ona tada poče jače da kašlje da bi kod princa ipak izazvala grižu savesti.

Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznačajne reči i postao vrlo nesrećan.

"Nije trebalo da je slušam, poverio mi je jednog dana, ne treba nikad slušati ruže. Treba ih gledati i mirisati ih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uživam. Ta priča o kandžama, koja me je toliko razdražila, trebalo je da me gane..."

Još mi je poverio:

"Nisam tada uopšte ništa shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po rečima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osećanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruže su tako pune protivrečnosti! Ali, bio sam isuviše mlad da bih umeo da volim."

Čini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brižljivo je očistio žive vulkane. Imao je dva živa vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg doručka. Imao je i jedan ugašen vulkan. Ali, kako je govorio: "Nikad se ne zna!" Očistio je, dakle, i taj ugašeni vulkan. Kad su dobro očišćein, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske erupcije su kao vatra u kaminu. Naravno, na našoj Zemlji mi smo suviše mali da bismo očistili nape vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.

Mali princ je, pomalo setan, počupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se neće više nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobično prijatni. A kad je poslednji put zalio ružu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je želju da zaplače.

– Zbogom, reče on ruži.

Ali ona mu ne odgovori.

– Zbogom, ponovi on.

Ruža se zakašlja. Ali ne stoga što je nazebla.

– Bila sam glupa, reče ona najzad. Molim te oprosti. Pokušaj da budeš srećan.

Bio je iznenađen što mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu nežnost.

– Naravno, ja te volim, reče mu ruža. Moja je greška što o tome nisi ništa znao. To nema nikakvog značaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokušaj da budeš srećan... Ostavi to stakleno zvono. Ne želim ga više...

– Ali vetar...

– Nisam baš toliko nazebla... Sveži noćni vazduh će mi prijati. Ja sam cvet.

– Ali životinje...

– Treba da podnesem dve ili tri gusenice ako hoću da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inače, ko će me posetiti? Ti ćeš biti daleko. Što se tiče velikih životinja, ne bojim se. Imam kandže.

I ona bezazleno pokaza svoja četiri trna. Zatim dodade:

– Ne odugovlači toliko, to je nesnosno. Rešio si da odeš. Idi.

Jer nije htela da je mali princ vidi kako plače. Bila je to veoma gorda ruža...

On se nalazio u području asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Počeo je dakle da ih obilazi da bi tamo potražio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje.

Na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak veličanstvenom prestolu.

– Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kad je primetio malog princa.

A mali princ se zapita:

"Kako me je mogao poznati kad me još nikad nije video?"

Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uprošćen. Svi ljudi su za njih podanici.

– Približi se da te bolje vidim, reče mu kralj koji je bio vrlo gord da nekome bude kralj.

Mali princ potraži očima gde bi seo, ali je cela planeta bila zakrčena veličanstvenim plaštom od hermelina. Ostao je dakle stojeći, i kako je bio umoran, zevao je.

– Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, reče mu vladar. Zabranjujem ti da zevaš.

– Ne mogu da se uzdržim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam putovao i nisam spavao...

– U tom slučaju, reče mu kralj, zapovedam ti da zevaš. Godinama već nisam video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj još. To je naredba.

– To me je uplašilo... ne mogu više... reče mali princ porumenjevši.

– Hm! Hm! odgovori kralj. Onda ti... naređujem da čas zevaš a čas...

Promrmljao je nešto i izgledao je zlovoljan.

Jer kralj je mnogo držao do toga da njegov ugled bude poštovan. Nije trpeo neposlušnost. Bio je to apsolutni vladar. Ali, kak oje bio vrlo dobar, davao je razumne naredbe.

"Kad bih naredio, govorio je obično, kad bih nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslušao, to ne bi bila njegova greška. Bila bi moja greška."

– Mogu li da sednem? raspitivao se bojažljivo mali princ.

– Naređujem ti da sedneš, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuče skut svog hermelinskog plašta.

Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je kralj vladao?

– Gospodaru, reče mu on... Molim vas da mi oprostite što ću nešto da vas pitam...

– Naređujem ti da me pitaš, požuri se da kaže kralj.

– Gospodaru... nad kim vi vladate?

– Nad svim, odgovori kralj sa najvećom jednostavnošću.

– Nad svim?

Uzdržljivim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.

– Nad svim tim? reče mali princ.

– Nad svim tim... odgovori kralj.

Jer to ne samo da je bio apsolutni vladar, već i vaseljenski vladar.

– I zvezde vas slušaju?

– Naravno, reče mu kralj. Slušaju na reč. Ne trpim neposlušnost.

Tolika moć zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne četrdeset četiri, već sedamdeset dva ili čak sto, ili čak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tužan sećajući se svoje male napuštene planete, usudi se da zatraži od kralja jednu milost:

– Hteo bih da vidim zalazak sunca... Učinite mi to zadovoljstvo... Naredite suncu da zađe...

– Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napiše tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrši primljenu zapovest, čija bi to bila krivica, moja ili njegova?

– Vaša, odgovori odlučno mali princ.

– Tačno. Od svakog treba zahtevati ono što on može da pruži, nastavi kralj. Ugled na prvom mestu počiva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslušnost, jer su moje zapovesti razumne.

– A moj zalazak sunca? podseti ga mali princ koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.

– Imaćeš svoj zalazak sunca. Zahtevaću ga. Ali čekaću, po mojoj nauci o vladanju, da za to budu povoljni uslovi.

– Kad će to biti? raspitivao se mali princ.

– Hm! Hm! odgovori mu kralj koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to će biti, oko... oko... to će biti večeras oko dvadeset do osam. I videćeš da me zbilja slušaju.

Mali princ poče da zeva. Žalio je što nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je već pomalo dosadno:

– Nemam više šta da radim ovde, reče on kralju. Odlazim!

– Nemoj da ideš, odgovori kralj koji je bio vrlo gord što ima jednog podanika. Nemoj da ideš, načiniću te ministrom!

– Ministrom čega?

– Pa... pravde!

– Ali nemam kome da sudim!

– Ne zna se, reče mu kralj. Još nisam obišao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kočije, a strašno me zamara da idem peške.

– Ah! Ali ja sam već video, reče mali princ i naže se da baci još jedan pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikoga...

– Onda ćeš suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteže. Mnogo je teže suditi samom sebi nego drugima. Ako uspeš da sebi dobro sudiš, znači da si istinski mudrac.

– Sebi mogu suditi gde bilo, reče mali princ. Nije potrebno da živim ovde.

– Hm! Hm! reče kralj, ubeđen sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Čujem ga noću. Možeš suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudićeš ga na smrt. Tako će njegov život zavisiti od tvoje pravde. Ali ćeš ga svaki put pomilovati da bi ga sačuvao. On je ovde jedini.

– Ali, odgovori mali princ, ja ne volim da izričem smrtne presude i zbilja hoću da odem.

– Ne, reče kralj.

Ali mali princ, pošto je završio svoje pripreme, nije nipošto hteo da ožalosti starog vladara:

– Ako Vaše Veličanstvo želi da ga poslušam bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mi na primer naredi da otputujem za nepun minut. Čini mi se da su uslovi povoljni...

Pošto kralj ništa ne odgovori, mali princ oklevaše nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.

– Imenujem te svojim ambasadorom, požuri se da mu dovikne kralj.

Izgledao je vrlo strog.

"Odrasli su zbilja vrlo čudni", reče mali princ u sebi dok je putovao.

Na drugoj planeti živeo je neki uobraženko.

– Ah! Ah! Evo jednog obožavaoca, koji mi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobraženko, čim je spazio malog princa.

Jer, za uobražene ljude svi drugi su obožavaoci.

– Dobar dan, reče mali princ. Imate smešan šešir.

– Zato da bih mogao da pozdravljam, odgovori mu uobraženko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi kliču. Na žalost, ovuda nikad niko ne prolazi.

– Zbilja? reče mali princ koji nije razumeo.

– Tapši rukama, posavetova ga uobraženko.

Mali princ poče da tapše rukama. Uobraženko skromno otpozdravi dižući šešir.

– Ovo je zabavnije od posete kralju, reče u sebi mali princ. I poče ponovo da tapše rukama. Uobraženko ponovo otpozdravi dižući šešir.

Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:

– Šta treba učiniti da šešir padne? upita on.

Ali ga uobraženko nije čuo. Uobraženi ljudi čuju samo pohvale.

– Da li mi se zaista mnogo diviš? upita on malog princa.

– Šta znači diviti se?

– Diviti se znači priznati da sam ja najlepši, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji čovek na ovoj planeti.

– Ali ti si sam na svojoj planeti!

– Učini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!

– Divim ti se, reče mali princ, sležući malo ramenima, ali zašto ti je to tako važno?

I mali princ ode dalje.

"Odrasli su čudni, nema šta", reče on prosto samom sebi dok je putovao.

Na sledećoj planeti živeo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastužila:

– Šta ti tu radiš? reče on pijanici, koga zateče ćutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flaša ispred sebe.

– Pijem, odgovori pijanica turobno.

– Zašto piješ? upia ga mali princ.

– Da zaboravim, odgovori pijanica.

– Šta da zaboraviš? raspitivao se mali princ koji ga je već žalio.

– Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajući glavu.

– Čega da se stidiš? raspitivao se mali princ koji je želeo da mu pomogne.

– Da se stidim što pijem! završi pijanica i utonu konačno u ćutanje.

I mali princ ode zbunjen.

"Odrasli su zaista vrlo, vrlo čudni", govorio je on u sebi dok je putovao.

Na četvrtoj planeti živeo je poslovan čovek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

– Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.

– Tri i dva su pet. Pet i sedam dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset i dva. Dvadeset i dva i šest dvadeset i osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.

– Pet stotina miliona čega?

– Šta? Još uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam više... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan čovek i ne bavim se budalaštinama. Dva i pet su sedam...

– Pet stotina jedan milion čega? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.

Poslovni čovek diže glavu:

– Za pedeset četiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strašnu buku i ja sam četiri pouta pogrešio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krećem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan čovek. Treći put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...

– Milion čega?

Poslovni čovek shvati najzad da nema nade da će ga ostaviti na miru:

– Miliona tih stvarčica koje se ponekad vide na nebu.

– Mušica?

– Ma ne, stvarčica koje blistaju.

– Pčela?

– Ama ne. Zlatnih stvarčica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan čovek! Ja nemam vremena za sanjarenje.

– Ah! Zvezda?

– Da, tako je. Zvezda.

– I, šta ti radiš sa pet stotina miliona zvezda?

– Pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan čovek, i tačan.

– I šta radiš s tim zvezdama?

– Šta radim s njima?

– Da.

– Ništa. One su moje.

– Zvezde su tvoje?

– Da.

– Ali ja sam već video jednog kralja koji...

– Kraljevi nemaju svojine. Oni "vladaju" nad nečim. A to je velika razlika.

– Čemu ti to služi što su zvezde tvoje?

– To me čini bogatim.

– A čemu ti služi što si bogat?

– Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronađe.

"Ovaj ovde, reče u sebi mali princ, rasuđuje pomalo kao onaj pijanica."

Međutim, on mu postavi još neka pitanja:

– Kako zvezde mogu biti nečije?

– Pa čije su one? odgovori mrzovoljno poslovni čovek.

– Ne znam. Ničije.

– Onda su moje, pošto sam ja prvi na njih pomislio.

– Zar je to dovoljno?

– Naravno. Kad nađeš dijamant koji nije ničiji, on je tvoj. Kad pronađeš ostrvo koje nije ničije, ono je tvoje. Kad ti nešto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiraš: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato što nikad nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.

– To je istina, reče mali princ. I šta radiš s njima?

– Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, reče poslovni čovek. To je teško. Ali ja sam ozbiljan čovek!

Mali princ još nije bio zadovoljan.

– Ali ako ja imam šal, mogu ga staviti oko vrata, i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzabrati i odneti. A ti ne možeš da uzabereš zvezde!

– Ne, ali mogu da ih stavim u banku.

– Šta to znači?

– Znači da napišem na parčetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zaključam u fioku.

– I to je sve?

– To je dovoljno!

– To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je čak pesnički. Ali to nije sasvim ozbiljno.

Mali princ je o ozbiljnim stvarima mislio sasvim drukčije nego odrasle osobe.

– Ja, reče on još, imam ružu koju svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje čistim jedanput nedeljno. Jer čistim i onaj ugašeni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ružu je korisno što ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...

Poslovni čovek otvori usta, ali nije imao šta da odgovori, i mali princ ode.

"Odrasli su zbilja sasvim neobični", reče jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Peta planeta bila je vrlo čudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mesta da se smeste jedan fenjer i čovek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni čemu služe fenjer i fenjerdžija, negde na nebu, na nekoj planeti bez kuća i stanovnika. Ali, reče on u sebi:

"Možda je taj čovek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobraženka, od poslovnog čoveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kad upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi svoj fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo."

Kad se iskrca na planetu, on s poštovanjem pozdravi fenjerdžiju:

– Dobar dan. Zašto si ugasio svoj fenjer?

– Tako je naređeno, odgovori čovek. Dobar dan.

– Šta je naređeno?

– Da ugasim svoj fenjer. Dobro veče.

I on ga ponovo zapali.

– Ali zašto si ga ponovo zapalio?

– Tako je naređeno, odgovori on.

– Ne razumem, reče mali princ.

– Nema šta da se razume, reče fenjerdžija. Naredba je naredba. Dobar dan.

I on ugasi svoj fenjer.

Zatim obrisa čelo crvenom kariranom maramicom.

– Strašan je to zanat. Neka da je imao smisla. Ujutru sam gasio a uveče palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noći da spavam...

– A, od tog vremena naredba se promenila?

– Naredba se nije promenila, reče čovek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brže i brže okreće, a naredba se ne menja!

– Pa? reče mali princ.

– Pa sada, kad se okreće jedanput u minuti, nemam više ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!

– To je smešno! Dani kod tebe traju jedan minut!

– Nije nimalo smešno, reče fenjerdžija. Prošao je čitav mesec kako nas dvoje razgovaramo.

– Čitav mesec?

– Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro veče.

I on ponovo zapali svoj fenjer.

Mali princ ga pogleda; dopadao mu se taj čovek koji je toliko poštovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada išao povlačeći svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:

– Znaš... poznat mi je jedan način da se odmoriš kad budeš hteo...

– Hoću odmah, reče fenjerdžija.

Jer čovek može u isto vreme i da se drži naredbe i da bude lenj.

Mali princ produži:

– Tvoja planeta je tako mala, da je možeš obići u tri koraka. Imaš samo da ideš sasvim lagano, pa da uvek budeš na suncu. Kad budeš hteo da se odmoriš, ti koračaj... i dan će trajati koliko budeš želeo.

– To mi ne pomaže bogzna koliko, reče fenjerdžija. Od svega u životu najviše volim spavanje.

– Šteta, reče mali princ.

– Šteta, reče fenjerdžija. Dobar dan.

I on ugasi svoj fenjer.

"Ovog ovde, reče u sebi mali princ dok je produžavao svoj put, prezirali bi svi, i kralj, i uobraženko, i pijanica i poslovan čovek. Međutim, to je jedini koji meni nije smešan. Možda zbog toga što se bavi nečim drugim, a ne sobom."

On uzdahnu sa žaljenjem i reče sebi opet:

"Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suviše mala. Nema mesta za dvojicu..."

Ali mali princ se nije usuđivao da prizna sebi da je on u stvari žalio za tom blaženom planetom zbog njenih hiljadu četiri stotine četrdeset sunčevih zalazaka za dvadeset četiri sata!

Šesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.

–Gle! Evo jednog istraživača! uzviknu on kad spazi malog princa.

Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je već putovao!

– Odakle dolaziš? upita ga stari Gospodin.

– Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Šta vi radite ovde?

– Ja sam geograf, reče stari Gospodin.

– Šta je to geograf?

– To je naučnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.

– To je vrlo zanimljivo, reče mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on bavi pogled oko sebe po geografskoj planeti. Još nikada nije video tako veličanstvenu planetu.

– Vaša planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?

– To ne mogu da znam, reče geograf.

– Ah! (Mali princ je bio razočaran.) A planina?

– Ne mogu ni to da znam, reče geograf.

– A gradova, reka i pustinja?

– Ni to ne mogu da znam, reče geograf.

– Ali vi ste geograf!

– Tačno, reče geograf, ali ja nisam istraživač. Nedostaju mi istraživači. Neće valjda geograf ići da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinječ. Geograf je suviše važna ličnost da bi tumarao. On ne napušta svou radnu sobu. On u njoj prima istraživače. Ispituje ih i beleži njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgledaju zanimljive, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istraživača.

– A zašto?

– Zato što bi istraživač koji laže izazivao velike nesreće u geografskim knjigama. A isto tako i istraživač koji mnogo pije.

– A zašto?

– Zato što pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabeležio dve planine tamo gde postoji jedna.

– Poznajem nekog, reče mali princ, ko bi bio rđav istraživač.

– Možda. Dakle, kada moralna vrednost istraživača izgleda dobra, onda se ispituje njegovo otkriće.

– Ide se na lice mesta?

– Ne. To je suviše zamršeno. Ali se traži od istraživača da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkriće neke velike planine, onda se od njega traži da donese odatle veliko kamenje.

Geograf se odjednom uzbudi.

– Ali ti, ti dolaziš izdaleka! Ti si istraživač! Opiši mi tvoju planetu!

I geograf, otvorivši svoju ogromnu knjigu, zareza olovku. Kazivanja istraživača najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisalo mastilom čeka se da istraživač podnese dokaze.

– Dakle? upita geograf.

– Oh! kod mene, reče mali princ, nije naročito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva živa vulkana i jedan ugašen. Ali nikad se ne zna.

– Nikad se ne zna, reče geograf.

– Imam i jednu ružu.

– Ne beležimo cveće, reče geograf.

– Zašto? To je najlepši cvet!

– Zato što je cveće prolazno.

– Šta znači to "prolazno"?

– Geografije su, rele geograf, najdragocenije knjige. One nikad ne zastarevaju. Vrlo je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presuši. Mi pišemo o stvarima koje su večne.

– Ali ugašeni vulkani mogu proraditi, upade mu u reč mali princ. Šta znači "prolazno"?

– Bilo da su vulkani ugašeni ili živi, za nas je to svejedno, reče geograf. Za nas je važna planina. Ona se ne menja.

– Ali šta znači "prolazno"? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od već jednom postavljenog pitanja.

– To znači "ono što će ubrzo nestati".

– Moja ruža će uskoro nestati?

– Naravno.

"Moja ruža je prolazna, reče u sebi mali princ, a ima samo četiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuće!"

Tada je prvi put zažalio. Ali se ponovo ohrabri:

– Šta mi savetujete da posetim? upita on.

– Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. Ona je na dobrom glasu...

I mali princ pođe misleći na svoju ružu.

Sedma planeta bila je dakle Zemlja.

Zemlja nije ma kakva planeta! Računa se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, pet stotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobraženih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba.

Da biste dobili predstavu o veličini Zemlje, reći ću vam da je pre pronalaska elektrike bilo potrebno držati, na svih šest kontinenata, čitavu vojsku od četiri stotine šezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjerdžija.

Posmatrano izdaleka to je stvaralo velelepan utisak. Pokreti te vojske bili su ujednačeni kao pokreti nekog baleta u operi. Najpre je dolazio red na fenjerdžije na Novom Zelandu i u Australiji. Zatim bi ovi, pošto bi upalili svoje svetionike, odlazili da spavaju. Zatim su ulazili u igru fenjerdžije u Kini i u Sibiru. Onda bi i njih nestalo iza kulisa. Tada su nastupale fenjerdžije u Rusiji i Indiji. Zatim oni u Africi i Evropi. Pa oni u Južnoj Americi. Onda u Severnoj Americi. I nikad nisu grešili kojim redom treba da se pojave na pozornici. To je bilo veličanstveno.

Samo su fenjerdžije jedinog svetionika na Severnom polu i njegov kolega na jedinom svetioniku na Južnom polu, vodili besposličarski i bezbrižan život: oni su radili dvaput godišnje.

Kad čovek želi da bude duhovit, dešava se da malčice slaže. Nisam bio sasvim pošten kad sam vam govorio o fenjerdžijama. Mogao bih da stvorim pogrešan utisak o našoj planeti kod onih koji je ne poznaju. Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanovnika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja širok. Čovečanstvo bi se moglo zbiti na najmanje ostrvce u Tihom okeanu.

Odrasle osobe neće vam naravno verovati. One zamišljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe važnim kao baobabi. Preporučite im neka računaju. One obožavaju brojeve: to će im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.

Pošto se našao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenađen što ne vidi nikog. Već se uplašio da nije pogrešio planetu, kad se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.

– Dobro veče, reče mali princ za svaki slučaj.

– Dobro veče, reče zmija.

– Na koju sam planetu pao? upita mali princ.

– Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.

– Oh! Zar na Zemlji nema nikoga?

– Ovo je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, reče zmija.

Mali princ sede na jedan kamen i podiže oči nebu:

– Pitam se, reče on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naći svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko!

– Lepa je, reče zmija. Zašto si došao ovamo?

– Imao sam teškoća sa jednim cvetom, odgovori mali princ.

– O! reče zmija.

I oboje zaćutaše.

– Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Čovek se oseća malo usamljen u pustinji...

– Čovek je usamljen i među ljudima, reče zmija.

Mali princ je dugo posmatrao zmiju:

– Čudna si ti životinja, progovori on najzad, tanka kao prst...

– Ali sam moćnija od kraljevskog prsta, reče zmija.

Mali princ se osmehnu:

– Nisi baš tako moćna... nemaš čak ni noge... nisi u stanju ni da putuješ...

– Mogu te odneti dalje nego brod, reče zmija.

Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna.

– Onaj koga ja dodirnem, vraća se u zemlju odakle je i došao, dodade ona. Ali ti si čist i dolaziš sa jedne zvezde...

Mali princ ne odgovori ništa.

– Žao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoći jednoga dana ako budeš mnogo žalio za svojom planetom. Mogu...

– Oh! Razumeo sam vrlo dobro, reče mali princ, ali zašto uvek govoriš u zagonetkama?

– Ja ih sve rešavam, reče zmija.

I oboje zaćutaše.

Mali princ pređe pustinju i srete samo jedan cvet. Cvet sa tri listića, neki beznačajni cvetić...

– Dobar dan, reče mali princ.

– Dobar dan, odgovori cvet.

– Gde su ljudi? učtivo zapita mali princ.

Cvet je jednoga dana video neki karavan kako prolazi:

– Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili šest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.

– Zbogom, reče mali princ.

– Zbogom, reče cvet.

Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugašenim vulkanom služio se kao stoličicom. "Sa jedne visoke planine kao što je ova, pomisli on u sebi, obuhvatiću pogledom celu planetu i sve ljude..." Ali je primetio samo oštre kamene vrhove.

– Dobar dan, reče on za svaki slučaj.

– Dobar dan... dobar dan... dobar dan... odgovori odjek.

– Ko ste vi? upita mali princ.

– Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.

– Budite mi prijatelji, ja sam sam, reče on.

– Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam, odgovori odjek.

"Čudne li planete! pomisli on tada. Sva je suva, sva je šiljata i sva slana. I ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže... Kod kuće sam imao jednu ružu: ona je uvek govorila prva..."

Ali se desi da mali princ, pošto je dugo koračao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronađe neki put. A svi putevi vode ka ljudima.

– Dobar dan, reče on.

Bio je to vrt pun rascvetalih ruža.

– Dobar dan, odgovoriše ruže.

Mali princ ih pogleda. Sve su ličile na njegovu ružu.

– Ko ste vi? upita ih zaprepašćen.

– Mi smo ruže, rekoše one.

– Oh! reče mali princ...

Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža mu je pričala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!

"Ona bi bila vrlo uvređena kad bi to videla, pomisli on... strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinuđen da se pravim kao da je negujem, jer bi inače, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre..."

Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo običnu ružu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan možda zauvek ugašen; sve to ne čini me baš velikim princom..."

I on leže na travu i gorko zaplaka.

Tada se pojavi lisica.

– Dobar dan, reče lisica.

– Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.

– Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom...

– Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...

– Ja sam lisica, reče lisica.

– Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan...

– Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.

– Ah! izvini, reče mali princ.

A onda, razmislivši, dodade:

– Šta znači to "pripitomiti"?

– Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?

– Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to "pripitomiti"?

– Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši?

– Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to "pripitomiti"?

– To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači "stvoriti veze..."

– Stvoriti veze?

– Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih malih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...

– Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...

– To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...

– Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.

Lisica je izgledala vrlo radoznala:

– Na nekoj drugoj planeti?

– Da.

– Ima li lovaca na toj planeti?

– Ne.

– Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?

– Ne.

– Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.

Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:

– Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da iziđem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:

– Molim te... pripitomi me, reče ona.

– Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

– Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!

– Šta treba da radim? upita mali princ.

– Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćš malo bliže...

Sutradan mali princ ponovo dođe.

– Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.

– Šta je obred? upita mali princ.

– I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka približi:

– Ah! reče lisica... Plakaću.

– Sama si kriva, reče mali prin, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.

– Naravno, reče lisica.

– Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.

– Naravno, reče lisica.

– Znači, time ništa ne dobijaš!

– Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.

Zatim dodade:

– Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

– Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

– Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.

I on se vrati lisici.

– Zbogom, reče joj on...

– Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

– Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.

– Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.

– Vreme koje samo uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.

– Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu...

– Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

– Dobar dan, reče mali princ.

– Dobar dan, odgovori skretničar.

– Šta ti to radiš? upita ga mali princ.

– Odabiram putnike, po svežnjevima od hiljadu, odgovori skretničar. Ispraćam vozove koji ih odnose čas na desnu stranu, čad na levu.

Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeći kao grmljavina, zatrese skretničarevu kućicu.

– Prilično se žure, reče mali princ. Za čim jure?

– To ne zna čak ni mašinovođa, reče skretničar.

I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.

– Zar se već vraćaju? upita mali princ.

– To nisu isti, reče skretničar. To je razmena.

– Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?

– Čovek nikad nije zadovoljan tamo gde je, reče skretničar.

I zagrme treći osvetljeni brzi voz.

– Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.

– Ne gone oni nikoga, reče skretničar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.

– Samo deca znaju šta žele, reče mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma važna, i ako im je neko oduzme, ona plaču...

– Srećni su, reče skretničar.

– Dobar dan, reče mali princ.

– Dobar dan, reče trgovac.

To je bio trgovac savršenih pilula koje gase žeđ. Čovek proguta jednu nedeljno i ne oseća više potrebu da pije.

– Zašto to prodaješ? upita mali princ.

– To je velika ušteda u vremenu, reče trgovac. Stručnjaci su proračunali. Čovek uštedi pedeset tri minuta nedeljno.

– A šta radi za tih pedeset i tri miunta?

– Radi šta hoće...

"Kad bih ja imao, reče u sebi mali princ, kad bih ja imao slobodnih pedeset tri minuta, uputio bih se sasvim lagano nekom izvoru..."

Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slušao priču o trgovcu ispio sam poslednji gutljaj svoje zalihe vode.

– Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja još nisam popravio svoj avion, a nemam više ništa za piće, i ja bih isto tako bio vrlo srećan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!

– Moja prijateljica lija, reče mi on...

– Mali moj, nije više reč o lisici!

– Zašto?

– Zato što ćemo umreti od žeđi...

On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:

– Dobro je što čovek ima prijatelja, čak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan što sam imao lisicu za prijatelja...

"Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni žedan. Dovoljno mu je malo sunca..."

Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:

– I ja sam žedan... hajde da potražimo neki bunar...

Napravih jedan umoran pokret: glupo je tražiti bunar na sreću, u beskrajnoj pustinji. Ipak krenusmo.

Pošto smo satima koračali, ćuteći, pade noć, i zvezde počeše da se pale. Primećivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog žeđi. Reči malog princa vrzmale su mi se po pameti:

– I ti si dakle žedan? zapitah ga.

Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi jednostavno:

– Voda može biti dobra i za srce...

Nisam razumeo njegov odgovor, ali ućutah... Znao sam dobro da ga nije trebalo ispitivati.

Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog ćutanja, on dodade:

– Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga čovek ne vidi...

Odgovorih "naravno", i posmatrah bez reči peščane nabore na mesečini.

– Pustinja je lepa, dodade on...

I to je bila istina. Uvek sam voleo pustinju. Čovek sedne na neku peščanu dinu. Ne vidi ništa. Ne čuje ništa. Pa ipak nešto svetluca u tišini...

– Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se u njoj negde skriva bunar...

Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kući, za koju se pričalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije našao, a možda ga čak nije ni tražio. Ali je njime bila začarana cela kuća. Moja kuća je duboko u sebi skrivala jednu tajnu...

– Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!

– Milo mi je, reče on, što se slažeš sa mojom lisicom.

Pošto je mali princ zaspao, uzeh ga u naručje i ponovo krenuh. Bio sam uzbuđen. Činilo mi se da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je čak da na Zemlji nema ničeg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesečini, to bledo čelo, te zatvorene oči, te pramenove kose koji su lepršali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvažnije je nevidljivo...

Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh još: "Ono što me najviše uzbuđuje kod ovog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruže koja zrači u njemu kao plamen lampe, čak i kada spava..." I činio mi se još krhkiji. Treba dobro čuvati lampe: najmanji vetrić može ih ugasiti...

I, idući tako, pronašao sam pred zoru bunar.

– Ljudi se, reče mali princ, tiskaju po brzim vozovima, ali ne znaju više šta traže. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...

I dodade:

– Ne vredi...

Bunar do koga smo stigli nije ličio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obične rupe iskopane u pesku. Ovaj je ličio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.

– To je neobično, rekoh malom princu, sve je spremno: čekrk, vedro i uže...

On se nasmeja, dodirnu uže, i pusti da se čekrk odmota. Čekrk zaškripa kao što škripi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.

– Čuješ li, reče mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...

Nisam želeo da se napreže:

– Pusti mene, rekoh mu, to je suviše teško za tebe.

Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga čvrsto uglavio. U ušima mi je još brujala pesma čekrka, a u vodi koja je još podrhtavala, video sam kako podrhtava sunce.

– Žedan sam te vode, reče mali princ, daj mi da pijem...

I ja sam razumeo šta je tražio!

Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih očiju. Bilo je tiho kao na svečanosti. Ta voda je bila više nego hrana. Ona je proizišla iz hoda pod zvezdama, iz pesme čekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost božićnjeg drvca, muzika ponoćne službe, blagi osmesi davali su tako mom božićnjem poklonu svu njegovu čar.

– Ljudi sa tvoje planete, reče mali princ, gaje pet hiljada ruža samo u jednom vrtu... i nisu u stajnu da u njima nađu ono što traže...

– Nisu u stanju da nađu, odgovorih...

– A ipak ono što traže, može se naći u jednoj jedinoj ruži ili u malo vode...

– Naravno, odgovorih.

A mali princ dodade:

– Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.

Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srećan i zbog te boje meda. Zašto je morala da se umeša tuga...

– Treba da održiš svoje obećanje, reče mi tiho mali princ, koji je opet seo pored mene.

– Kakvo obećanje?

– Znaš i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!

Izvukoh iz džepa moje nedovršene crteže. Mali princ ih spazi i reče smejući se:

– Tvoji baobabi liče pomalo na kupus...

– Oh!

A ja sam bio tako gord na baobabe!

– Tvoja lisica... njene uši... liče pomalo na rogove... isuviše su duge!

On se i dalje smejao.

–Nepravedan si, mališa, nisam nikad ništa umeo da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra.

– Oh! Biće dobro, reče on, deca razumeju.

Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:

– Ti imaš neke namere za koje ja ne znam...

Ali mi on ne odgovori. Samo mi reče:

– Znaš, moj pad na Zemlju... sutra će biti godinu dana...

Zatim, poćutavši malo, dodade:

– Pao sam tu sasvim blizu...

I pocrvene.

Ne razumevajući zašto, ja osetih opet neku čudnu tugu. Ali mi jedno pitanje pade na pamet:

– Znači da to nije slučajno što si se onog jutra kad sam te sreo, pre osam dana, šetao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja. Vraćao si se na mesto gde si pao?

Mali princ još više pocrvene.

Ja dodadoh kolebajući se:

– Možda zbog godišnjice?...

Mali princ ponovo pocrvene. On nikad nije odgovarao na pitanja, ali kada čovek pocrveni, to znači "da", zar ne?

– Ah! rekoh mu ja, bojim se...

Ali mi on odgovori:

– Ti treba sada da radiš. Treba da se vratiš svojoj mašini. Čekaću te ovde. Vrati se sutra uveče...

Ali me to nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako čovek dopusti da ga pripitome, može se desiti da zaplače...

Pored bunara nalazile su se ruševine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vraćao s posla, sutradan uveče, opazio sam izdaleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spuštenih nogu. I čuo sam ga kako govori:

– Ti se dakle ne sećaš? govorio je on. Nije bilo baš ovde!

Neki glas mu je bez sumnje odgovorio, jer on odvrati:

– Da! Da! tačno u ovaj dan, ali ne na ovom mestu...

Produžio sam prema zidu. Još nikog nisam ni video ni čuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:

– ...Naravno. Videćeš me gde počinje moj trag u pesku. Čekaj me tamo Doći ću noćas.

Bio sam na dvadeset metara od zida i još nisam ništa video.

Posle kraćeg ćutanja, mali princ opet reče:

– Imaš li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se neću dugo mučiti?

Stadoh, stegnuta srca, ali još uvek nisam razumevao.

– A sada odlazi, reče on... hoću da siđem!

Tada spustih pogled do podnožja zida i odskočih! Tu, ustremljena prema princu, nalazila se jedna od onih žutih zmija koje vas ubijaju za trideset sekundi. Preturajući po džepu da bih izvadio revolver, počeh da trčim, ali na šum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne žureći se šmugnu među kamenje uz lak metalni zvuk.

Stigoh do zida tačno u času da prihvatim u naručje mog mališana princa, bledog kao smrt.

– Šta to treba da znači! Govoriš sada sa zmijama!

Skinuo sam mu njegov večiti zlatni šal. Pokvasio sam mu slepoočnice i dao mu da pije. I sada se nisam usuđivao ništa više da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio oko vrata. Osećao sam kako mu srce kuca kao u ptičeta koje umire pogođeno iz puške. On mi reče:

– Raddujem se što si pronašao kvar u tvojoj mašini. Sad možeš da se vratiš kući...

– Otkud znaš!

Upravo sam hteo da mu saopštim da sam, preko svakog očekivanja, uspeo da završim svoj posao!

On ništa ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:

– I ja se danas vraćam kući...

Zatim reče setno:

– To je mnogo dalje... mnogo teže...

Osećao sam da se dešava nešto neobično. Stezao sam ga u naručje kao malo dete, a ipak mi se činilo kao da tone pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju ništa da učinim da ga zadržim...

Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:

– Imam tvoju ovcu. I imam kutiju za ovcu. I brnjicu...

On se tužno osmehnu.

Dugo sam čekao. Osećao sam da mu se malo-pomalo vraća toplota:

– Siromah mališa, uplašio si se...

Razume se da se uplašio! Ali on se tiho nasmeja:

– Još više ću se plašiti večeras...

Osetih kako se ponovo ledim pred neizbežnim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da više nikad neću čuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.

– Mali moj, hoću i dalje da te slušam kako se smeješ...

Ali on mi reče:

– Ove noći, biće godina dana. Moja zvezda će se nalaziti tačno iznad onog mesta gde sam pao prošle godine...

– Mališa, zar ne, to je samo ružan san, ta priča o zmiji i o sastanku i o zvezdi...

Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi:

– Ono što je važno, to se ne vidi...

– Naravno...

– To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.

– Naravno...

– To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog čekrka i užeta... sećaš li se.. bila je slatka.

– Naravno...

– Gledaćeš noću zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda biće za tebe jedna od zvezda. Volećeš dakle da gledaš sve zvezde... Sve će one biti tvoji prijatelji. A zatim, pokloniću ti nešto...

On se opet nasmeja.

– Ah! mali moj, mali moj, kako volim tvoj smeh!

– Upravo to će biti moj poklon... biće to kao s vodom...

– Šta hoćeš da kažeš?

– Za sve ljude zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo ćute. A ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema...

– Šta hoćeš da kažeš?

– Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću ja stanovati na jednoj od njih, pošto ću se ja smejati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao.

– A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji biće iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: "Da, zvezde me uvek zasmejavaju!" A oni će pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...

On se i dalje smejao.

– To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju...

On se još smejao. A zatim se uozbilji:

–Noćas... znaš... nemoj doći.

– Neću se odvajati od tebe.

– Izgledaće kao da sam bolestan... izgledaće pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doći da to gledaš, nema smisla...

– Neću se odvajati od tebe.

Ali je on bio zabrinut.

– Kažem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujede... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva...

– Neću se odvajati od tebe.

Ali nešto ga umiri:

– Istina, one nemaju više otrova za drugi ujed...

Te noći nisam primetio kad je pošao. Pobegao je nečujno. Kad sam uspeo da ga stignem, išao je odlučno, brzim korakom. Reče mi samo:

– Ah! tu si...

I uze me za ruku. Ali se još mučio:

– Grešiš. Biće ti teško. Izgledaću kao da sam mrtav, a to neće biti istina...

Ja sam ćutao.

– Shvataš. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suviše je teško.

Ja sam ćutao.

– To će biti kao stara napuštena ljuštura. Stare ljušture nisu tužne...

Ja sam ćutao.

On se malo obeshrabri. Ali učini još jedan napor:

– Biće lepo, znaš. I ja ću gledati zvezde. Sve zvezde će biti bunari sa zarđalim čekrkom. Sve će mi zvezde sipati da pijem...

Ja sam ćutao.

– To će biti veoma zabavno! Ti ćeš imati pet stotina miliona zvončića, a ja ću imati pet stotina miliona izvora...

I on zaćuta, jer je plakao...

– To je tamo. Pusti me jedan korak samog.

I on sede jer se plašio.

Zatim reče:

– Znaš... moja ruža... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba! Ona je tako bezazlena! Ona ima samo četiri ništavna trna da je brane od sveta...

I ja sam seo jer više nisam mogao da stojim.

On reče:

– Eto... To je sve...

Još malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.

Blesnu žuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomišan. Nije viknuo. Pao je polako kao što pada drvo. Nije se ništa čulo zbog peska.

I sada, naravno, prošlo je šest godina... Još nikad nisam pričao ovu priču. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni što me vide živa. Bio sam tužan ali sam im rekao: "To je od zamora..."

Sad sam se malo utešio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronašao njegovo telo. To nije bilo tako teško telo... A ja volim noću da slušam zvezde. Kao pet stotina miliona zvončića...

Ali, evo, događa se nešto neobično. Na brnjicu, koju sam nacrtao za malog princa, zaboravio sam da stavim kožni kaiš! Nikada je neće moći namestiti svojoj ovci. I ja se pitam: "Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? Možda je ipak ovca pojela ružu..."

Ponekad kažem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, i dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.

Ponekad opet kažem sebi: "Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno..." Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...

Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije nimalo svejedno da li je negde, bogzma gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...

Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...

I nijedna odrasla osoba neće nikad razumeti da to ima toliko značaja!

Ovo je za mene najlepši i najtužniji predeo na svetu. To je isti predeo kao i na prethodnoj strani, ali sam ga ja još jedanput nacrtao da bih vam ga dobro pokazao. Eto tu se mali princ pojavio na Zemlji, zatim iščezao.

Gledajte pažljivo ovaj predeo ne biste li bili sigurni da ćete ga prepoznari, ako jednog dana budete putovali po Africi, u pustinji. I , ako vam se desi da prolazite tuda, preklinjem vas ne žurite se, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosu, ako ne odgovara kad ga čovek pita, pogodićete odmah ko je. Budite onda dobri! Ne ostavljajte me tako tužnog: pišite mi brzo da se on vratio...