POSVETA

Sa osobitim zadovoljstvom ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi VIDOSLAVI u znak pažnje i zahvalnosti za nesebičnu podršku u mom književnom stvaralaštvu

Dijalog - humoreske. Monolog - satirične priče.

Da li se tako može reći za najnoviju zbirku Đorđa Simića?

Da li stil uslovljava sadržinu? Zapravo, da iz načina pripovedanja proističe suština ovih pripovetki. Ili se tako samo čini posle iščitavanja ove satirične proze?

Nešto je u ovoj, uslovno rečeno, pomalo formalnoj podeli ipak tačno. Kad su priče dijaloške onda je Simić, najčešće, lepršav, nonšalantan, skoro neobavezan pripovedač koji svoje junake vodi kroz svakodnevne, opšteopznate situacije. To su ponekad skice, slike iz ovog našeg života, a Simić je vrlo pronicljiv posmatrač. Ali to nisu ogoljene slike i skice, već psihološki iznijansirani karakteri i vrlo vešto "uhvaćeni" prizori iz života. Najčešće prizori koji su smešna strana sveta. Ili iskrivljena, malo pomerena od realnog, a zatim, na kraju, opet svedena u te realne okvire života. I možda baš zato junaci takvih pripovetki su mladi, ili mladi u sukobu sa starijima. Ponekad i stariji koji se osećaju i ponašaju mladalački. A svi su, zaslugom pripovedača, veoma plastični, životni, uverljivi i nadasve normalni ljudi u nekim nenormalnim situacijama. Bolje rečeno: u onim situacijama koje su ređe pa nam se to čini nenormalnim.

U ovu grupu priča, koje su više humorne nego satirične, svakako spadaju priče: Svedoci, Deficitarni kadar, Love story, Elza, Džoging, Sin, Zamena i neke druge.

A one druge, monološke ili "opisne", u kojima se ne ćaska, diskutuje ili prepire, već glavni junak priča svoju priču, razmišlja, sanja, pita se i čudi, plaši i likuje, igra se sudbinom, beži i strahuje, pada i uzdiže; u tim pričama satira je nadvladala humor. Ili ga prihvatila kao saputnika da bude bar malo mekša, malo životnija, nežna prema glavnom junaku i ostalim ličnostima same priče.

Ali taj vedriji saputnik ne sprečava Simića da vog glavnog junaka u tim minijaturama baci na kamen, dovede u bezizlaznost, često nasamari ili jednostavno voda po nekom njemu tako stranom svetu. Iako je taj svet sasvim realan, situacije su često nadrealne, nonsens je njegova sudbina, a apsurd kraj do koga je došao. Ili od koga se ide u novi krug gde će opet stradati. I odakle, verovatno, neće skoro izaći. Ali ga to mnogo ne uzbuđuje jer sve prihvata kao sudbinu koja se, eto, malo šali sa čovekom pa ga poistovećuje sa psom ili nekim čudnim bićem van ovoga sveta.

Na sporeći vrednost onih priča iz prve grupe, čini nam se da je Simić u nekim od ovih drugih postigao ono što i jeste cilj svake dobre satire: vanvremensko i uvek aktuelno, životno. Zato što je njegov junak u ovim pričama i hrabar i kukavica, i ozbiljan i smešan, i pametan i glup, i čvrsto na tlu, i izgubljen. On je, dakle, sve ono što čini svaki pravi lik u dobroj priči koja pripada vremenu pre, i vremenu posle, a naročito vremenu sadašnjem.

Da je baš tako, ili bar donekle tako, naći ćete u satiričnim pričama: Oči u oči, Crv, Lov, Nedoumica, Pseći život, Čovek i drvo, Greška i još neke.

Priče se čitaju ponaosob, a onaj krajnji utisak je opšti. Taj opšti utisak je lako izreći: pred čitaocem je još jedna zbirka koja pokazuje da je autor savladao i stil proznog pripovedača, i ironični odnos prema stvarnosti jednog satiričara. A ono što nam se čini da je u nekim pričama više humorističan, a u drugima više satiričar, to je, možda, zato što su humor i satira dolina i breg, pa se putovanje kroz taj predeo čas pretvara u laku šetnju, čas u naporno penjanje. A to svakom čitaocu godi pod uslovom da je ređe u dolini, a češće na vrhovima. Tako će mu i biti ako krene na putovanje kroz zbirku satiričnih priča Đorđa Simića.

Đorđe Simić, rođen 10.12.1924. u Beogradu. Novinar, ilutrator (Beogradske novine, Duga, rad). Pored ilustratorskog posla piše humorističke priče, skečeve, songove i pesme.

Dugodišnji je saradnik Radio-Beograda I, na čijim je javnim godišnjim konkursima dobio više nagrada za skeč (1972, 1973, 1986.). 1980. dobija I nagradu za humoresku "Ježevog Humora", kao i II nagradu za pesmu (1982.).

Svoju prvu knjigu "Humoreske" izdao je 1972.

– Kod mene ti je sve jednostavno. Kad naumim nešto da kažem – kažem. Ali, razumeš ti mene, uvek – oči u oči! Nikad iza leđa! Izašao Laza u radno vreme, po običaju; pozvala ga sa prijavnice opet neka od onih njegovih...

– Taj više ni sam ne zna sa kojom ide.

– Izašao i nije se vratio. E, moj Lazo, kažem ja, za tebe ne postoji radno vreme. Vidiš može, pa koristiš. Uostalom, što da ne? Baš me briga. Svako neka radi kako mu je volja.

– Mora da se uvredio?

– Zašto bi se uvredio?! Ja sam to njemu onako, prijateljski, oči u oči. Razumeš ti mene, to ljudi cene. I on je to shvatio. Zahvaljujući njemu, među prvima sam dobio stan... Hoćemo li još po jednu?

– Pa, može...

– Tu, skoro, kažem Mariću, ovako kao sad tebi: Ne živiš baš rđavo. U odeljenju vas je četvoro, a posla jedva i za jednog. Ubi te dosada i, uz sve to, još šefuješ. Važno je da plata teče. Ko ti daje! Ali ne brini, šta se to mene tiče? Ja to tebi, samo onako, prijateljski. Nisam ja od onih što ljudima rade iza leđa...

– A, on? A, on?...

– Ćuti. Šta da kaže? Vidi da ima posla sa čovekom... sa prijateljem. I, šta misliš, kad je ono prodajni sektor ostao bez rukovodioca, ko je mene predložio za to mesto?

– Nije, valjda, Marić?

– Baš on!

– I ti tako svakom? Čim zapaziš neku slabu tačku... oči u oči... onako, drugarski.

– Svakom! Prošlog meseca zameniku direktora.

– Saviću?

– Saviću. Putuješ, putuješ – kažem – a ne znaš jezike, pa vučeš sa sobom prevodioce. Uostalom, prevodioci ti dižu ugled. I mnogi vladari su, iako znaju jezik sagovornika, razgovarali preko tumača. Nisu hteli da ruše svoj renome. Ali, nije važno, treba znati živeti.

– To mu još niko nije rekao. Znaj da će te zapamtiti.

– I, zapamtio me: kao član komisije za predloge novih startnih osnova, za mene je predložio maksimum.

– Da mi nisi rekao ne bih verovao.

– Slušaj samo ovo. Sedim u klubu a naiđe Vlada, pravnik. Sedi, kažem, on sede. Dokle misliš Vlado da glumiš? Dolaziš u podne, i kad imaš i kad nemaš sporove. Otvoriš vrata pa se razgalamiš, da svi čuju da si tu. Svi kažu tu je, a tebe nigde. Zvoni im tvoj glas u ušima, a ti opet sa špricerima. Uostalom, prijatelji smo. Ja to tebi oči u oči. Inače, šta se sve to mene tiče...

– Bolje bi bilo da si njega obišao. Pogrešio si.

– Nisam, sredio mi sve oko staža.

– Neverovatno!

– A i ti, mnogo pričaš. te cene, te oporezivanje. Onda, nešto kao ruka ruku mije... Pa ono, mi dole, oni gore... Neki kažu da sam i ja u tvom programu, kao radim posao za koji nemam kvalifikacije i slično...

– Ko je to rekao?!

– Pusti, nemaju druga posla! Hoće da nas zavade! Kud bi ti meni iza leđa. Ja znam da si ti moj prijatelj i da ćeš, ako zatreba, glasati sutra da dobijem zajam za adaptaciju stana!

– I hoću, nego šta!

– Pustimo sad gluposti, pada popijemo po jednu.

– Može, ali ovu turu ja plaćam.

– Kad pijem sa prijateljem nikad ne gledam ko plaća. Takav sam, razumeš ti mene...

Dosadi meni jednog dana lutanje. Zastanem kraj neke šume i počnem da sečem stabla. Oborim pola šume. Upadnem u nekakav kamenjar, pa nalomim silan kamen.

Počnem da pravim kuću, onako kako je moj deda pravio: dole kamen da drvo ne vlaži, zatim grede, na grede daske i preko svega slama. Kad je kuća bila gotova, potpalim vatru. Čim iz badže suknu dim, uzmem novine pa se prućim.

Čitam danas, čitam sutra – uživam.

Onda mi do ušiju dopre nekakvo grickanje. Lepo čujem kako zagrize, otkine pa proguta.

– Crv! – viknem i skočim.

Zar da jedan crv uništava plod mojih ruku?!

Uzmem nož i počnem da ga tražim u ramu prozora. On gricka, ja kopam. Tako danas tako sutra. Prekopam ceo prozor.

Oslušnem. Opet ga čujem: mljacka, gricka, krcka, kvrcka, grebe, struže... Smiri se za trenutak pa zagrize još bešnje kao da ima samo kutnjake. Raspade se prozor.

Crv i dalje grize. Znači, zaključim, nije ni bio u prozoru!

Osluškujem tri dana i tri noći. Hoću tačno da utvrdim gde je.

Pređem zatim na vrata. Prekopam i njih. Ostadoše samo šarke.

Grize i dalje.

On ili ja – kažem – pa pređem na grede.

Debele grede, nož nikakav. Dograbim sekiru. Popusti glavna greda – sruši se kuća! Jedva spasoh glavu!

Kad se raziđe prašina, oslušnem – opet ga čujem!

Sad mu je posao olakšan: sve mu je iseckano i isitnjeno!

E, nećeš! – kažem, uzmem šibicu i kresnem. Planu krš, osta samo zgarište...

Oslušnem – više ga ne čujem!

Sav srećan, nakrivim kapu pa nastavim da lutam kao nekad.

Lutam i sve mislim – nije kuća za svakog!

Radim ja, radim; koliko godina, ne znam ni sam. Povezujem samo da je, u međuvremenu, pola ljudi iz našeg preduzeća otišlo u penziju.

Nije, međutim, reč o radu, već o tome kako sam počeo da lovim.

Dakle, radim ja, kao što rekoh, pa tako u radu prođem pored njega, a on me ne vidi. Nakašljavam se, zaodevam facu osmehom Mona Lize, opet bez rezultata. Baš sam glup, zaključim, zašto bi on mene video? On je prvi čovek u preduzeću, a ja, ko zna koji.

Kad su deljeni časovnici za dvadeset godina rada, nisam ih delio ja nego on. Kad je trebalo potpisivati važna rešenja, opet je to činio on, zlatnim "Vatermanom". Ja sam samo pridržavao listiće da se ne pomere.

Ni posle toliko godina poslovnog koordiniranja, nije znao ko sam. Nije ni mogao. Pri potpisivanju korisnije je gledati u ono što se potpisuje.

Međutim, pored njega, bilo je još desetak onih koji me nisu zapažali. Ni njima nisam zamerao. Zašto bi gledali u mene, kad sam iza njih, makar im dolazio u susret. A, kad se ide napred, preporučljivo je gledati u sve što je ispred. To je bar jasno.

Onda, rešim da im skrenem pažnju na svoje prisustvo.

Odem i kupim lovačku pušku.

Varate se ako mislite da sam sposoban da pucam nekom iza leđa.

Nisam ja od tih.

Jednostavno, bez puške se ne može u lov, pa zbog toga.

Prvog slobodnog dana okupiše se oni na početku Peščare. Okupim se i ja, pa krenemo.

Ne znam šta oni love, ali znam šta ja lovim. Zato, "na gotovs" ponesem praznu pušku. Odnosno, sa patronima ali bez sačme.

Sigurno je sigurno. Taman posla da povredim nekog.

Celog dana lutamo Peščarom, ali oni ništa ne uloviše. Istina, on je pucao, ali ne znam na šta. I oni su, svi do jednog spontano pripucali u prazno. Ja takođe, onako bez sačme, u – duplo prazno.

Tri puta smo se tokom lova okupljali oko vatre, na kojoj se vrteo ražanj. Tada sam, prvi put, video da ražanj može da se gradi i kada je zec u Peščari.

Pošto je vatra uvek u sredini, svi posedasmo u krug, licem prema vatri. Tako mi prvi put videše lice. I on ga je video.

Uz meze se pilo, pa zapevasmo, onako složno. Nisam znao lovačke pesme, ali sam otvarao usta. Pošto sam sedeo kraj njega, on me posle treće čašice zagrli.

Sutradan me pozva. Prvi put sam, u radno vreme, došao kod njega neslužbeno. Potapša me po ramenu i ponudi viskijem, pa reče:

– Nisam znao da i ti upražnjavaš lov. Samo, šteta što ne ulovismo ništa.

Nisam mogao da mu kažem da sam ja dobro prošao, pošto nisam ni lovio sitnu divljač.

Primetim, dok sam još tavorio u kolevci, kako raste pena na mleku – hoće da iskipi. Izvadim cuclu iz usta, pa pokušam da mu skrenem pažnju.

Vrate mi cuclu u usta i gunđaju: gledaj svoja posla.

Mleko iskipe.

I u osnovnoj školi, pokušam nekoliko puta da se umešam u životne tokove. Uzalud. Gurnu mi bukvar u ruke, pa kažu: Sriči, i gledaj svoja posla!

Tako naučih da gledam svoja posla.

Zadimi se komšijin krov. Ja gledam svoja posla. Krov izgore.

Šteta, mislim, možda je bolje bilo da nisam gledao svoja posla.

Mislim, mislim, pa sam sve u nedoumici.

Ide čovek i čita novine. Pogledam, pred njim kora od banane. Ja gledam svoja posla. Stade čovek na koru...

Opet se pitam, da li je bilo bolje da ga opomenem ili ne?

Mislim, mislim, pa sam u nedoumici.

Sad skoro vozim, a tresnu provala oblaka. Na sve strane bujice, valjaju drvlje i kamenje. Na jednom prevoju stoji čovek i gleda. Pređoh prevoj, kad tamo, voda odnela pola puta! Sručim se kolima u ambis...

Auto gotov, ja uglavnom živ.

Izmilim nekako na prevoj. Onaj i dalje stoji i gleda... Znam, gleda svoja posla.

Očigledno, sad je u nedoumici, što mi ne reče da je voda odnela deo puta.

Pre neki dan osetim opet dim. Istrčim iz kuće, kad, gori ona u najveće!

Komšija, iz stolice za ljuljanje, zamišljeno posmatra. Neće čovek da se meša. Gleda svoja posla. Osećam da je sad u nedoumici, kao i ja kad je goreo njegov krov.

Uletim u kuću, da spasem što se spasti može.

Uspeo sam, u onom dimu, da napipam samo stolicu za ljuljanje.

Iznesoh je i sedoh pored komšije.

Sad se ljuljamo zajedno.

Tapeti, tapeti... Obični, plastični, samolepivi, foto tapeti. Zapljuskuju čoveka. Život dobija treću dimenziju. Zidovi se pomeraju – počinju da dišu.

U izlogu, između Vajldovog "Zločina lorda Artura Sevila" i Hemingvejeve "Kineske lirike", plakat: U domu provodite najveći deo života, ukrasite ga foto tapetima! Učinite život prijatnijim!

Privlačno kao jutarnji miris svežeg peciva.

Od perike koja dekoriše ćelavosti pa, preko veštačkih trepavica koje menjaju poglede, do zadnjeg hita savremene dekoracije – samolepivih foto tapeta!

Zastajem opet pred izlogom: kraj Melvilovog "Bili Bada", uzorak tapeta "šuma". To je šuma u kojoj lišće ne opada. U nju se ne putuje vozom ni avionom. Dovoljno je probuditi se, otvoriti oči, i šuma je tu.

Jedan zid moje sobe nestao je u "šumi". Stabla su se pružila od poda do plafona. Ambijent dopunjava kavez sa kanarincem. Nekoliko leptirova čiodama pričvršćujem za listove. Sobni pauk sam obavlja svoj deo posla.

Idućeg proleća, sa regresom u džepu, ulazim u turističku agenciju. Zavirujem u cenovnik "morskih" usluga.

Produžujem. Opet sam pred knjižarom. Ne gledam ni Defoa ni Hauptmana. Ulazim. Tražim more garnirano galebovima, belim, čistim, neuprljanim mazutom. Sa brodom, tamo negde na pučini. U prvom planu hotel "A" kategorije i palma. Drugi zid je nestao u morskoj vodi.

Zima. U izlogu turističke agencije uspinjača u koloru, devojka u koloru, skije, zimzeleno drveće, planinska kuća boje drveta sa belo obojenim prozorima. Agfa kolor.

Opet sam u carstvu knjiga.

I treći zid dobija svoj oblik: snežna brda od poda do tavanice. Kanarinac ćuti zagledan u sneg.

Usred sobe postavio sam stolicu koja se okreće. Jedan pokret i prebacujem se iz prolećne šume u snežne bregove.

Samo četvrti zid nisam mogao da uredim: na njemu su prozori koji gledaju o obični, svakodnevni, netapacirani život.

Sudnica. Čuje se zvonce sudije.

– Optuženi Pera Kradić, star 29 godina, rođen u Stalaću...

– Pardon, druže Sudija! U vozu, pa prema najbližem mestu.

– Besposličar...

– To nikako! Celog života radim pošteno...

– Šta to "radite pošteno"?

– Pa, svoj posao.

– Krađu nazivate radom?!

– Ja to radim u vidu profesije... A, profesija je nekakav posao, rad...

– Krađa je nedozvoljen rad! Nanosite štetu zajednici!

– A, ne, od zajednice nikad dinar nisam uzeo.

– Provalom u vikend kuće, za šta ste optuženi, nanosili ste štetu građanima! Ljudima koji su mukotrpno sticali ono što imaju!

– Taman posla, druže sudija! Nisam ja amater! Poštujem ja tuđ rad. Ne radim nasumice. Najpre sam se raspitivao za ljude koji žive na velikoj nozi, piju, lumpuju, letuju napolju i tako to. Onda sam proveravao pokriće. Tek ako nemaju pokriće unosio sam ih u svoju kartoteku...

– Kakvu kartoteku?

– Kartoteku onih koje treba da posetim.

– Šta ste odnosili iz tih vikend kuća?

– Sve što nije bilo zakucano.

– Vama je, izgleda, do šale! Kao da vas je zabavljao taj nedozvoljen posao?!

– I jeste, druže sudija.

– Kako to mislite?

– Pa, eto, natovarim ja ono moje kamionče...

– Kamionom ste odvozili pokradene stvari?!

– Dozvolite, druže sudija, imam i ja nekakv renome. Tolike godine radim. I, kao što rekoh, potovarim robu u kamionče pa me, ponekad, spopadne smeh. Zastanem onda gde bilo kraj puta. Nema smisla da izgubim glavu zato što mi je smešno...

– Optuženi, skrećem vam pažnju na ponašanje! Vama je krivično delo koje ste počinili smešno!

– Samo delo nije, već okolnosti, druže sudija. Zamislite, taj koga sam olakšao, ne sme da me prijavi da mu i vizit kartu ostavim.

– Budite jasniji.

– Recimo da me prijavi, mora i on na sud.

– Svakako – kao tužilac.

– To samo tako izgleda, druže sudija. Na sudu se sve prekucava, zavodi, prave zapisnici, pa vam poture pod nos i kažu – potpiši! Kako će, recite vi meni, dotično to da potpiše? I, šta da potpiše? Da li ono što je on ukrao od zajednice ili ono što sam ja ukrao od njega? Kako, posle, da dokaže odakle mu to što mu je nestalo?

– Pravite loš humor od prekršaja u prvom stepenu!

– Pardon! Moji prekršaji su drugog stepena! Prvi stepen je potkradanje zajednice sa njihove strane!

– Kad već imate tu vašu "kartoteku" i sve beležili i proveravali, kao što kažete, kako je došlo do toga da budete privedeni?

– Greška, druže sudija, greška... Brzo sam radio. Bilo mnogo posla. Proverim tako za nekog Stojića. Raspitam se gde mu je vikend kuća, pa ga onako po protokolu uvedem u kartoteku. Tu prvi put kiksnem. Postoje dva brata. Jedan mućka i zakida na meri, a drugi inženjer, naučnik, ima veliku platu, honorare, dnevnice, zna odakle mu svaki dinar. Upadnem u pogrešnu kuću. Videli ljudi moje kamionče pa mu rekli broj. Sam sebe udesim, druže sudija. Nije trebalo da budem toliko siguran u sebe... Drugi put ću više da pazim...

– Ova izjava otežava vaš položaj, jer ovde na sudu, stavljate do znanja da ćete opet po starom! Mislim da nećete tako skoro imati priliku!

– Varate se, druže sudija, ovo je krađa u drugom stepenu. Zatim, ja imam troje dece, nezaposlenu ženu i tako to. Uostalom, moj zastupnik sve će to pravno da potkrepi...

Svaka glava ima "an fas" i "profil". "An fas" je kad nekog gledaš pravo u čelo. Profil, ako tu istu glavu posmatraš ispod oka, onako sa strane.

I lepota zavisi od "an fas" i profila. Žena lepa "an fas" pri susretu pruža nam obe ruke. Ona lepa iz profila, pruža samo levu ili desnu ruku.

Jedino ne valja kad čoveka, protiv njegove volje, snime i iz profila i "an fas", pa ga gurnu u kartoteku.

Čim sam dobio diplomu, potrčao sam da se zaposlim. Međutim, rekoše mi da kasnim bar tri decenije.

– Nemoguće, pa ja imam tek dve decenije, pet godina i tri dana!

– Kasniš – opet će oni – sa profilom koji nudiš. Taj profil danas ne kotira.

– Šta sad da radim? – pitam skrušeno.

– Prekvalifikuj se na niski napon. Taj profil igra.

Brzo potrčim na odgovarajući niski napon, odnosno kurs. Požurim da što pre zamenim profil. Uzmem šrafciger u jednu ruku, u drugu zemlju i fazu, plus i minus. Nekoliko puta čvrknu me struja, ali na to nisam obraćao pažnju. Ništa nije smelo da me omete u sticanju profila.

Otrčim opet kod onog što me je poslao na kurs, kad tamo, i on i čitavo njegovo preduzeće, promenili profil: ostavili šrafcigere pa počeli da trguju.

Pođem dalje.

Promenim još nekoliko puta profil, ali bez rezultata. Uvek trčim na peron kad voz ode... Pokušam onda da kupim kartu unapred, a dotični se smeju:

– Na šta ti mi ličimo?

– "An fas" ili iz profila? – pitam predusretljivo.

Zamoliše me da zatvorim vrata sa spoljne strane.

Gde ću, kud ću – zaždim kod dede na selo. Pita deda:

– Šta si sad, sinovče?

– Moj glavni profil je arhitektura. Zatim, imam još nekoliko sporednih profila: električarski, varilački, molersko farbarski, a znam i da pevam...

Gleda me deda. Pućka kolutiće iz svoje luše i razmišlja.

– Pa, gde sad radiš, sinovče?

– Nigde.

– Baš dobro.

– Zašto je to dobro?

– Živiš, a ne radiš. Ko ti daje!

– Niko – kažem rasejano.

– Ne brini, biće posla za tebe. Ovde se ti tvoji profili traže. Eto, Tikomir gradi kuću. Hoće "a la" onaj Korbizije, sve u staklu, a na krovu atelje. Bavi se naivnim slikarstvom. Odakle bi mu, inače, bile pare za Korbizijea i staklo. Onda, Desimir, gradi obor po uzoru na Dance: struja, pa sve na dugme. Pošto imaš i taj profil, uvešćeš mu struju. Baba Živanin Petar hoće gvozdenu ogradu i kapiju, pa možeš i to da mu izvariš. Imaš, čini mi se, i taj profil?...

– Deda – preklinjem ga ja – ima li ovde za mene mleka, sira, i tako to, kao nekad?

– Ima. Uvek je bilo i biće. A što pitaš sinovče?

– Hoću malo da promenim profil.

Ostavim onda dedu, da pućka kolutiće dima i dremucka na tronošcu, popijem dva litra mleka, pojedem nešto sira sa lepinjom, uzmem ponjavu, pa se prućim pod orah, onako na stranu, iz profila.

Sutradan uzeh motiku.

Nekad čoveku padne u oči cvetić, pa vidi žuto ili plavo, zavisno od boje cveta. Nekad mu padne u oko trunka peska pa ne vidi ništa.

Pred Petrovim kućerkom bilo je cveća, kamilice i hajdučice, a ponajviše korova. Smetao Petru korov – padao mu u oči.

– Šteta da takva njiva zarasta u korov! – rekao je jednog dana i uzeo ašov. Prevrtao zemlju, malo danas, malo sutra, dok je nije prekopao. Onda posadi kukuruz. Tako jedne, tako druge godine, a treće – dobi poziv za sud. Tužio ga "Korov".

– Da li je istina, Petre, da si obrađivao tuđu zemlju?

– Može da bude... može...

– Da li si znao da ta zemlja pripada "Korovu"?

– Nisam, al' sam pretpostavljao, jer njiva nije bila obrađivana godinama pa je zarasla u korov.

– Ovaj "Korov", za razliku od onog korova na njivi, pravno je lice – rekao je sudija.

Petar nije znao kakva je tu razlika, pa je ćutao.

– "Korov" te sada tuži i traži milion dinara na ime oštete.

– O-ho! Mnogo traži, mnogo!

– Ti si prisvajao tuđe, pa "Korov" smatra da si ga za toliko oštetio.

– Ništa ja nisam prisvajao. Da sam prisvajao imao bih. Svi znaju da nemam ništa. Jednostavno, korov mi boo oči, pa ga iskrčim i zasejem. Pošto u jesen kukuruz niko nije obrao, morao sam ja da ga oberem. U proleće opet tako. Čekam da neko poseje, uzalud – opet niko ne seje. Posejem ja...

– Reci nam, Petre, šta si radio sa kukuruzom?

– A, šta bih? Mleo ga u brašno, pa deci mesio proju.

– Zašto si to činio?

– A, šta bih, inače sa brašnom?

Nikako Petar nije mogao da shvati o čemu se radi. Zašto ga ispituju. Zašto hoće da ga oglobe.

Otegao se spor tri godine.

"Korov" je snizio oštetni zahtev, na samo dvesta hiljada.

– Hoćeš li, Petre, toliko da platiš, pa da okončamo spor?

– A, zašto traže dvesta hiljada?

– Toliko je "Korov" oštećen za tri godine.

– Ništa "Korov" nisam oštetio – bio je uporan Petar – pošto on, ionako, ne bi sejao ništa na toj zemlji.

– Ko to kaže! – usprotivi se predstavnik "Korova".

– Pa eto, mi se tužimo pune tri godine, a tamo je opet sve zaraslo u korov – reče Petar. – Deca, kao i pre, jure leptire i beru čičak.

Najzad, donesoše presudu: Petar se kažnjava sa dvesta hiljada uslovno, ako za naredne dve godine ne prekopava bilo kakav korov.

Sada Petar, na tom parčetu zemlje, opet bere kamilicu i hajdučku travu. U letnje večeri prostre ćebence, legne na leđa, gricka travku i posmatra zvezde. Iz tranzistora se nižu pesme: "Livadica okolo jasenje" ili "Dođi dragi u donje strnjike"...

– O, večera, večerica!

– Vi ste poslednji koga sam večeras očekivala.

– Pardon, ja sam prvi koga ne očekuju.

– Želite li, pre nego što odete, jednu tanju gorču?

– Oprostite što ne žurim. Kaficu uvek uzimam na kraju.

– Baš lepo, Mimi će u međuvremenu nešto da vam odsvira. Hajde, mamino zlato, nešto od Apsurdskog... Ti već znaš na šta mislim...

– Nisam čuo za Apsurdskog.

– Samouki genije. Stanuje više nas, gore u potkrovlju. Mnogi ne mogu da podnesu njegovu muziku, ali, treba ući u nju.

– Slatka mala. Robot za proizvodnju zvukova.

– Očarava, zar ne?

– Na čemu svira?

– Pa, to je očigledno... Na pijaninu, dragi moj.

– Ona iz njega izvlači previše, pa ne mogu da ga poznam.

– Sjajno, evo i mog sina!

– Kuda je krenuo sa tom testerom? Zar neće da ostane sa nama na večeri?

– Nigde ne ide. On svira na testeri.

– Bravo! Deca su vam antitalenti za muziku, odnosno, hteo sam reći, talenti za antimuziku.

– Baš ste to lepo rekli! Ne razumem zašto svi susedi tvrde da ste ubistveno dosadni i nametljivi?!

– Kad dođem ne umem da odem, i tome slično?

– Tačno, tačno... Hajde Žilijen počni, naš gost je nestrpljiv.

– O, vaš sin je francuz?

– Ne, to je njegovo umetničko ime kad svira na testeri. Počnite, deco. Taako... Sad uskladite takt... Da li vam se dopada?

– Testera ko testera. Nemam sluha za alatke.

– Daću vam moj slušni aparat. Fantastično pojačava zvuke.

– Hvala. Ipak više volim da umrem prirodnom smrću.

– I, šta kažete?

– Bravo! Grozno!

– Hoćete da kažete – bravurozno!

– Tačno. Kako ste pogodili?

– Evo mog oca.

– I otac vam je živ?! Kako je to preživeo...

– Svira u staklariju. Od kad su mu zabranili da pije. Jetra.

– Može, nisam probirač.

– Nije reč o večeri. Htela sam da kažem, ne sme da pije zbog jetre.

– Greši. Uz jetru ide piće.

– Hajde tata, počni.

– Svira?

– Štimuje.

– Tako prefinjen sluh u njegovim godinama?!

– Potpuno je gluv, ali želi da ostavi utisak.

– Biće ipak bolje da odem na vreme...

– Deco, brzo čikin kaput! Evo, lično ću da vam ga pridržim! Pa, doviđenja, baš mi je žao što odlazite!

– I meni nije žao.

– Bravo! Uspeli smo zajedničkim snagama! Tata, deco, večera!

– Dozvoli, mama, da za nagradu odsviram "Marš toreadora". Vi slobodno večerajte.

– Hej, opet neko zvoni. Da vidim ko je... Vi?! Opet, vi!

– Bize, ah Bize? Čuo sam ga na ulici! Nisam mogao da odolim! Morao sam da se vratim!

– Molim bez zveckanja, počinje sastanak! Danas smo se sakupili...

– Nije bilo potrebno da se sakupljamo, uvek smo na alki.

– Molim, bez upadica! Drugovi i drugarice, danas ćemo ovde u džepu da izaberemo glavni ključ!

– Šta tu ima da se bira, zna se ko je glavni! Svakako ja, ključ od sefa!

– Ključ od sefa?! Prvi put čujem za tako nešto!

– Nije ni čudo. Sefovi su retki i dragoceni. Mislim što se tiče njihovog sadržaja. U pitanju su zlato, dijamanti i slično. Zato se nalaze isključivo po bankama.

– Neverovatno! Za njega niko i ne zna, a on ispade glavni! Predlažem da izaberemo neki poznati ključ. Eto, ja sam, ako dozvolite, ključ od BMV-a: pun sinhron, sve automatsko, ofis set, stereofonski kasetofon, bife, halogeni farovi. Stalno sam u centru pažnje...

– Rekao bih da ste preterali, kolega. Kola postoje uglavnom radi toga, da vlasnik lakše stigne do vikend kuće. Znači imate rang taksija u privatnom vlasništvu, a to i nije baš nešto naročito...

– Mislim da sastanak uzima neželjeni tok. Presudan bi svakako morao da bude staž. Prvo što je vlasnik imao bio je, neosporno, stan! Sve ostalo je nadgradnja!

– Ako već uzimamo staž kao polaznu osnovu, onda sam glavni ja, ključ od šupe!

– Mnogo dobro! Ključ od šupe, pa glavni! Ovo je da čovek...

– Molim da budete parlamentarni i da me saslušate. Naš gazda je punih deset godina stanovao u šupi, dok je dobio ključ od stana.

– Užas! Kako je samo, siromah, to izdržao!

– Nepotrebno ga sažaljevate. U šupi je bio najsrećniji. U njoj se uvek igralo, sviralo i pevalo. Tek od kad vas ima, život mu je pun problema. Po gitari je popadala paučina, rasušila se i ispucala, na njoj nema pola žica. Uz to, osedeo je i pogrbio se.

– Pa ovo je obično vređanje!

– Ključ od šupe je u pravu. Ja sam svedok. Međutim, što se tiče staža, moj staž je najduži!

– Pazi sad! Ko je pa ovaj ključić, ovako mali i neugledan, potpuno demode, čak i zarđao?!

– Samo malo strpljenja. Kad je naš gazda došao u grad, jedino sam ja visio na alki za ključeve. Otvarao sam drveni vojnički kofer. On mu je bio sve. Na njemu je sedeo, ručavao. Sećam se, kao da je to bilo juče, u koferu je imao samo košulju, peškir i dva para čarapa...

– Nečuveno! Da nisam na alki, napustio bih sastanak! Šta sve ne doživljavamo mi, uvaženi ključevi! Ključevi sa tolikim renomeom!

– Mir, mir, bez preteranog zveckanja! Ko ima nešto da kaže neka traži reč!

Kad sam prvi put otvorio oči, ugledao sam više glave granu. Pogledao levo pa desno i shvatio da se nalazim u staroj, stoletnoj šumi.

Tako je počeo moj život pun sekira, klinova za cepanje panjeva i volova koji su teglili oborena stabla.

Dom u kome sam odrastao bio je od drveta, sve drvo spajano drvenim klincima, pokućstvo drveno, crep od drveta, dedin štap i lula takođe. Živelo se na drvetu, u drvetu i od drveta.

Drveta! Dajte nam više drveta! – čulo se. Civilizaciji je bilo potrebno drvo za sve drveno. Volove zameniše traktori, a običnu testeru motorna. Šumom zamirisa benzin.

I ja sam evoluirao: bacih bič i sedoh za traktor.

Uskoro u mom kraju nije više bilo stabala. Mladice, tanke kao pšenično klasje, povijale su se pod teretom vrabaca.

Nas tri brata sedosmo na tri panja, otac na četvrti, da vidimo šta ćemo.

Sutradan, jedan brat pođe da traži novu šumu. Drugi osta kod kuće da se zlopati praveći, u okviru kućne radinosti, svirale od zove. Ja izabrah grad. Toliko puta sam slušao da je grad "džungla na asfaltu". Ako je tako biće drveta.

Tek što kročih u gradske ulice, začuh poznati zvuk motorne testere. Na prostranom bulevaru ljudi su obarali stoletne platane.

Primiše me kao svog.

Grad je eldorado za nas drvoseče. Sada radimo na bulevarima, posle prelazimo na parkove. U perspektivi su okolne šume. Neiscrpno bogatstvo. Prava zlatna, odnosno drvena žica.

Tamo, u planini, niko nije znao za mene. Samo orlušine su me nadletale. Ovde, na asfaltu, svi me znaju. Dok radim stotine dokonih posmatraju. Dolaze inžinjeri, odbornici, urbanisti... Fotoreporteri snimaju inžinjere, mene, urbaniste, posečena stabla, decu koja sakupljaju goluždrave ptiće iz oborenih gnezda.

U svim novinama su moje slike. Pored njih krupni naslovi: Kuda idu testere? Drveće umire uspravno! Automobili seku platane! Od parka parking! Ogrev sa asfalta! U zelenom pojasu grada sve više zgrada!...

Poslao sam pisma braći da dođu.

Gorosečama je mesto u gradu.

Šumu treba seći među ljudima.

Zašto me tako gledate? Snalazim se. Da bih produžio nit života svoga, udišem mešavinu kiseonika i smoga. Ako ste se opredelili samo za kiseonik – pogrešili ste!

Uostalom svejedno mi je. Da nije nekoliko većih brda, bilo bi mi ravno odavde do mora.

Svi strepe, gde god stupim, šta ću da lupim. A, što da ne? Šta mogu da izgubim? Da bih izgubio morao bih da imam.

Ne isplati im se ni da me otpuste. Moje mesto se ne rotira i ne kotira. Ne znam ni gde radim. Stana nemam. Posle treće čašice zaboravim gde sam na privremenom smeštaju. Čitam oglase, dal' me neko traži? Svuda piše: traži se Fifi ili Džeki. O meni ni reči.

Niko ne zna gde sam. Pogledam dal' sam ovde – nisam. Nisam ni ovde ni tamo. Ako sam ipak tu, trudim se da svi budu zadovoljni. Zato i postojim. Drugi mi nije važno, a do prvog mi nije stalo.

Kad otvorim oči – posmatram. Niko ništa ne radi osim njega. Treba i njega otpustiti pa da svi lepo živimo.

Ne znate vi mene. Znamo, ti si Žika... ne, Laza... Sreta... Sve sam, samo ne ređajte kao uz onog Henriha: Henrih drugi... Sedmi... Osmi... Nisam uopšte Henrih! Ja sam sin pokojne Perside i zbog toga ne smem da umrem!

Aktuelan sam. Pratim sva zbivanja i snebivanja. Znam ko gde plovi kosmosom. Ne vidim samo ono što mi je pred nosom.

Kad mi je dosadno bežim. Kad nije, jurim im u susret.

Ipak, nisam neuništiv. Prekine se u meni nit, kad čujem zadnji hit. Umesto stabilan, tad sam labilan. Onda sam u stanju, da saslušam samo izveštaj o vodostanju.

Na jedno uvo ne čujem ništa, a na drugo sve. Zato slušam samo ako mi priđu sa prave strane. Jedino ne čujem ni na jedno uvo, kad mi pukne pred očima.

Tužan sam kad kroz etar poleti: Meri, Džejn i Džeri iz Popara, pozdravljaju Keti iz Osipaonice pesmom: "Čuvam ovce"... Rastuži me narodni melos.

Kao astronauti stalno brojim unazad: Osam, sedam... dva, jedan... Kad na zemlji ne mogu da se plasiram, bar u kosmos da se lansiram. Ne vredi, nemam strpljenja – eksplodiram pre vremena...

Često se borim da saznam ko sam, i moja vrata na kom su ćošku? Hteo bih da štampam vizit kartu o svom trošku.

Ništa ne razumerm: ispio sam flašu do dna, a oboje smo prazni...

Kelner, da platim!

– Ura, pronašao sam kolsku rudu! Ženo, dovedi volove da ih upregnemo!

– Tatice, volovi su staromodni. Ja bih radije upregao dva rasna lipicanera.

– Sad ćemo mnogo brže da putujemo. Skokni, neandertalčiću do plantaže kaučukovog drveta i donesi malo kaučuka.

– Znam, hoćeš da pronađeš žvakaću gumu!

– Samo misliš na žvakaću gumu! Hoću ove drvene točkove da obložim gumom. Majka ti se pri truckanju uvek ujede za jezik.

– To je zato što žene mnogo pričaju za vreme vožnje.

– Bravo! Naučio neandertalčić ponešto od svog dobrog tatice!

– Stavio sam gume.

– Opet se ne osećam udobno. Trkni do komšije i donesi pumpu.

– Može li kompresor, tatice?

– Šta mu je sad pa to?

– Mnogo si zaostao. Za kog sam se ja udala?!

– Sad, napred! Krećemo!

– Fantastično! Brži smo od Fitipaldija! Zapni tatice, zapni! Još malo pa smo na vrhu brega! Ju-pi!

– E, dosta mi je svega! Ja sam treći konj u ovoj zaprezi! Neandertalčić žvaće i pravi balončiće, gospođa neandertalka manikira nokte, a tata neandertalac gura kola uzbrdo!

– Ako ti je teško, tatice, ugradi motor.

– Čuo sam za tako nešto.

– Dobro je, dragi moj, da si bar za nešto čuo. Dok savremeni ljudi voze bolide i kabriolete, ti ne izbijaš iz štale!

– Onda će nam biti neophodan i benzin.

– Kakav benzin?! Ovo naše neandertalče, opet žuri u budućnost. Najpre dolazi pogon na paru.

– Dokle će samo para sve da pokreće?

– Ali, da bismo dobili motor, potrebno je popuniti molbu za kredit.

– Dosta mi je već tih kredita: te kredit za medveđe krzno, te kredit za termoakumulacionu peć, pa za er kondišn!

– Uvek komplikuješ. Moraš da se pomiriš sa onim što te čeka. Se la vi, dragi moj neandertalče.

– Dobro, tvoja uvek mora da bude poslednja.

– Hajde, neandertalčići, dodaj tatici onu kamenu ploču i dleto.

– Sve si pripremila.

– Samo pažljivo kleši, da ploča ne prsne.

– Ura, motorom možemo i na Azurnu obalu!

– To ti mamica napunila glavu!

– Ne viči na dete. Vidi ono gde letuju susedi.

– Jeste, tatice: Kanarska ostrva, Palma de Majorka, Baleari, Lutraki.

– E, ovo je da čoveka muka uhvati!

– Pazi, kako klešeš. Znaš da nemamo para za novu ploču. Uh, puče! Znala sam! Namerno si je polomio!

Kamen, šuma, nebo. Kamen do neba. Stabla stoletna, debela, obrasla mahovinom i lijanama. Nebo kroz granje ili priklješteno između stena. Voda, čas potok, čas bujica koja sve nosi i lomi. Ovde čovek nije ništa mogao da oduzme, ali je mogao da doda. I dodao je: duž planinskog potoka nikle su male drvene vodenice, čije lopatice pokreće voda. Čangrljaju i kloparaju iz dana u dan. A onda, kada se niko tome ne nada, odlomi se u vrh planine stena, pa zatutnji. Kud će, nego u potok. Zemlja se trese dok se ne zaustavi. Dotrče seljaci, pa broje vodenice. Ponekad nema jedne, ponekad nekoliko. Uzmu tada sekire i sve iznova.

Prošlog leta Vukov sin završi studije i posta inženjer. Dovede Vuk sina do potoka. Uze inženjer papir i olovku pa obiđe sve. Zagledao je potok, okolnu šumu, stenjake. Onda sede i napravi proračun. Nacrta Vuku gde treba vodenicu da sagradi. Nikakva stena neće moći do nje, rekao je.

Prođe leto. Vuk posla sinu pismo.

– Dragi sine, mogu da ti javim, lepu sam vodenicu napravio. Celo selo je dolazilo da je vidi. Nije ni čudo, to je prva vodenica za koju je rađen proračun. Da vidiš kako samo prkosno stoji u onom potoku! Išli ljudi bregom pa posmatrali šta si ti sve predvideo da odron ne stigne do nje. Molili su da i za njih proračunaš. Ako treba da plate, platiće...

Zatim je Vuk pisao o ovcama, krupnoj stoci, nekakvoj građi za vikend kuću i protezi.

Prošlo je nekoliko meseci. Sedi inženjer, gleda kviz, a stiže i drugo pismo:

– Dragi sine, mogu da ti javim, kad budeš imao vremena, dođi opet. Gradićemo novu vodenicu. Eto, sad u subotu zatutnja ozgo. Krete stena kao kuća. Zdrobi nekoliko manjih stena usput, pa se odbi ka ciglani. Ljudi se razbežaše. Srećom, obiđe ona čitavu tu uzvišicu, pa udari u stoletni hrast kraj Mićine kolibe. Iščupa ga kao slamku. Protutnja onda kroz Stanimirov šljivik. Sad ga više nema. Ubi Mićino magare, što je paslo kraj potoka. Ulete zatim u potok s gornje strane. Obiđe onu stenu, ispod koje napravismo vodenicu, pa pravo na nju. Samle je. Da osta bar japija... Iskupi se celo selo. Čudi se čudu. Sve si dobro proračunao, al' šta ćeš, ko je mogao predvideti da će neman obići čitavo brdo?.. A sad, primi mnogo pozdrava od oca. Pravićemo opet vodenicu na istom mestu jer, ljudi kažu, neće ni nesreća dva puta na isto mesto. A, i proračun je proračun.

Tvoj otac Vuk.

Mrgud nikad nije mogao da shvati otkud toliko kamena na jednom mestu. Kako to, da baš on odraste u tom kamenom moru. Zašto, opet, tamo u ravnici nema kamena ni za spomenike. Zbog toga je morao na magarcu da donosi zemlju i njome posipa kamen. Celog života je to neumorno radio, a onda je ređao kamen na kamen, da kiša zemlju ne spere. To je bio posao koji nije imao ni početka ni kraja.

Jednog dana, dok je obilazio nekakav svoj "zasad" u kamenjaru, naiđe na grupu ljudi.

– Šta tražite ovde u ovom kamenu? – upita i prihvati se kape.

– Gledamo kuda ćemo prugu da udenemo.

– Šta je vama, ljudi, pa ovuda ne može čestito ni moj magarac da prođe!

– Biće teško, ali voz mora da prođe baš preko ovog krša.

– A moja zemlja?

– Kakvu pa ti zemlju imaš ovde?!

– I te kakvu! – ljutnu se Mrgud. – Znam tačno koliko je teška, koliko sam tovara ove zemlje na magarcu preneo odozdo. I ove, i one, svake godine. A koliko je godina prošlo!

– Ne brini, šalimo se mi – niko tvoje neće. Samo treba da podneseš pismeni zahtev, koliko tražiš.

– Kako ću ja to?! Nikad nisam ni slova napisao!

– E, onda siđi dole u grad, pa nađi nekog advokata. On će ti napisati.

Već sutradan uzjaha Mrgud magarca i krete u grad.

– Pa, koliko tražiš za zemlju, Mrgude? – upita advokat preko naočara.

– Koliko je pravo. Eto, taman toliko da mogu opet da napravim njivu u onoj goleti. Računam, trebaće mi bar sto tovara zemlje. Znači, sto puta sa magarcem gore-dole. To nek plate, pa džaba im. A, ako bude više tovara, sam ću snositi. Samo da me posluži sreća da magarac izdrži, oronuo je. Uostalom, ne može se sve u životu naplatiti.

– E, moj Mrgude! Sto magaraca, sto tovara, sto puta gore-dole! Star si ti da na magarcu zemlju nosiš! Vreme je da se odmoriš! Pusti da ti ja to sredim.

Još pet puta je silazio Mrgud u grad, da stavi palac na neke papire.

Sada živi u svojoj vili kraj mora. Gleda ponekad par delfina kako iskaču iz vode, hitajući nekud prema severu. Iz misli ga trgne glas advokata, sa balkona susedne vile:

– Šta radiš Mrgude? Šta ti radi magare?

Odmahne Mrgud glavom, pa tako zadimi iz svoje dugačke lule da, u silnom dimu nestane i advokat, i njegova vila, i magarac privezan za palmu.

Studira sestra i, u letnjoj pauzi, razmišlja kuda na odmor: boingom na Havaje ili brodom na put oko sveta?

No, najbolje će ipak biti da skoknem do Majami Biča i tamo, u sunčanoj Floridi, izložim svoju kožicu onom istom suncu na kome patiniraju filmske zvezde i zvezdice.

Baš sam glupa! To bi me potpuno uništilo finansijski. Mnogo je bolje da prištedim i kupim nove cipele za zimu. A ni kaput nije u nekom očaravajućem stanju. U njemu ću uskoro da izgledam kao klošar.

Najbolje će ipak biti da, kao i svakog drugog leta, skočim do mog bakuta u Bespuće. Tamo imam sve: vazduh čist kao na Islandu, bujnu travicu kao u Hajd Parku, plavo nebo kao nad Kilimandžarom.

Put do bakuta ima tri deonice: prva – autobusom do krajnje periferije; druga – autostopom do onog mesta gde prestaje autoput; onda pešice par kilometara, uz obavezno branje kupina kraj puta, do table "Bespuće".

Kad god me vidi bakut se rasplače. Plače od sreće što sam došla, a ne javljam se razglednicom sa Krita, Azurne Obale ili Kanara, kao ostali njeni unučići.

Letnje rekreiranje, pored sunčanja u šljiviku, tamo iza ambara, i kupanja na potoku kraj vodenice, sadrži i neke detalje iz borbe za opstanak: pomažem bakutu da pomuze kravu i nahrani piliće, šetam kofu na bunaru, skupljam opale kruške, cepkam drva za zimu, i čitam joj, po ko zna koji put, Lazu Lazarevića...

Jedne večeri upalim gasnu lampu, onu sa ogledalcem, i pričam sa bakutom. Menjamo misli.

– Dobro je, kćeri, što si došla.

– Kuda bih bakute, kad iz studentske menze svi putevi vode, autostopom, do tebe.

– A oni putuju... Putuju i šalju mi razglednice...

– Posle će da rasprodaju ono što im od tebe ostane, pa će opet da putuju.

– Hoće, hoće, navikli su. Ne jedu kolače oni koji imaju para, nego oni koji su navikli.

– A kako bi bilo, bakute, da i ti pod starost vidiš svet?

– Ja?!

– Ti. Prodaj njivice ovim smetenjacima što, na sve strane, grade vikend kuće. Imaju lovu. Banke su za njih siromašne. Posle, na put oko sveta, tragom svojih unuka i unučića. Možeš negde u belom svetu i da ih sretneš.

Gleda me bakut, ne trepće. U očima joj odblesak plamička gasne lampe.

– Ko će mene da vodi po svetu?!

– Nema problema, sestra će da bude tvoj lični čičeron.

– Ali, kćeri, deo te zemlje pripada i tebi...

– Nema veze! Zar da sestra putuje besplatno?! Uostalom, mene zemlja interesuje samo koliko za cveće u saksiji, da mi kaktusi ne uvenu.

Bakutu svetlucaju oči. Počinje da žmirka:

– Pa, ja u avion?..

– Ti, bakute! Sa pticama ima da se pomešaš i odozgo da gledaš svoje Bespuće, između belih zapenušanih oblačića.

Ovog trenutka ja i bakut letimo iznad mediterana. Pravac Kanarska ostrva. Bakut dremucka. Opilo je monotono prujanje mlaznih motora. Ovo nam je treće putovanje. Proletos smo bile na Kritu. Jesenas smo se familiji javile iz Pariza. Poslali smo im divne razglednice: Mostovi na Seni, Notr Dam, Monmartr. Rodbina šokirana. Bakutu više ne šalju razglednice. Ostala sam joj samo ja. Kad ne letimo spremam ispite, opet muzem kravu, sakupljam opalo voće, cepam drva za zimu.

Bakutu više ne treperi plamičak gasne lampe pred očima. Nad glavom joj sijalica od sto vati.

Pred njom večeras, na ekranu velikog kolor televizora, sa daljinskim komandama, u suludom vesternu, galopira krdo divljih konja.

– Gde je to? – pita uzbuđeno.

– U Teksasu.

– Tamo još nismo bile?

Sedi advokat Sreten u svojoj kancelariji i prima klijente. Uđe jedan što se sedmu godinu spori sa komšijom zbog zida. Podigao čovek, umesto obične ograde, pravi kineski zid prema prozorima, pa mu tako ukinuo sunce i po svim sobama upalio sijalice.

Kako dođe, tako, po navici, stavi pred Sretena, na Krivični zakon što se zadesi na stolu – hiljadarku. Sreten usta i, po navici, nasu mu ekspres kafu iz termosa.

– Kako naš zid?

– Stoji.

– Neće dugo!

– Neće.

– Potkopavamo ga! Vadimo mu ciglu po ciglu!

– Vadimo.

– Svakog časa može da se ospe!

– Može. Ako ništa drugo srušiće ga vreme.

– Imaš pravo! Vreme radi za nas!

Ispi čovek ekspres kafu na eks i nestade.

Onda zaškripaše vrata i na njima se pojavi najpre desni, pa levi brk i šajkača.

– Upadaj! – reče Sreten.

– Upao sam.

– Nešto si mi poznat.

– Nema advokata koj' men' ne zna.

– Ako se ne varam nekom si, svojevremeno, razbio flašu o glavu?

– Jok, flaša ostala cela a glava bila slabašna...

– Posle si, onako uzgred, uništio sav kafanski inventar.

– Jes'.

– I pre te gužve kao da si bio kod mene?

– Jes'. Umlatio sam Jezdimirovu džukelu. Bila pegava pa sam mislio obolela, kad ono taka rasa. Imala i pedigre. Džukela pa od rod, a kad lipsa sve buve pretrčaše na men'.

– Šta si sad uradio?

– Imao sam mali sukob.

– Rečima?

– Jok, s drenovak i s nož.

– Ti "s nož"?

– Jes'. Naljuti se komšija na men', što sam mu zajazio vodu u kupusište, pa kod njeg' presušio lezervoar, te dođe i odjazi...

– On odjazi ti zajaziš?

– Jes', tako od proletos, tri puta na dan. U jedan ma' pade mi mrak na oči...

– Pa, pravo iz mehane na potok?

– Jes', ki da čitaš... Ja tamo – on tamo...

– I, ubodeš ga?

– Tol'ko.

– Jel' mnogo?

– Jok, samo sa ga malo bocn'o. Kažu, svi su izgledi da će da preživi, pošto je prvu operaciju glatko otaljao...

– Da li je bilo svedoka?

– Jes', naiš'o njegov kum.

– E, onda si gotov.

– Jok, ja! Kum je k'o, pretpostavimo, u neku ruku familija. Nije jak svedok. A ja imam trojicu i s nijednog nisam u srodstvo...

– Zar ne reče, da je samo njegov kum bio prisutan?

– Reko', nije da nisam. Al' moji svedoci ima da svedoču, iako nisu bili na lice mesta!

– Kako to?!

– Lepo! Nisam ni ja vid'o kad je TIkomir tuk'o Tomanu, pa sam svedočio pod zakletvu. Isto tako za Milojicu i Živomira, što se tiče međe i krmače. Sad ima to da mi vratu. Što je pošteno, pošteno. Samo onoliko, kol'ko sam ih zadužio...

– I, šta sad hoćeš od mene?

– Samo to, da preuzmeš ovaj slučaj, popišeš svedoci, pa da nakrivim mirno šajkaču...

– Ne može.

– Ček, polako. Plaćam kol'ko kažeš. Može i u devize, ne pravim pitanje.

– Neću lažne svedoke! Gubi se!

– Polako! Kud si navro! Ću da se gubim, al' da znaš, lud sam ja što ti pošteno reko' kako stoje stvari. Inače, ne bi znao. Sad što je tu je. Idem kod drugog advokata, al' njemu neću da pričam činjenice. Samo ima da serviram svedoci. Neću s njega da ima probleme ko sad s tobom. Pa, uzdravlje da se opet vidimo!

– Konobar, daj još po jednu! I, šta kažeš, radiš na utovaru. Težak posao, nema šta. A, gde radiš?

– U Stubište.

– A živiš?

– U Krnjevac.

– Uh! Kako dolaziš na posao?

– S' mercedes.

– Ozbiljno te pitam, pa se tako i ponašaj!

– Ozbiljno ti kažem: s' mercedes. Voza me Ćira, šofer glavnog inženjera Landraća.

– Tek smo treću popili, a već pričaš svašta! Kakve veze ima šofer tog inženjera sa tobom?

– Kako da nema?! Pa, celu mladost provedosmo pecajući na Pek.

– Slušaj, od Krnjevca do Stubišta ima o-ho! Ko plaća toliki benzin?

– Pa, Landraćevo predruzeće.

– Potpuno si zbrkan.

– Vidim da moram da objašnjavam stvari jer ti, kako mi se čini, u glavi imaš samo dve predstave, a ovo je treća. Pazi, ovako: Ćirin inženjer živi u Stubište, a radi u Krnjevac. Tamo je fabrika. Kad pođe iz Krnjevac po njega, poveze men' do Stubište. Tu me istovari i uzme glavnog inženjera. Posle, kad prođe radno vreme, vrati njega i opet uzme men'.

– Baš lepo! Samo taj slalom od Krnjevca do Stubišta neće dugo da traje! Izjaloviće ti se fraj vožnja!

– Šta ti je? Inženjer je zdrav ko dren!

– Ne mislim ja da će mu pozliti, nego ima da ga zakači rotacija.

– Neće. Nije na kadrovsku listu. On je samo deficitarni kadar, i mož da diktira kakvi oće uslovi. Da se, pretpostavimo, nastani u Đevđeliju, morali bi s avion da ga voze! Uz to, svakog meseca uz platu turi u džep i dodatak za odvojn život!

– Kako odvojen, kad si rekao da se ovog dana vraća kući?!

– E, u to neću da ulazim. Nije to moj fah.

– A, hoćeš da ulaziš u mercedes?

– Hoću, nego šta! Kad bi samo znao kakav ima konfort: sicevi od kožu s federi i jastučići, pa stereo radio s kasete! Ceo mercedes ozvučen, ne znaš s koje strane dolazi muzika! Da me Ćira, posle ture, ne istera iz kola, tam bi i noćivo! Uh, ja se zagovori, a Ćira tek što nije! Uzdravlje! Mnogo je nervozan kad čeka! Čekanje mu nikako ne odgovara!

Žurim kod "Dva prijatelja" na bilijar, kad, predamnom silan svet. Guram se kroz masu. Trke. Proleću automobili. Na njima brojevi: 3, 13, 7, 19, 24... Kad već ne mogu da pređem ulicu, vadim notes i beležim njihove brojeve za loto.

Kraj mene crnka. Zaviruje u notes.

Automobili ulaze u novi krug. Ona mi diktira:

– Pišite: 3, 7, 13, 24... Sedmica je prestigla trinaestkinju! Bravo! Šta je sa kolima devetnaest...?

U tom spiker javlja da su ta kola uletela među bale sa senom.

Posle svakog kruga crnka diktira, ja pišem.

Posmatram je: sva treperi, lomi prste, širi ruke, rumenilo joj obliva obraze.

Tako sam se upoznao sa Elzom.

Počinjemo da šetamo. Odlazimo u bioskope. Uživa u filmovima strave. Ljubi me samo kada je uzbuđena.

Razmišljam da je zaprosim.

Onda čujem da je bila udata za nekog Vitorija, direktora putujućeg cirkusa.

Raspitujem se za cirkus.

Ne ženi se čovek svakog dana.

Hoću da čujem što o mojoj Elzi misli Vitorio i kako treba sa njom.

Sedam u voz – jurim cirkus.

Nađem ga u Đevđeliji. Taman potovarili slonove, pa krenuli na Peloponez.

Banem pred Vitorija.

Njemu u levoj ruci orangutan, desnom miluje crnog pantera:

– Elza - reče – ah, Elza! Nikad neću da je zaboravim! Nudim vam mesto glavnog klovna, samo da je privolite da mi se vrati! Bez nje mi je život prazan! A, tako smo bili srećni, sve dok je nije odveo onaj prokleti Emilijano!

– Ko je Emilijano?

– Gutač vatre! Uštva sicilijanska! Umro bi od gladi da ga nisam pokupio sa ulice!

– Gde je sada Emilijano?

– Šta će ti taj prokletnik?!

– Hoću sve da znam o Elzi.

– Opet je, čujem, u Palermu. Crkava u nekom lučkom burdelju.

Uletim u poslednji vagon prvog voza, pa kod Emilijana.

Sedi bez posla. Jadan, hladan. Vidi se da je zaboravio i kako izgleda gutanje vatre.

– Elza, ah, Elza! – poče da uzdiše – to je bila najveća vatra mog života! Gutao sam sve moguće vatre, ali njen plamen spržio je sirotog Emilijana! Srce mu je spržio! Ah, mia kore! Vrati mi je! – zavapio je – Naučiću te da gutaš vatru! Bićeš slavniji od Emilijana!... Prokleti Pedro, šta mi je učinio!

– Koji Pedro?

– Dreser krokodila. Taj prokletnik je kriv što me Elza napustila! Više je uzbuđivalo kad Pedro metne glavu u čeljust krokodila, od gutanja vatre!

– Gde živi sada taj prokletnik?

– Ne živi uopšte. Kad ga je Elza napustila, rastužio se do te mere, da je zaboravio da nahrani krokodile...

Nisam hteo više da se raspitujem o Elzi. Bio sam srećan: svi su patili što ih je napustila. Znači, vredelo je oženiti se njom.

Seo sam u prvi voz i pohitao kući.

Na stolu sam zatekao pismo: Dragi moj, oprosti, dok si bio odsutan gostovao je jedan putujući cirkus. Kad je odlazio nisam mogla da odolim. Meni su potrebna uzbuđenja. Upoznala sam se sa Pančom – bacačem noževa. Siromah, bio je tako nesrećan: ostao je bez svoje drage Klotilde. Jedan nož je pogrešno bacio... Sada nastupamo zajedno. Veruj, dok se noževi budu zabadali oko tvoje Elze, ona će misliti samo na tebe...

Svake večeri peli smo se na krov solitera, da budemo što bliže zvezdama i satelitima.

Iznad naših glava preletali su vazdušni džinovi, pa se činilo da i mi sa soliterom letimo. Crvena sijalica iznad naših glava upozoravala je pilote da vrh našeg solitera nije pogodan za ateriranje.

Posedamo obično u parovima i menjamo utiske.

Na jednoj takvoj seansi upoznao sam Anu. Konverzirala je neuporedivo, ali sam, ipak, upaljačem pripalio cigaretu da bih joj, pri plinskoj svetlosti, video facu.

Izgledala je tako da sam cigaretu zapalio na sredini.

Sledećih večeri bili smo stalni gosti krova solitera.

– Čime se baviš? – pitao sam je jedne divne zvezdane noći, dko je Boing 747 tutnjao iznad naših glava:

– Svršila sam žurnalistiku i glavna sam za žureve... Inače, hobi mi je džoging.

Umalo da padnem sa solitera! Džoging – svakodnevna jurnjava kroz prirodu! Uvek sam smatrao da je priroda stvorena da čovek u njoj uživa, leškari i lenčari! Prokleti džoging! Napregao sam se i rekao sa izveštačenim oduševljenjem:

– Neverovatno: Džoging! Pa, mi imamo isti hobi!

Već sutradan poče, iz Sportskog centra, naš zajednički "Džoging". Ana je trčala kao gazela. Ja sam je pratio i patio.

Protrčali smo kraj pionirskog, pa kraj filmskog grada, zatim bespućima i vrletima, kroz trnje i koprivu, do Rakovičkog kamenoloma.

Tu sednem na poveću stenu, sa neodoljivom željom da odremam na njoj, makar mi posle u nju uklesali ime sa godinom rođenja i zadnjom godinom života.

Na povratku Ana je trčala dok sam ja trčkao, zaostajao, saplitao se o granje i korenje. Pokušao sam da joj skrenem pažnju na čvorka koji je kljucao stoletno drvce, i fazane koji su pretrčavali stazu. Sve je bilo uzaludno: za Anu je postojao samo džoging!

Narednih dana, zbog upale mišića, nismo se viđali.

Čim sam se oporavio, nastavljeno je to famozno trčanje kroz prirodu: dva puta smo protrčali Deliblatsku peščaru, tri puta ivicom Obedske bare.

Zadnji put, krenusmo opet iz Sportskog centra. Usput nam se, u džogingu, pridruži i jedan par koji je u svemu podsećao na nas. Samo, među njima glavni džoging-zanesenjak bio je on. Ona, krhka i nežna plavuša, trudila se da ga sustigne dahćući, uzdišući i izdišući.

Međutim, i njeni i moji napori ostali su bez rezultata: dok su Ana i njen novi džoging partner utrčavali u kamenolom, plavuša i ja zaostali smo iza njih bar nekoliko nautičkih milja.

Onda, kao po dogovoru, stadosmo.

– Prokleti džoging! – uzdahnu plavuša i svali se u bujnu vegetaciju.

– Suluda jurnjava! – složih se i skoro padoh preko nje.

– Kud da naletim, pored tolikih mladića, na ovog smetenjaka koji trči od jutra do mraka: trči na fak, u menzu, čak trči u mestu dok čeka autobus!

– Očigledno je zreo za hipodrom.

– Ni ti ne voliš džoging?

– Prezirem svaku prekomernu jurnjavu! Ako još jednom projurim kroz ovu šumu, boriću se čitavog života da se sve šume na svetu poseku, i stabla prerade u rezanu građu!

Još smo Maja, kako se zvala plavuša, i ja bili u reči a kraj nas, u povratku iz kamenoloma, protrča Ana sa svojim novim partnerom. Trčali su razdragani i ozareni, lako i u korak, kao jedno jedino biće!

– Čini mi se – reče Maja – da će njih dvoje biti idealan par... Neće jedno drugo ometati u trčanju.

– I njihova deca će trčati sa njima čim prohodaju.

– Svakako. Eto, pre izvesnog vremena, dok sam se kupala na Savskom jezeru, protrčala je obalom čitava porodica koja upražnjava džoging. Na čelu je trčao tatica, pa mamica u prekrasnom višebojnom šorcu, zatim troje dece. Najmlađe dete je trčalo na začelju i plakalo, plašeći se da ne zaostane i za uvek izgubi svoje drage roditelje.

Kada smo se odmorili i došli sebi od džoginga, krenusmo na autobus.

Usput primetim da me je Maja uhatila pod ruku.

Baš dobro, pomislih, kraj nje bar neću morati da jurcam kroz život.

Jutros sam, kao i obično, ušao u lift zadubljen u najnovije sportske vesti.

Već na prvom spratu osetio sam opojni miris šanela.

Na drugom spratu, u liftu je zalajalo nekakvo psetance.

Na trećem, pogledao sam preko novina i ugledao fantastičnu plavušu. U njenom naručju udobno je bila smeštena, kao sneg bela pudlica sa ljubičastom mašnicom.

Naredna dva sprata nisam mogao da dođem do reči.

Od šestog u liftu sam bio sam.

Tek na osmom spratu shvatio sam da je i moj stan na šestom...

Plavuša se nastanila u susednom stanu.

Stalno je sa pudlicom.

Dežuram kraj lifta da bih je sreo.

Neka baba se mnogo radovala, misleći da je zgrada dobila liftboja.

Upornost se isplati: svakog dana, bar tri puta, sa plavušom sam u liftu.

Kad god me vidi, pudlica besno laje. Hoće da iskoči iz njenog naručja. Instiktivno brani osvojenu poziciju.

Pokušavam da je pomilujem, sa one strane na kojoj nisu oštri zubići.

Moram nešto da smislim.

Ne mogu da se pomirim s tim, da obično pseto ometa moj emotivni razvoj.

Počeo je obračun.

Iskoristio sam pogodan trenutak i kidnapovao pudlicu.

Sad je na periferiji kod mog druga Joce. Pas više ili pas manje ne može da mu škodi. Celog života prodaje štenad.

Plavuša je izgubljena.

Izgleda kao da iščekuje lansiranje na neku drugu planetu.

– Nema problema – rekao sam – kučence ćemo naći da je na Marsu!

– Vi imate, – rekla je – dušu za pse.

Bolje i to, nego da imam pseću dušu.

– Odakle da počnemo? – pitala je.

– Napravićemo plan, – rekao sam, i važno, sa papirom i olovkom, ušetao u njen stan.

Deo plana već je bio ostvaren.

Već nedelju dana Kaća i ja tražimo pudlicu Fifi.

Svake večeri, umorni od lutanja, vraćamo se u njen stan.

Ona je nesrećna, pa sam prinuđen da je tešim.

Sve više u njenom životu zauzimam mesto pudlice: Počinje da me češlja, prska raznoraznim sprejevima i vezuje mi mašnu.

Naročito teško podnosim kad mi daje šećer. Ne zbog toga što moram da joj jedem iz ruke, nego što nikad nisam voleo slatkiše.

Osećam da sve ovo neću moći dugo da podnosim...

Zar u njenom životu da budem samo zamena za Fifi?!

Prošle noći ostao sam kod Kaće do zore...

Pudlica Fifi više nije problem. Naprotiv, kako se stvari odvijaju, samo ona može da me spase...

Malopre, dok je kaća otišla do samoposluge, pozvao sam Jocu:

– Halo, Joco, da li je još živo ono štene?

– Više nego živo; besni, skiči, laje na zvezde!

– Odlično! Donesi ga, ali što pre!

– Čemu tolika žurba?!

– Ćuti, ne bi pitao kad bi znao kako je teško živeti psećim životom!

Umrla baba Stana. Bliska rodbina. U kući razgovaraju: dete ne treba voditi na groblje. Pošto sam jedinac, znam da se to odnosi na mene.

E, nećemo tako! Hoću da idem! Moram i to da vidim. Kažu da je veći cirkus kad čovek umre nego kad se rodi, a mene tako retko vode u cirkus.

Bio sam uporan. Nisu imali kud.

Prvi put sam video baba Stanu na onoj listi koju štampaju kad neko umre. Piše: ispustila svoju plemenitu dušu u 97. godini života. U dnu, spisak ožalošćenih. I moje ime je među njima. Znači, i ja sam ožalošćen.

Zagledam babin lik. Lepo je izgledala baba Stana, kažem majci. Zašto kažu baba, kad je ona tako mlada i lepa? Majka mi diskretno stavlja ruku na usta. Zanm, opet sam nešto lupio. Onda mi objašnjava da je to slika babe Stane iz mlađih dana. Nije volela da se slika, pa su imali samo tu sliku. Sigurno, i ja ću da se slikam samo dok sam još mlad i lep.

Svi razgovaraju, pozdravljaju se, pričaju, smeškaju se. Svira i pleh muzika, samo sporo, onako u korak: jedan – dva, jedan – dva. Sve bi bilo kao prošle nedelje, na svadbi komšijine kćeri, da je muzika malo življa.

Kada ljudi navukoše opet preko grobnice tešku betonsku ploču, nasta razilaženje za one koji nisu rodbina. Mi rođaci, posedasmo u automobile pa u stan pokojne baba Stane. Tamo sve spremljeno kao za praznik: gibanica, pita sa orasima, pečenje, piće. Otac se odmah prihvatio flaše, iako mu je majka sto puta rekla da će mu flaša doći glave. Pitam majku da li je ovo koktel, pošto se tata uvek napija na tim koktelima. Majka me moli da govorim tiše i kaže da je sve to za dušu.

Pitam onda čija je majka baba Stana i šta ona dođe nama?

Sram te bilo! – kaže majka – zar ne znaš da je baba Stana majka brata od ujaka tvoga tate?!

Opet ništa nisam shvatio ali ćutim.

Onda dođe neki debeljko pa reče za mene da sam mnogo zgodan momak. Upita me čiji sam. Ja pokažem prstom na mamu. Mama mi reče da je to sin babe Stane.

Posle dođe devojčica mojih godina, pa taj debeljko reče mami: To je Mara, moja mezimica.

Mara mi se odmah dopala: Ima trista pega i prćast nos. Ista Beki Tačer iz "Toma Sojera". Baš mi je milo što imam takvu rođaku!

Posle nastalo opšte upoznavanje.

Je li mama – pitam je – gde oni žive? – Tu u Beogradu – odgovara ona. Neverovatno, nikako to ne mogu da shvatim! Mislio sam da žive u Americi ili Australiji, kad ih nikad do sad nisam video!

Tata pije vino i ispija aperitive. Jedan sa bradicom počinje da priča lovačke priče. Greškom u lovu ubio svoju kerušu. Društvo se smeje.

Gledam majku pa je pitam, da li i ja mogu da se smejem? Svi me gledaju. Zašto? pita ona zbunjeno. Pa, zbog toga što je baba Stana umrla. Majka me ućutkava. Kaže da je bila stara pa je prirodno što je umrla.

Matori, tako mama zove tatu kad nije kod kuće, napio se i počeo da peva. Društvo prihvatilo.

Pitam majku da li se peva i kad neko mlađi umre? Majka mi kaže da umuknem. Obično, kad dobijem takav odgovor, slede batne. Međutim, ništa se nije dogodilo. Izgleda da batine ne idu u ovakvoj prilici.

Sada dođe ona pegava rođaka i reče: Hoćemo li "Ne ljuti se, čoveče" ili, još bolje, tablića?

Nije lepo da igrate karte na ovakav dan, umeša se mama.

Nema veze, reče devojčica, i baka je volela da igra tablića. Da je ona živa igrali bismo u troje.

Posle me upita pegava rođaka, praveći lepezu od šest karata pred maminim nosem, kako to da se nas dvoje tek sada prvi put vidimo? Sigurno dosad nisi išao na groblje. Da si dolazio, kaže, već bismo se upoznali. Ja uvek idem na groblje. Prošlog leta umrla je neka tetka. Kraj njene kuće bilo igralište sa koševima. Ludo smo se proveli.

Negde duboko u noć popisali smo telefone, adrese, kako se ko zove. Otac je obećao da će idući put, sigurno kad opet neko umre, da nam nacrta porodično stablo, pa ćemo svi da vidimo na kojoj smo grani.

Toliko mi se svidelo ovo podušje da nemam reči.

Od sada ću dobro da pazim da mi nešto slično ne promakne.

– Ćao, momci! Rešio sam, večeras, da vam ispričam kako je došlo do toga. Do čega? Zastanite malo, sve ću da vam objasnim. Svako je programiran za nešto. Ja sam, oduvek, bio programiran da pravim kermes. Učiteljica me zvala sotonče. To je, kapirate i sami, mladunče sotone.

Završih fak, pa kao pripravnik, uleteh u Projektarijum. Posle tri dana, prozvaše me – Mutko. Momci stalno u čoporu. Hobi, ljubavno-lovački recitali.

Jednog dana, dok su u pauzi grupašili, dovedoše je. Svi popadali. Taj dan i sledeći protiču u njenom znaku. Prilaze joj, tope se, sagorevaju, ali ništa. Robot! Treba joj proveriti dokumentaciju. Možda radi na tranzistore? Paziti samo da ne eksplodira.

Toliko s moje strane. Sad neka nastavi ona.

- Hvala! Kasno sam saznala da i oni postoje. Tek pri kraju tehnikuma upoznah macana. Politiran, meden. Furamo dva oktobra. Kad sam mislila da je sređen, ode s drugom.

Došlo vreme da šljakam. Kao tehničarka dospeh u Projektarijum. Dobih kulmana i telefon. Čula sam kad su rekli: Došla nova riba. Zauzeše red kraj mog stola. Bili su nestrpljivi. Samo jedan u uglu nije me ni pogledao. Hipik se krio iza brade. Dok je oko sestre bio kermes on je, u pauzi, čitao novine. Jednog dana sreli smo se slučajno.

– Imam dve karte.

– Pa?

– Nije došla.

– Otkud ova kombinacija?

– Karta više.

– Mnogo si mutav.

– Tako me i zovu.

Uzeh tiket. Ne popunjava se, ali ko zna šta može da donese? Narednih dana furamo zajedno. Kao da me ne primećuje. Uzmem ga pod ruku da se osvesti. Ništa. Baš dobro, ne podnosim medene. Odlazimo. Ulazimo ovde, onde. Brkamo krupne i sitne sate. Dasa balsamovan. Kao brat. Neverovatno!

Svuda me predstavlja: Vesna. Koja Vesna? Čija Vesna? Sestra besna. On ništa ne primećuje. Jednog dana pitam ga:

– Imaš li ti nameru da se ženiš?

– Mogao bih, – reče.

– Onda bi mogla i ja da se udam.

– Udaj se.

– Imaš li bubu?

– Ne.

– Uzmi onda sestru.

– Što da ne?

Sutradan napravih kermes u Projektarijumu: pred gomilom neodoljivih, izvadim iz kutije zlatne ringlice. Mutko mirno pruži prst, i ja takođe. Poljubi me u čelo. Prvi put. Sve po protokolu. Društvo zaleđeno. Pustoš kao posle tornada.

Juče sam im podelila pozivnice za opštinsko knjižište.

Tako je bilo. Čuli ste "Love story", ćao!

– Serbus, matori, stigla ti ćerkica! Šta je, opet si nagurao vatu u uši?

– Zdravo. Ti ponekad zalutaš i u sopstvenu kuću.

– Da li je dolazio onaj levak da potpiše ugovor o zameni?

– Nije.

– I, baš si repio da daš kola uz kuću?

– Bez kola mogu, ali, ovde kraj brodogradilišta, ne mogu više ni dan da podnesem. Oslabio mi nervni sistem. Lako je tebi, nikad nisi kod kuće. Otkad si poslednji put otišla tri broda su izgrađena. Kuda samo lutaš?!

– Sestra je kao ptica. Čim dođe vrbopuc napušta gnezdo.

– Nestaneš kao guska u magli.

– Ne birni, tvoja ćerkica ima sedmo čulo; sopstveni radar kao slepi miš. Eskivira nepogrešivo sve prepreke. Fura slalom kroz životne krivine.

– Kao da neko zvoni?

– Potpuno si zadihtovao uši. I zvoni i lupa.

– Pa zašto ne otvoriš?!

– Čekam da se dotična kreatura malo smiri. Šta će nam tako zadihan? E, sad bih već mogla da otškrinem vratanca.

– Ćao, brat stiže!

– Samo izvoli. Ovo je dotična palata. Razgledaj.

– Mimozo, mene čatrlja ne interesuje. Samo kola: marka, godina proizvodnje?

– Opel, proizveden pre dva leta.

– Koliko je prefurao?

– Sedamnaest hiljada i još koji metar.

– Ludo! Brat je za to vreme prefurao više pešice!

– Očigledno ti ne funkcionišu kočnice.

– Ne skreći sa teme. Možete odmah da počnete sa selidbom.

– Prebivalište te ne interesuje?

– Baba mi ostavila dve brvnare, ali vagen nije. Bila konzervativna, pa celog života giljala u čezama. Ovde je, koliko vidim, fantastično! Da li je i brodogradilište vaše?

– Jeste, sve je naše, ali ćemo ti ostaviti čitavo ovo bogatstvo. Trebalo bi da ti bude jasno da zbog brodogradilišta i dobijaš "vagen" pride. Matori više ne može da podnese ovaj kermes.

– Ta buka se ne broji. Brat je bubnjar. Producent buke. Tamo odakle dolazim jedan je pogodio sanatorijum, a troje me tužilo.

– Nisam znala da se tako visoko kotiraš na top-listi. Hoćeš li da mi daš autogram?

– Tebi, izgleda, buka ne smeta?

– Šta ti je?! Bubnjari su mi opsesija!

– Sjajno! Ostani onda kao podstanar! Uneću te, Mimozo, u sve šare kao suvlasnika. Reci odmah tvom matorom da proširi ugovor. Za tebe ću mu dati pored kuće i svu okolnu strnjiku sa šumarkom!

– Jadna baba, trebalo je da ti odredi tutora.

– Misliš da sam neuračunljiv?

– Iako čukaš bubnjiće znaš kad ne treba da lupiš.

– Odoh da testiram "vagen"!

– Polako. Matori hoće da staviš najpre palac na šaru!

– Nema probleme dok ih ljudi ne naprave! Uh, pet primeraka! Kakva prilika da se opismenim!

– Stani! Kud si zapeo?! Nisi uzeo svoj primerak!

– Šta će mi?! Ti ćeš ionako da mi vodiš administraciju!

– Šta bi ovome, kćeri?!

– Pusti smetenjaka zar ne vidiš da je iščašen?

– Ne dadoh mu njegov primerak ugovora.

– Zadrži ih sve da se ne rasturaju.

– Ćao, matori, dovukla sam ga.

– To je, znači, izabranik?

– Evoluirao je. Sad ti je zet.

– Bravo. Ilegalnost potpuna.

– Ne podnosi programe.

– Ne govori mnogo?

– Uopšte. Mrzi živu reč. Ćuti kao svinga. Samo posmatra. Uvek su mu širom otvoreni prozori. Ne trepće, ni kad mu pesak padne u oko.

– A, šta radi?

– Vaja. Zato i ćuti. Za taj posao, potrebni su mu samo prsti. Sve radi isključivo prstima. Ima divne prste. Pogledaj, kao Paganini! Da nije tih prstiju, ne bismo se ni upoznali. Čim popije, počne da pipa. Hoće da oseti strukturu materije. Zato i ne govori.

– Hoćeš li, zete, jednu čašicu?

– Naspi mu, ne konverziraj. Čemu monolog?

– Domaća, kao grom.

– Sviđa mu se. Nasmešio se.

– Šta radi kad mu se ne sviđa?

– Prospe na pod, kap po kap, studiozno. Mnogo je interesantan, kažem ti.

– Gde ćete stanovati?

– Tu kod tebe. Nadam se da nisi izdao moju gajbu, dok sam kružila.

– Nije li ovaj stan mali za sve?

– Njega nećeš ni čuti ni videti. Spava kraj svojih skulptura u ateljeu.

– Ima i atelje?

– Zar misliš, ako ćuti da ništa ne zna! On je svuda glavni.

– Mislio sam da čovek treba da govori da bi ga zapazili.

– Ti kao da ne znaš, da su samo kratke rečenice ušle u istoriju. Država, to sam ja, i tako te finte. To je njegov stil.

Na jednom prijemu, govornik strpljivo gricka mikrofon. Minuti umiru u dugim kolonama. Društvo prospavalo. Po vazduhu počela da lebdi paučina. Odjednom, zamumla: "Dosta mi je!" Tišina kao u kosmosu, samo vidiš kako pada zvezdana prašina. "Ne mogu više, ni mrvu da progutam!" – opet će. Nastade kermes! Ludo su ovo izveo, kažem mu. "Ništa nisam izveo, jednostavno, prejeo sam se", reče i odgurnu zdelu.

Sad skoro, javna licitacija. Njih trista – tri ateljea. Molbe u deset tomova. Diskusija. Diskutanti uhvatili red. On ćuti. I ti nemaš atelje, reci nešto! – muvaju ga. "Nemam reči!" – izvali gromko, i uplovi opet u ćutanje. Ne smemo dozvoliti da čovek do te mere padne u depresiju, zaključiše, i dadoše mu atelje!

Čupkam čupka, pa mu kažem: Kako si to lepo rekao! "Nemam reči"! Genijalno!... "Ništa nije "genijalno". Šta sam mogao da kažem, kad su svi u gorem položaju od mene?"

Mnogo je lud, kažem ti.

– E, hej, što me tako gleda?! Šta mu je? Kreće ka meni!

– Ne boj se, on je umetnik, mrava preskače. Samo, budi miran. Želi da ti opipa glavu. Rekla sam ti, čim trgne, pipa. Kod tebe ga, izgleda, interesuje struktura lobanje. Svideo si mu se.

– Ama, čoveče, saberi se! Jao, isteraće mi oko!

– Neće, neće. Eto, vidiš, opet je seo.

– Premro sam.

– Potpuno te shvatam. Nisi navikao. Sad se malo odmori. Mi idemo na jedan koktel. Nadam se da ti se zet svideo?

– Osećam da neću moći bez njega.

– Pozdravi staru, ako ste još pod istim krovom, i ćao!

– Zdravo, matori! Namesti dobro slušni aparat!

– Šta hoćeš?

– Ti znaš za mene i Nenu?

– Znam, ona mala, plava...

– Ne, visoka, crnka.

– Sa naočarima...

– Bez.

– A-ha!

– Znaš da idemo?

– Gde idete?

– Svuda. I sad smo u gužvi.

– Zašto ne idete sporednim ulicama? U njima je manja gužva.

– Nema više eskiviranja.

– Čega nema?

– Nema vađenja. Ostala je.

– Gde je ostala?

– Začela je.

– A-ha! Baš dobro...

– Šta je tu dobro?!

– Pa, to da i ti nešto začneš. Uvek si sve radio površno...

– Treba da je dovedem.

– Zašto, zar već ne može sama da ide?

– Moraćemo da oslobodimo jednu sobu.

– Od koga?

– Od tebe, matori. Šta će tebi radna soba? Odavno ne mrdaš iz stolice. Je li tako?

– A-ha!

– Onda, u nedelju ima da padne registracija.

– Ne može.

– Zašto?

– Ne rade nedeljom.

– Rade. Nije to ona registracija na koju ti misliš. Kola sam odavno slupao.

– A-ha!

– Pored toga, lova je u pitanju.

– Čija?

– Tvoja. Treba da se ispružiš.

– Probao sam... Ne vredi... Sasvim me steglo...

– Finansijski treba da se ispružiš.

– Šta, opet nešto poskupelo?!

– Sve.

– Sve?!

– Jeste. Za tebe je sve poskupelo, a naročito će poskupeti pelene.

– A-ha!

– Ali, bez brige, doneo sam ti današnje novine. Dobijaš odgovarajuće povećanje penzije.

– Baš ti hvala...

– Nemoj da mi zahvaljuješ. Mislim ja na tebe.

Planina. Hotel. Noću kiša, danju oblačno, prohladno. Planinsko jezero pusto. Na sve strane psi lutalice. Promiču proplancima.

Počinjem da se interesujem za njihov pseći život.

U plavom "fordu", čiji su vlasnici bacili sidro u hotelskom baru, čami mali pekinezer iza zadnjeg sedišta. Podseća na plastičnog psa koji pri vožnji mrda glavom.

Prolaznici mu ne daju mira, lupkaju u staklo, plaše ga. On se brani galamom.

Pred ulazom u hotel mladi lovački pas lutalica. Prilaze mu gosti, miluju ga, daju mu da jede. Poneko ga, iz čista mira, šutne. Zaurla psić pa pobegne desetak metara. Čim bol umine, vrati se.

Onaj što da je jednom šutnuo gubi volju da to učini još jednom.

Dama u dugoj crnoj haljini, ogrnuta belim svilenim šalom, prigrlila na grudi malog čihvahvu sa plavom mašnicom. Unosi ga u hotel. Prolazi pokraj službenika recepcije. Uvođenje pasa je zabranjeno, ali oni su u nedoumici da li je čihvahva pas ili ne, i ćute.

Na jezero svakog dana svraća veliki vučjak da utoli žeđ. Lutalica sa privremenim mestom boravka. Povremeno ga viđam na ivici šume – obeduje. Oko njega crno-bele svrake. Klate se balansirajući svojim dugim repovima. Pokušavaju drsko da se domognu koje mrvice.

Odlazim do obližnje vikend kuće. Do one iz čijeg dvorišta svake noći dopire do hotela tužno zavijanje nekog četvoronošca. Gazda mu dolazi samo o vikendu. Zdela sa vodom prevrnuta i suva. Zemlja oko štenare izrovana psećim noktima.

Besno me gleda.

Vadim iz torbe komad hleba. Iz termosa oprezno sipam vodu u praznu zdelu.

Reži.

Gledamo se ispod oka.

Dolazim još dva puta. Donosim mu hleb i još ponešto. Više ne reži.

Prilazim mu oprezno. Vidim sebe u njegovim zenicama. Na njemu samo koža i kost. Dok diše, talasaju kosti kožu.

Uzimam nož. Oprezno presecam vezu.

– Idi, budalo! Beži!

Ne pomera se.

Dolazim sutradan. Leži kraj svoje kućice.

Dajem mu sledovanje.

Idućeg dana, pri odlasku sa jezera, pogledao sam kroz prozor autobusa: još je tamo. Opet je vezan, kraj prevrnute zdele.

Čeka strpljivo noć da, po ko zna koji put, zaurla.

– Poznaješ je?

– Oduvek.

– Izmišljena. Tri klase iznad ambijenta. Odakle je samo aterirala. Čim sam je video predao sam se.

– Izgleda da si dobar medijum.

– Upoznaj me.

– Obiđi je.

– Zašto? Nemam ruke preko kolena.

– Nije za tebe. Dijametralno se razilazite.

– Ne odustajem.

– Poznajem dobro i tebe i nju.

– Da nisi zainteresovan?

– Glupiraš se.

– Zašto me onda guraš?

– Komplikovana je. Zamara. Pokvariće ti veče. Pravi kompjuter za filozofiju.

– Hrabri ginu samo jednom.

– Dobro, pozvana je. Mimi, hoću da te upoznam sa ovim lafom!

– Misliš da će to nešto da mi znači u životu?

– Njemu hoće.

– Šta ti treba, plavokosi?

– Samo jedan kratak intervju.

– Ti si novinar?

– Ne.

– Možda impresario?

– Još gore, Žika.

– Baš lepo... Žika... I moj deda je Žika. Opširnije Živorad, pa skraćeno Žika. Samo, ti si nešto mlađi od njega.

– Takav sam.

– Milo mi je. Danas mi je baš nedostajao neki Žika. Htela sam da dam oglas.

– Molim te, Mimi, Žika je moj prijatelj. Imaj to u vidu. Želi da porazgovara sa tobom. Uzmi stolicu, sedi malo, skrasi se.

– Ako je to njegova poslednja želja, može.

– To mi je prva želja.

– Sela sam.

– Posmatram vas, divno igrate.

– Pošto si Miletov drug, ja sam "ti". Što se tiče igre, igram sasvim prosečno. Neke igre i ne znam. Nabadam. Sestra je u stvari glavna u svakoj igri, zahvaljujući ovom prorezu na leđima. Kako ti se sviđa? Da li si prvo zapazio njega ili mene?

– Igrate zajedno.

– Da je samo dva prsta duži haljina bi se prepolovila. Kakav bi to bio šou! Voliš li razreze?

– Dobro izgledaš i bez njih.

– Niko tako dobro ne izgleda.

– Tebi nije potreban striptiz. To je za one leve. Da se bar nečim dokažu.

– Umeš ponešto da kažeš. Sigurno imaš mamu i tatu, i dobar si đak.

– Sve si pogodila.

– Večeras sami fosili.

– Baš oni?

– I to bareni. Ti izgleda ne čuješ najbolje na levo oko?

– Čujem, ali su mi sada oči zauzete.

– Pet minuta pa biografija. Znam sve o njima. Kada bi napravili još po jednu turu, mogla bih da im pišem biografiju kao Sagan.

– Fransoaz Sagan?

– Toliko možeš da povežeš iz proste rečenice. Nemoj da me teraš da ih proširujem. Zamaraš me bez potrebe.

– Dobro, neću.

– Vidiš onog pegavog, sa malo žućkaste slamice na glavi? On je juvelir. Tata mu rekao da se ženi, pa odabrao mene. Ponudio mi dijamantski prsten. Tako bar kaže. U životu sve meri prstenjem. Kraći je od sestre za glavu. Ne podnosim malecke. Zaboravim da su kraj mene dok igramo.

Onaj dežmekasti razmenio sigurno petu banku. Priča mi o vili na nekom ćuviku. Kaže, samo mu jedna ovakva vila nedostaje pa da se kompletira. Ima gliser, pa kuću na vodi. Pitam ga ima li dece. Treba neko da uživa u tome što ima. Preporučila sam mu da me usvoji. Zašto bih se tek tako odrekla vile i ostalog?

– Koliko kapiram, on hoće da se ženi.

– Jeste, samo ja nisam mogla da ukopčam. Devojka mojih godina ide uz njega samo kao mlađa ćerka. Za stariju, morao bi još neku da usvoji. Zamisli, neće ni da čuje! Ima tvrdu koru. Baš mi nam lepo bilo. Svi bi mu zavideli na tako lepoj ćerki. Što se babe tiče, nju bi mu već nekako našli.

– Da hoće babu, ne bi došao na igranku.

– Njegov problem... A, vidiš onog dvospratnog, istegljenog? Kopačke od pete do prstiju - 50 santimetara. Svu me je izgazio. Kompozitor. Takav mu alibi. Stalno mi mumlao neke arije na uvo. Na kraju se umorio od saginjanja, pa opet digao glavu i više ga nisam videla. Onda sam brojala dugmad na njegovom sakou. Ne mogu bez vas, reče. Ni ja bez vaših dugmadi.

– Ledeno.

– Ne trudim se da budem usiljena.

– Nikad?

– Osim kad sam pred profesorima, ili nekim ko može da mi naškodi. Glupo bi bilo da kažem istoričaru: matori, nemaš na aerodromu ni jednu travku, a stalno me prozivaš. Hoćeš da me gledaš. Ćerkice su ti starije od sestre. Prećutim. Zakon samoodržanja. Lekciju otaljavam s brda s dola. Prava seoba naroda. Ceo razred se smeje. On se tek prene pa kaže: Odlično, Svetlana! A ja sam Milica – Mimi! Matori zamahne onda hemijskom olovkom po vazduhu, ali ne upiše ništa. Toliko mi je petica dao, da nema gde da ih upiše. Posle mene ne proziva, neće da kvari utisak...

– Može li neko da se ukotvi kraj tebe?

– Može. Imam džukelu, nakostrešen kao mačor kad padne u lavor. Svuda smo zajedno. On je regulator ponašanja prolaznika. Pored njega svi su pristojni. Drugim bubama rasprskavaju balone na glavi, otvaraju rajsferšluse na leđima, kidaju dugmad na suknjama. Svi respektuju snagu i zube. On kao da to zna, pa mu očnjaci uvek vire. Bele se kao minđuše. Voli da se kiti.

– Nisam pitao za Džoa.

– Sad imam sedamnaest. Još pet godina idem na "ler", a posle, ko zna. Neću Džoa da razočaram. Ne trpi nikog u mojoj blizini. Kad se nasekira ni sokove neće da liže.

– Znači li to da za mene nema nade?

– Zar boluješ od leukemije?

– Nade, kod tebe.

– Ja sam Mimi, a ne Nada. Nećeš valjda i ti da mi pričaš svoju biografiju!

– Nemam biografiju uopšte. Samo bih hteo da znam šta misliš o meni.

– Ništa ne mislim, pošto ništa nisi rekao.

– Ovako spolja.

– Imaš ogledalo. Trebalo bi da znaš kako izgledaš.

– Moje ogledalo nije objektivno. Plaši se da ga ne razbijem.

– Znaš, strašno volim da kažem šta mislim. To mi je najslabija tačka.

– Pa, reci.

– E, moraću da eskiviram. Brat mi je rekao da imam u vidu da si njegov prijatelj.

– Mile ti je brat?!

– Brat od strica i jedini u čitavom čoporu. Super – brat!

– Znači zbog njega nećeš da mi kažeš šta misliš?

– Zbog njega, papane. Njemu treba da zahvališ što na orgijama sedim, ovde, kraj tebe. Prolaze orgije bez mene. Zar sam tek tako pravila ovaj razrez na haljini? Ako hoćeš jednu turu, diži se, ili – ćao!

– Samo jedno pitanje.

– Požuri.

– Gde je sada Džo?

– Pred diskosom, vezan za banderu.

– Idem da ga pustim.

– Drugi ljudi vole život!

– Mislio sam da mu pomognem.

Apsolvent Marić često je menjao prebivališta. Uvek iz istog razloga: riđokose, crnke i plavuše doprinosile su da mu stanodavke uskrate dalji boravak.

Pre izvesnog vremena, posle jedne divno provedene noći, opet je sa koferom punim knjiga krenuo u potragu za novom sobom.

Zastao je pred malom, lepom kućicom na periferiji. Pogledao mesinganu pločicu na vratima. Ispod imena diskretnim sitnim slovima bilo je ispisano "psiholog". Samo mi je trebao psiholog! progunđao je. I sa stanodavkama, koje nisu bili psiholozi, nije mogao da izađe na kraj.

Okrenuo se na peti, spreman da ode. Onda, iza sebe ču simpatičan ženski glas:

– Došli ste u vezi oglasa? Samo izvolite, ne ustručavajte se.

– Izvinjavam se – reče Marić neodlučno – ali, pre nego što pogledam sobu, hteo bih da znam imate li neki posebni kućni red?

– Nikakav. Zašto bih ga imala? Vi ne izgledate kao čovek koji ne zna red.

– Znači, svojim samcima ne postavljate nikakve posebne uslove?

– Ne. A, nadam se ni vi?

Tako je počelo novo poglavlje u životu jednog apsolventa.

Čitavog sledećeg meseca "učio" je sa Majom, koleginicom sa istog faka.

Jednog dana dok je stanodavka, psiholog, sređivala ružičnjak, započe između nje i samca razgovor.

– Kako vam Maja izgleda?

– Fizički izvanredno.

– A psihološki?

– Egzaltirana. Raspoloženje joj se lako menja i prelazi iz krajnosti u krajnost. Čas se ljubite, čas svađate. Razmažena je. Sve posmatra sa omalovažavanjem. Ako joj ne laskate šokira se.

– Znači nije prilika za duže staze?

– Za trajnu vezu?

– Pa ne mogu celog života ovako.

– Možda ćete sa drugom imati više sreće.

Maju je uskoro zamenila Tanja.

U ružičnjaku se opet poveo razgovor.

– Mislim da je fantastična!

– Ne bih htela da vas razočaram.

– Ipak, molio bih vas da pokušate.

– Posesivna je. Ponaša se prema vama kao da ste njena privatna svojina. Meša vam se u sve. Određuje gde ćete da idete, šta ćete da jedete, kako da se oblačite, bira vam muziku... S njom bi živeli životom kanarinca.

– Propevao bih?

– Bili biste stalno u kavezu.

– Strašno!

– Za utehu dajem vam ovu crvenu ružu.

– Od srca?

– Sa ružinog žbuna.

Krajem avgusta apsolventa je počela da posećuje riđokosa lepotica.

– Šta kažete za ovaj primerak, Marija?

– Ništa.

– Ostali ste bez reči?

– Ne, jednostavno ne želim više da utičem.

– Samo još ovaj put i nikad više.

– Dobro. Zadnji put. Da li se kraj nje osećate tako slobodni kao kad vam dođe drug?

– Još slobodniji.

– Nije ni čudo. Vozi motocikl, ima tipičan muški žargon, nosi kožne jakne, farmerke, puši na ulici, zviždi... Da skratim: nedovoljno je ženstvena.

Na vratima kuće broj 7, umesto stare mesingane pločice, istaknuta je nova sa prezimenom Marić.

U dvorištu, dok se Marija izležava u baštenskoj stolici, apsolvent podrezuje ruže.

U jednom trenutku zastaje i obraća se supruzi:

– Reci mi, molim te, u koju ti vrstu žena spadaš?

– Dogovorili smo se da me više nikad nešto slično ne pitaš, jer ne želim da utičem na tebe. Uostalom, ovako mi je sasvim dobro.

– Slušaj, stalno razmišljam o našoj integraciji na društvenom nivou.

– Želiš da prerastemo kooperaciju?

– Tako nešto.

– Prihvatam, ad-hok!

– Samo, papane, bile bi mi potrebne neke preliminarne investicije... Izvestan samodoprinos... Ustvari, samo ti bi doprinosio...

– Nema problema.

– Investiraćeš najpre u jednu jagnjeću jaknu, zatim, u kožnu suknju, pa u šubaru od lisičice...

– Ne postoje lisičice. Postoje samo lisice.

– ... Tašnu od zmijske kože...

– I od kobre su dobre.

– Čizmice "bali"...

– Hali-bali.

– Ali, sestra misli i na tebe: kao prvo jedan satić tipa Filip Patek ili Vašeron... kod "Fontane"...

– Bezobzirna si, ali, dolazi u obzir.

– Mogli bi da pogledamo i neko platno.

– Sve sam filmove gledao. Naftalin. Invazija gluvonemih filmova. Reprize repriza. Glavni glumci umrli pre tri decenije, za sporedne se ne zna ni kako su se zvali.

– Mislila sam na platna Šumovića i Rabuzina.

– Ne vredi. Svi su mi zidovi puni: Maneova "Olimpija", Ogistovo "Tursko kupatilo", Bušeova "Dijana posle kupanja" i sve u tom stilu.

– Iznenađuješ me. Nisam znala da si u tolikoj meri preokupiran stilovima! A, gde si, ako smem da znam, došao do tih dragocenosti?

– Preko studentske zadruge. Povremeno se uključujem u akciju sakupljanja starih novina i časopisa. Kad naletim, uzmem makaze i hop!

– Baš si nemoguć! Isecaš jeftine kopije iz bulevarske štampe! Zašto me nisi pustio da maštam do kraja?

– Prošli put smo, zbog tvog fantaziranja, ostali bez večere. Sad, pravac studentska menza! Još nije kasno!

– M... mmm... zar ne osećaš ovaj opojni miris?... Budi bar jednom galantan...

– U redu, uzeću ti te famozne vruće čvarke, makar posle tri dana bio bez cigareta.

– Divan si! Dozvoli da te poljubim! Ostaću sa tobom, iako su sad u modi košarkaški profili, od dva metra naviše...

Tek što počeh da radim, primetim da mi je stao sat. Pokušam da ga navijem. Ne vredi: pukao mu feder... Pukao, dabome. Tako je i sa čovekom: radi, radi i kvrc – gotovo...

Zato treba praviti pauze. Uzmem šešir pa na ulicu.

Iza ugla red. Stanem i ja u red.

– Šta je stiglo? – pita prolaznik.

– Nemam pojma.

– Zašto onda čekate?!

– U redu najbrže prolazi vreme.

Tek što stigoh do treće strane novina, red poče da se osipa. Znači, nestalo. Baš dobro što nisam znao šta čekam. Ko ne zna šta dobija ništa i ne gubi.

U izlogu prodavnice nameštaja stolica za ljuljanje. Na njoj svakog dana druga cena. Dobra je meni i moja tvrda, bukova stolica. Na njoj nema uljuljkivanja.

Pođem u gradski park. Penzioneri igraju šah na ispadanje.

– Ti si na protezi!

– Svi smo na protezi! – dodaju kibiceri.

– Mogu li da igram sa pobeđenim?

– Valjda sa pobednikom?

– Sa pobeđenim! Hoću i ja da pobedim!

Rekoše mi da prošetam. Poslušah.

Malo dalje prazna klupa. Presavijem novine i sednem.

Priđe mi čuvar parka:

– Uhvaćeni ste na delu!

– Kakvom delu?!

– Na vajarskom eksponatu u slobodnom prostoru!

Pošto ne volim da se eksponiram, dignem se i produžim.

Kod autobuske stanice neko me diskretno gurnu laktom:

– Hoćete li da kupite? Okasion...

– Hoću, ako je ispod ruke.

– Jeste. Šverc.

– Koliko?

Dadoh mu novac i on ode da donese.

Čekam, čekam, pa odem i ja.

Stignem kasnije do ušća Save, kad tamo – čovek u vodi!

– Tu je zabranjeno kupanje!

– Kakvo te kupanje spopalo! Zar ne vidiš da se davim?! Baci mi brzo neko uže!

Na obali nigde ničeg sem jedne daske.

– Ne dasku! Baci mi bilo šta samo nemoj dasku! Ne fali meni daska!

Obrćem se, osvrćem, nigde ničeg sem jednog velikog kamena. Bacim mu kamen.

Produžim potom prema centru. Stignem na Terazije.

Kad sam već na Terazijama, da se izmerim.

– Teški ste! – reče merač u podzemnom prolazu.

– Nije ni čudo, u džepu imam samo metalni novac.

– Svako je svoje sreće kovač!

– Neko kuje a neko lupa.

Kod Londona odnekud iskrsnu fantastična plavuša.

Počnem da je pratim.

Ona ka Terazijama – ja za njom. Ona u moju ulicu – ja za njom. Ona u moju zgradu – ja za njom. Ona pred vrata moga stana. Otključa ih i uđe – ja za njom. Skide moja žena najnoviju periku, koju je tog dana kupila. Skidoh i ja kaput pa sedosmo da ručamo.

Jutros pođem ranije, pa u park.

Izaberem klupu u najgušćem zelenilu, da me niko ne uznemirava. Onda primetim na susednoj klupi spavača.

Čim oseti moje prisustvo, pridiže se i protrlja oči:

– Čuješ, koliko je sati?

– Šest i trideset.

– Uh, noćas je bilo sveže... – reče, ustade i popravi izgužvano odelo.

Pre nego što ode zapita:

– Kuda bih do železničke stanice?

– Postoje dve.

– Svejedno... Koja je bliža?

Tek što spavač ode, dođe čovek s metlom.

Taman zauzeh mesto na drugoj klupi kad protrča savetnik Stević. Na njemu šorc, adidas patike, bele kratke čarape i majica.

Protrča najpre levom stazom, pa desnom, i natrča na mene:

– Zdravo! – reče zadihano, a i dalje trči u mestu da ne prekida trening.

– Spremaš se za kros?

– Ne, za sastanak radne zajednice. Trajaće bar tri sata. Na tri sata sedenja sleduje bar pola sata lakog treninga. Švedski sistem.

Pošto i ja imam danas dva sastanka, dignem se pa nastavimo da trčkamo zajedno.

Posle trećeg kruga stanem.

– Nemam – rekoh – kondiciju. To s jedne strane, s druge, nije mi ni potrebno da trčim dalje. Uvek sa sastanka zbrišem...

Htedoh još malo da posedim u parku ali pristigoše polivači, osoblje luna parka i prodavci balona. Proradiše i motorne kosačice, pa se pomeša prijatan miris pokošene trave, sa mirisom nafte.

U isto vreme, u sve četiri okolne ulice, zabrujaše automobilski motori, pa mi se učini da se ceo park pokrenu.

Pođem jutros na posao, dan sunčan, nebo azurno. Razmišljam: direktor na odmoru, šef na simpozijumu; nema ko da evidentira učinak. Mimoiđem preduzeće. Na uglu Maričić, pijan kao i obično.

– Šta je to s tobom? – pitam zabrinuto.

– Prestao sam da pušim pa pijuckam.

– Bolje nastavi da pušiš.

– Ne mogu, ljute se kolege. Kažu, trujem ih.

U pravu su, kad čovek pije truje samo sebe.

Kod pozorišta sretnem prijatelja vajara. Ide kao izgubljen. Neko mu odneo skulpture.

– Od čega su bile?

– Gvožđe, bakar, bronza...

– Obiđi otpade, – rekoh dobronamerno.

Ode bez pozdrava.

Sedoh na klupu kod Terazijske česme. Naiđe moj sin sa devojkom:

– Ne radiš?

– Ne učiš?

– Život je lep.

– Rano si počeo.

– Ti kasno, pa imamo prosek. Nego, kako bi bilo da odvojiš neka sredstva za moju stabilizaciju?

Stavljam mu novac na dlan.

– Malo – reče – jedino da ostavim nju pred bioskopom da gleda slike.

U pešačkom prolazu momci pišu crnim sprejom po mermeru: Živeo pank!

Ćutim. Moj prijatelj je komentarisao pa sad ima tri zlatna zuba.

– Voliš li pank? – pitaju, praveći krug oko mene.

– Ne mogu bez njega.

– Sjajno! Nemoj da zaboraviš da nas pozoveš da sredimo i tvoju fasadu!

Pred kraj radnog vremena navratim u preduzeće. Na tabli plakat: Sastanak radne zajednice. Dnevni red: međuljudski odnosi.

Odem u sekretarijat i overim zdravstvenu knjižicu. Najbolje je da mi lekar kaže mogu li takve sastanke psihički da podnesem.

Usput kupim sva izdanja dnevnih listova, da mi u čekaonici doma zdravlja brže prođe čekanje.

Do šest časova, na red dođe šest pacijenata. Izračunam, na mene će doći red iduće srede, pa krenem kući.

Šofer autobusa juri semafore. Tipujemo:

– Proći će! Neće! Proleteće na žuto! Na crveno!...

Šofer, u magnovenju, vidi na semaforu crveno i bele rukave saobraćajnog milicionera. Autobus staje, kao da se nikad nije ni kretao.

Srećan što sam preživeo vožnju, silazim sa prednje platforme, iako sam se u trenutku kočenja nalazio na zadnjoj.

Danas me na poslu hvata dremež.

Loša cirkulacija zaključim i odem do šefa.

– Neverovatno – kažem – opet onaj više mene zaboravio da zatvori česmu!

– Trči, čoveče! – zavapi šef saosećajno i gotovo me izgura iz svoje kancelarije.

Poslušno potrčim. Uvek sam šefove slušao. Protrčim pored začuđenog portira. Tek na ulici se setim da trčim prema pogrešnom scenariju, pošto stanujem na mansardi i više mene stanuje samo jato divljih golubova. Zato, odahnem i krenem polako, korak po korak.

Kuda sad?

Rešim nešto da kupim.

Uđem u gvožđaru.

– Šta vam treba? – upita prodavac.

– Šta imate?

Zašto da tražim ono čega nema.

Kraj "Fontane" na korzou – pas lutalica. Htedoh da mu dam parče perece, ali se setih da će posle, u znak zahvalnosti, da ide za mnom do kraja života. Pojedem perecu sam.

Naiđe zatim simpatičan čovek koji me odnekud poznaje, a koga se ja uopšte ne sećam.

– Zašto ne navratiš? – pita.

– Hoću, navratiću.

I, stvarno, posetio bih ga kad bih se setio ko je i gde stanuje. Ne bi bilo zgodno da pitam: Ko si ti čoveče? Sigurno bi se uvredio i ne bismo više bili prijatelji kao do sada.

Uđem u konfekciju. Rasprodaja. Znam da ni jedna rasprodaja ne nudi bilo šta za punije, ali uživam da probam tesna odela.

Pred bifeom "Dva prijatelja", primetim prijatelja, pisca.

Dežura. Traži žrtvu.

Pređem ulicu na nedozvoljenom mestu. Bolje da platim kaznu, nego da se sretnem sa njim. Jeftinije je.

Predamnom autobuska stanica.

Jednim autobusom mogao bih natrag, do preduzeća. Drugim, kući.

Kupih novine i sedoh na klupu u obližnjem parku.

Čitaću do kraja radnog vremena. Nisam navikao da odlazim sa posla ranije.

Kad radim, radim za troje. Zbog toga radim svakog trećeg dana. Danas šetam. Koristim jedan od prekobrojnih dana.

Na bulevaru sretnem poznanika slikara:

– Zašto si se tako smračio?

– Nedostaje mi slika da otvorim izložbu.

– Otvori je bez te slike.

– Kako?! Pa na mojoj izložbi će biti samo jedna jedina slika!

– Jedna jedina?!

– Da. To je slika koja treba da obuhvati moj celokupni stvaralački opus. Na njoj radim punih sedam godina. Ta slika treba da me vine među zvezde ili da me ostavi na bespuću traženja i lutanja.

Reče to i odluta da potraži bife.

Produžim do Kalemegdana. Tamo na sve strane raskopavaju.

– Komunalci? – pitam.

– Arheolozi.

– Nešto traže?

– Ništa. Jednostavno, rade samo po velikim gradovima kao i svi drugi.

Kod Sahat-Kule dva mališana puše.

– Otkad ti poče da pušiš? – pitam mlađeg.

– Od kad znam za sebe.

– A koliko dugo znaš za sebe?

– Šest godina.

– Pa šta ti kaže otac?

– Ljuti se što samo pućkam i trošim mu cigarete. Kaže, pravi pušač uvlači dim. Uvlačio bih i ja ali posle kašljem.

Pri povratku uđem u antikvarnicu. Tamo zateknem kolegu, bibliofila:

– Tražiš nešto?

– Samo proveravam šta je, od najnovijih izdanja, već počelo da pristiže u antikvarnicu.

– Da bi nova izdanja kupio upola cene?

– Naprotiv, da bih znao šta ne treba da kupim. Čim nova, juče kupljena knjiga, brzo dospe u antikvarnicu, znači da je razočarala čitaoca.

Malo posle vidim savetnika Petrovića. Ide i razgovara sam sa sobom.

Pustim ga da prođe: nema smisla da mu se uplićem u monolog.

Razmišljam: Relativno mlad čovek, a razgovara sam sa sobom. Šteta... A, možda i nije. Ko zna kako bi prošao, kad bi to o čemu priča, izneo na zboru radnih ljudi? Ovako, lepo se ispriča usput pa posle dostojanstveno ćuti. Uostalom, da ne zna za ovaj vid relaksacije sigurno ne bi ni dogurao do savetnika.

Danas sam rešio da radim. Hoću da nadoknadim sve što je propušteno.

Radim tako, i dok ja glavu ne dižem, sunce se sve više diže. Onda, odjednom, prosu blještave zrake po mom pisaćem stolu. Zasvetleše papiri kao ogledala.

Požurim da spustim roletne. Ne vredi – neispravne.

Kad već ne mogu da radim, zavalim se udobno i pustim da mi topli zraci sunca greju obraze.

U tom uđe sekretarica:

– Nije vam dobro?

– Nije, – podržim njeno zapažanje.

– Glava?

– Glava, – opet se složim.

– Iziđite malo na čist vazduh. Sa glavom nema šale.

Tačno, glavom se ne treba šaliti.

Uskoro se nađoh u obližnjem parku. Tamo kose. Na sve strane miris pokošene trave. Pola sata udišem taj neodoljivi miris. Vadim, potom, listiće lotoa i popunjavam ih.

Naiđe neki tip:

– Mogu li i ja da tipujem sa vama?

– Zašto da ne?

– Koji je vaš sistem?

– Upisujem zadnje brojeve automobila.

– Kako, kad ovde u parku nema automobila?!

– Nema, ali ja to po sećanju...

Pridošlica vrati svoje listiće u džep i ode.

Malo kasnije, u susret dolazi moj advokat, sav ozaren:

– Dobijamo spor!

– Kakav spor?! – pretrnuh, pošto znam da u svim sporovima dobija samo on.

– Njihov centarfor nije bio pravilno registrovan!

Laknu mi.

Šetajući samo sunčanom stranom ulice stigoh opet u preduzeće. Tamo, nigde nikog.

– Gde su? – pitam spremačicu.

– Otišli.

– Baš lepo! Odlazi kad ko zaželi!

– Šta se tu može, mami ljude lepo vreme! – reče, ostavi usisivač i pozva koleginice sa susednih spratova na kafu, u sobu generalnog direktora. Tamo su fotelje najveće i najudobnije.

– Ništa lepše od šume u maju!

– Pogledaj Mimi, usred šume ostavljen automobil! Kakav krš od olupine!

– Šta ti je? Baš fantastična kolica!

– Na tom kršu nema ni jednog točka!

– Ima, ima! Pogledaj malo bolje: tu su sva četiri točka; čak i rezervni! Hajde da se malo provozamo kroz prolećnu šumu! Upadaj! Zauzmi mesto za volanom!

– Kakvo mesto?! Zar da sednem na to pocepano sedište iz kog vire federi?!

– Koješta! Sva sedišta su od skaja, sa presvlakama od krzna. Dodirni ih da vidiš kako su samo meka!

– Fantaziraš!

– Gle, ima i sirenu! Oslušni, kakav divan zvuk!

– To se javlja kos!

– A tek farovi! Pogledaj kako blješte u travi!

– To su sunčevi zraci koji se probijaju kroz krošnje stabala!

– Ne pričaj koješta! Zauzmi mesto za volanom i vozi!

– Taj krš uopšte nema volan!

– Ima, ima, samo treba da sedneš i da me zagrliš!

– Prestani da se ludiraš... Čuće nas ovi što prolaze...

– Neka čuju biće očarani kao i ja!

– Sve sam čuo i slažem se! Luda kolica! Siguran sam da imaju turbo motor sa kompresorom!

– I er kondišn! Kao gorivo koristi čist ozon sa po kojim majskim cvetom!

– Sjajna su! Poslednji krik! Imaju sve!

– Sve osim vozača! Znaš li da voziš?

– Još pitaš?! Vozim volšebno! Vozio sam čak i astro bolide kroz Kumovu Slamu, na putu za Andromedu!

– Ako je tako, sedaj, pa da krenemo!

– Seo bih vrlo rado ali, koliko vidim, nisi sama...

– Ne obraćaj pažnju na njega. On zna da vozi samo ona odvratna kola sa konsignacija, koja zagađuju čovekovu okolinu.

– Molim te, Mimi, šta sve ovo treba da znači?!

– Znači da si izgubio mesto za volanom ovog čarobnog majskog automobila!

– Oslušni. Čuješ li nešto?

– Da, neki šum.

– Tačno. Šum vremena koje dolazi. Dvadeset prvi vek kuca na vrata.

– Da otvorim?

– Otvorila ili ne, dolazi neumoljivo.

– Radno vreme biće pet sati nedeljno.

– To su neki odavno prevazišli.

– Oko nas će biti samo roboti, elektronski mozgovi, dugmad.

– Svi ćemo biti programirani.

– Ti mi, već sad, praviš programe.

– Ne vraćaj se u prošlost.

– Vasionom će kružiti bezbroj satelita. Pritisneš dugme i posmatraš predstavu u nekom tokijskom pozorištu.

– Umesto da spremaš ručak, privežeš robotu kecelju.

– Naša planeta biće tako gusto naseljena, da će ljudi imati brojeve umesto imena.

– I mi ćemo se onda brojati. Zamisli, kažem ti: Dragi moj 505-55, voliš li me?

– Pitanje je sumnja. Za tebe, 404-44, život bih dao, sa pismenim nalogom da me ne oživljavaju.

– Ah!

– Zahvaljujući "komunikacijskom" satelitu, ne moram, uopšte, da znam gde si. Mada i ovako, često to ne znam.

– Molim, bez upadica. Dekoncentrišeš me.

– Samo te pozovem kroz eter, i ti si na mom minijaturnom ekranu, sa čitavim ambijentom.

– Pa, to baš i nije fer.

– Ako ne želiš da se zna gde si aterirala, samo zamutiš vodu. Isključiš prijemnik.

– Znači, ne treba biti rasejan.

– Zamisli, pozovem te jednog dana, a veze nema pa nema. Uključiš kompjuter, a on izbaci podatak: isključen prijemnik. Zašto? – pitam. Kompjuter ćuti. Obično, ne odgovara, ako su pitanja besmislena. Tako je programiran.

– Ni čovek mu nije ravan.

– Tek trećeg dana uspostavim vezu. Meditiraš, u naslonjači od bambusove trske, pod palmom. Ćao, kažem, mogu li, devojčice, da znam gde si?

– Bahamska ostrva, dragi.

– Otkud tamo?

– Vikend, rekreacija. Ovde je divno. Imao je Kolumbo pravo, kad je ovamo došao na godišnji odmor.

– Nije ti dosadno bez mene?

– Nije. Sinoć sam na televiziji slušala operu "Ero s onoga svijeta", iz Beograda. U pauzi, kamerman u gledalištu pronašao fantastičnu crnku, i tebe kraj nje.

– A to što te tražim tri dana! Zašto si isključivala prijemnik?

– Nije mi bilo dobro, pa sam želela da budem sama. Uključila sam kompjuter "terminal": Bolovi u porebrici, prehlada, odgovorio je.

– I ja sam, za vreme ovog našeg razgovora, ostavio uključen elektronski mozak. Stalno izbacuje podatak. Naivno. Bahamska ostrva, suptropska klima, nazeb gotovo nemoguć.

– Gde su stara, dobra, vremena! Čovek, od prokletih mašina, ne može da živi!

– Da li ti nešto treba? Možda novac za povratak?

– Nudiš mi ono što nemaš. Malopre sam ubacila našu žiro karticu u kompjuter. Otkucao je nulu. Crnka ti je odnela sve!

– Znači, ostajemo prinudno odvojeni?

– Bićemo u radio-tele vezi.

– Samo, molim, bez isključivanja.

– Ne brini. Osim, u slučaju kvara.

– Ćuti ti tamo, šta ti je malo?

– S kim to govoriš? Na svom ekranu vidim da si sam.

– Ovaj metalni smetenjak dobacuje: Mnogo si naivan, kao da živiš u dvadesetom veku!

– Baš je neuljudan. Te mašine treba programirati, da budu učtive.

– Tačno. Kažu što misle. Gle, nestade slike! Halo! Halo! Uh, opet kvar!

– Naivko!

– Dosta mi je tebe! Još samo jedna reč, i bićeš sav u šrafovima!

– A, ljudska prava? A, moje dostojanstvo?

– Stvarno, biće luda ta budućnost!

Lunji niko nije znao pravo ime. Nadimak je, po svoj prilici, dobio zato što je neumorno lutao od izložbe do izložbe, uvek sa velikim kroki blokom ispod miške.

Odeven je bio tako kao da ima petoro braće različitih godina pa, pri oblačenju, redovno sa njima pomeša odeću. Jedino što je uvek bilo njegovo bili su brada i duga kosa koja mu je, neometana bilo kakvim friziranjem, prirodno padala po grudima i ramenima.

Ide takav Lunja štraftom i naleti na svoju bivšu ljubav Evu i njeno pank društvo.

– O, maestro Lunja! Imamo čast da nas udostoji svojim mimohodom!

– Toliko.

– Kakvom uzvišenom cilju stremite, maestro?

– Ima sudar sa jednim neopisivim stvorom. Čeka me u parku pod žalosnom vrbom.

– Unapred je žalosna što ćete se sresti?

– Ne, Foli je toliko osećajna da ne može da me čeka pod bukvom.

– Kako deluje dotična na čulo vida?

– Fenomenalno! Nijedna kreatura iz "Dinastije" nije joj senka. Uz to, nije sputana poput vas pank simbolima. Ni fizički ne bi mogla da podnese toliku količinu metala na svom nežnom i krhkom vratiću.

– Skrati.

– Hoću. Rezime: umetnička duša. Zajedno sanjarimo umetnost.

– Zar ste već došli do zajedničkih snova?

– Tek smo počeli.

– Kom pravcu pripada?

– Ona je pobornik "bodi arta".

– Šta mu to dođe?

– Na putu sam da saznam. Za koji dan imaće izložbu kod Lane.

– E, to mora da se vidi. Lana je specijalista za šokove. Sigurno će i eksponati biti ludi. Naročito ako si joj ti bio model.

Tu je na konverzaciju stavljena tačka.

U subotu uveče Lunja je pohitao u Lanin atelje. Pošto je pred liftom bila gužva, krenuo je do mansarde pešice.

– Šesti sprat! – uzdisala je neka crnka. – Ako je i za "bodi art", mnogo je!

– Bolje bi bilo da je Lana pala još niže.

– Zar to može?

– Kako da ne. Eto, na primer, na prvi sprat. To bi bio njen nivo.

– Padanja?

– Ne, sprata.

U ateljeu je bilo pakleno: rok muzika, uz lajt šou, potresala je zidove. Svi posetioci su se kretali ka mestu osvetljenom sa dva viseća reflektora. Gužva oko eksponata bila je takva da se nije moglo proći.

Lunja se strpljivo probijao:

– Mora da je lud eksponat!

– Sulud. Samo polako, bez guranja.

– Platno?

– Ne, najfinija kožica. Baršunasta, negovana, pripremana za izlaganje. Da poludiš. A, obline, prave peščane dine Centralne sahare obasjane zracima zalazećeg ekvatorijalnog sunca.

– Maštaš, ništa se ne vidi.

– Šta ti je?! Unapred znam šta Foli izlaže. Redovan sam posetilac njenih izložbi.

Posle desetak dugih minuta, uspeo je Lunja da proturi deo brade i jedno oko u prve redove.

Na divanu, u pozi Antiope na Koređovoj slici, smeštena među purpurne jastučiće, protegla se "naga Foli", sklopljenih očiju kao da spava. Očigledno, zahvaćena stvaralačkom ekstazom. Po najrazličitijim delovima njenog tela nekoliko zaljubljenika "bodi arta" slikalo je minijature.

– Druga faza biće još luđa. Kad se Foli okrene. Otkriće umetnicima zasad skriveno polje rada.

U tom pristiže Eva sa pankerima:

– Šta je, maestro Lunja ubledeo? Očigledno mali šok! Saberi se, momče! Sad si upoznao "bodi art"! Uzmi četkicu i izrazi svoja osećanja! Izaberi na kom bi deliću kožice najviše voleo da se iskažeš!

– Obiđi me!

– Zašto, maestro? I sestra je šokirana. Uzmi me pod ruku pa da napustimo ovaj hram umetnosti.

– Posle svega ovoga samo mi nedostaješ ti i tvoji pank simboli!

– Zašto, lančići su samo ambalaža koja se lako odbacuje.

– I ti bi da se izlažeš?

– Baš ne možeš da se adaptiraš. "Bodi art" je divna umetnost. I sestra je za takve izložbe, ali bez publike. Odnosno, samo za jednog posetioca. Da pođemo?

– Stigao je! Dragi slušaoci, stigao je veliki mag bita i hita – Vili Bili! To je njegovo umetničko ime. Ovaj kosmopolita seća se svog rodnog kraja. Još pamti ljude rodne grude. Seća se čak i jednog dela svog sela, i romantičnog vrbaka kraj Morave...

– Kraj Ljiga, diskomanko.

– Pardon! Vrbaka kraj Ljiga. Vili Bili, hoćete li reći našim slušaocima svoje pravo ime? Neki tvrde da ste vi sedmi sin pokojnog Klimentija...

– Isključi se sa radio talasa pa se saberi, ni Darvin u "Poreklu čoveka" nije navodio imena fosila.

– Vili Bili je, kao što čujete, nestrpljiv. On želi nešto da vam otpeva.

– Ne improvizuj, promukao sam. Pitaj me pre nego što bilo šta smutiš.

– Kakav hendikep, naš slavni Vili Bili moći će večeras samo da priča. Recite nam, dragi Vili Bili, čemu imamo da zahvalimo što ste večeras među nama?

– Puki slučaj. Uzburkan je hipi svet. Nikad ne znam gde će talasi da me izbace. Imam ugovore za narednih sedam godina, pa ih otaljavam. Sad sam krenuo za Japan. Avion slete da uzme gorivo. Onda jave da zbog magle nastavljamo let tek sutra. Isfuram iz boinga. Osvrćem se, obrćem, sletilište mi nešto poznato. Ukopčam – Surčin! To mu dođe, Beograd! U tom stignu oni vaši smetenjaci i uguraju me u vagen.

– Čuli smo da ste imali automobilski udes.

– Tačno, udesio me neki neopevani fosil usred Dižona. Sto godina a vozi. Lansirao me na banderu. Maserati u nastavcima. Izvučem se iz olupine i zaurlam.

– Od bola?

– Zaurlam svoj zadnji hit da vidim da li sam još uvek fit, ili mi je pukla neka glasna žičica.

– Mogli ste dragi Vili Bili da prođete kao Džems Din.

– Postao bih legenda.

– Kako ste prošli na gostovanju u Madridu?

– Karamba! Rasturio sam korid! O-le! Bikovi nisu imali s kim da se bore. Svi su došli da me čuju: pikadori, bandariljeri, kapadori, matadori i svi mogući mućaćosi!

– Čujemo da pevate na svim živim jezicima.

– I izumrlim.

– Bravo! Hoćete li onda, Vili Bili, da nam otpevate nešto na jeziku starih Inka?

– Tebi ću laponko da otpevam nešto na laponskom! Zar ti ne rekoh da sam promukao?

– Izvinjavam se. Dragi Vili Bili, kada ćemo opet da se vidimo?

– To je biznis mog impresarija iz Rija, Don Pedra del Rodrigeza Anakreonta Salvadora Karilje.

– Ovog časa naš studio napušta mag hita i bita! Samo još jedno pitanje na kraju: Vili Bili, imate li svoju grupu?

– Šta te strefilo, mimozo?! Vrapci lete u jatu a kondori sami! Sou long!