Članovi redakcije: grupa Autora, jedan Ja, vispreni BMD, neobrijani Mitar kojeg zato nećemo ni pomenuti, kao i svi ostali koji su svojim konstruktivnim odmaganjem dali odlučujući doprinos stvaranju ovog lista zbog kojeg ćemo svi biti uhapšeni...

Radi starijih čitalaca sa slabijim vidom, tekstove ćemo štampati latinicom, a slike ćirilicom.

Ova priča posvećena je svim stanovnicima ovoga sveta koji jedu žive ljude, automobile, kamione, semafore, osnovne škole i narodne banke i uvek su gladni.

(Ova priča skoro da je izmišljena. Svaka sličnost je namerna.)

Leto 1993. godine je bilo vrelo. Baš vrelo. I više nego vrelo. Bilo je toplo! Sećam se da je te večeri mesec bio žut kao i obično, da smo svi bili polupijani i odveć umorni od celodnevnog divljanja na fudbalskim terenima. Ni sam ne znam zašto, ali i lokalni klinci su se nekako toga dana smirili, kultivisali i zbog toga je te večeri izostala ona uobičajena dernjava ispred zgrade do kasno u noć; čuvar Srba te večeri nije bio pijan kao letva (verovatno je popio samo desetak litara loze, a to mu je dnevna norma), tako da je izostalo i ono poznato psovanje na javnom mestu. Srba je, inače po tom pitanju veoma osetljiv, istog trenutka kad čuje, odmah trči na mesto psovke da bi održao koji čas o lepom ponašanju, poštovanju starijih, volšebnim uticajima lozovače na ljudsku psihu i političkim razmiricama kao načinima kolektivnog privređivanja. A s obzirom da ume da razveze, ja mu se baš i ne bih našao u tim trenutcima na putu. Na našu veliku nesreću, tada se obično iz nekog žbuna pojavi i lokalni policajac, komšija Buda, da nam očita koju iz svog nadaleko čuvenog Labudovog zakonika ("Domovina se brani knjigom..."). Ali pošto oni nisu tema ovog mog pripovedanja, više se tu nećemo zadržavati.

Dakle, to veče sam na spavanje otišao relativno rano. Međutim, posle nekog vremena pod prozorom sam čuo neko krckanje. Radoznao kao i uvek (jer, to je odlika genija), pogledao sam kroz prozor i sledio se od prizora koji sam video. Neko čudovište je jelo glavu nekog deteta. Od straha sam se skamenio, čitavih pet minuta nisam mogao da se pomaknem. S obzirom da za to vreme nisam ni disao, pravo je čudo kako sam ostao živ. Čim sam malo došao sebi, pozvao sam miliciju, vatrogasce, Šahovski savez Beograda, ali su mi svuda rekli da sa nečim takvim ne žele da imaju posla i da mogu da pošaljem opis životinje zoološkom vrtu, "Beogradskoj hronici" i Međunarodnom monetarnom fondu. Ali, posle nekog vremena zver me je primetila. Podigla je glavu i tada sam prepoznao Ajvara. Zaprepastio sam se. Do tada sam već čuo mnoge priče o njemu, ali nisam mogao da verujem da njegova neutoljiva glad može dotle da ga dovede.

Mali Ajvar se rodio ko zna kog februara daleke i davno prošle 1975. godine. A možda se on ni tada ne bi rodio da mu u opštoj dokolici nije u jednom trenutku palo na pamet da je gladan. Zato je, da bi izašao napolje, prvo pojeo majčin stomak, a zatim i celu majku, oca, komšinicu koja je došla da gleda, trokrilni orman sa sve stvarima u njemu i autobus broj 52 za Banovo brdo. Od tada je ta autobuska linija ukinuta. A pomenute osobe se još uvek nalaze tamo negde u njegovim crevcima. Živeo je u beogradskoj opštini koja se zvala Novo Svinjarevo. Ona u stvari i nije bila nešto naročito nova, jer je bila starija čak i od Starog Svinjareva, ali ne treba sumnjati u autoritet naših starih i njihove razloge za ovakav zbunjujući postupak. Verovatno će još generacije i generacije mladih i ambicioznih naučnika poput nas dobijati čvoruge lupajući glavu zašto je to tako i da li je količina smoga u vazduhu presudan faktor u rasporedu timova na tabeli Prve beogradske lige. Ali, vratimo se našem Ajvaru.

Kao što rekoh, živeo je u Novom Svinjarevu, ali ne dugo. Jer, sa njegovom pojavom toj opštini su dani bili odbrojani. Jednom, kada je imao šest meseci, praktikujući zevanje na javnom mestu, malo se zaneo i progutao celu opštinu. Zato sada stanuje na Novom Beogradu i stanovnicima te opštine toplo preporučujem da se zabrinu nad svojom sudbinom, jer zbog Ajvarovog prisustva i ovoj opštini preti opasnost da se pretvori u vakuum. Međutim, nemojte se ljutiti na njega, jer je time što je od Novog Svinjareva napravio prazan prostor, stvorio otvor sve do središta Zemlje i tako našoj Majci planeti omogućio da nesmetano diše. Ali, njegova glad nikad nije prestajala. Naprotiv, neprestano je rasla i on je morao sve više da jede, jede, jede... Sa svojih godinu dana i simboličnih 683kg postao je životinja, njegovu glad postalo je teško zaustaviti...

Kada me je Ajvar primetio, znao sam da sam jeb'o čvorka. A on kao da je tek u tom trenutku postao istinski, bezobzirno gladan. Neposredno pre toga je saznao od deteta koje je pojeo, da su njegovom drugu lopovi ukrali gitarsko pojačalo od 1,5 megavata, kao i da je votka 150% alkohol, pa zato ne može da se zaledi! Zato je svoj ogromni bes i, naravno, glad, morao na nekom da ispoqi. Ja sam se tu našao kao idealna žrtva.

Istog momenta sam to shvatio i počeo da bežim, što dalje i što brže. Bio sam uplašen, a kako i ne bih bio u takvoj situaciji. Nekoliko puta sam pokušao da zaustavim autobus ili taksi, ali su ovi istog momenta bili pojedeni od strane sumanute zveri. Kada sam se nekako dokopao patrole milicije i, sav zadihan, počeo da im objašnjavam u čemu je stvar, oni prvo nisu shvatali o čemu pričam (jer, da shvataju nešto ne bi bili panduri), a zatim su se, ugledavši Ajvara, razbežali u paničnom strahu od izgladnele nemani.

Satima sam tako bežao od pomahnitalog divljaka, uzaludno tražeći pomoć, a on me je neprekidno jurio iskolačenih očiju i obešenog balavog jezika. Imao sam sreće da se on zamajavao proždirući okolne predmete i lica, tako da sam nekako uspevao da ga držim na rastojanju. Bežao sam mu, da bi me on ponovo stizao, i tako unedogled, a njegovi gladni krici parali su mi uši i ledili krv u žilama, neprekidno me podsećajući da je on još uvek tu, iz mene. U životu me je održavala i snagu mi davala samo misao da moram preživeti, jer ako ne preživim biću mrtav. I što bez mene ne bi imao ko da napiše ovako dobru pripovetku, koja će jednog dana biti obavezna lektira u školama, kao jedan od bisera svetske književnosti.

Šansa da se spasem ukazala mi se tek pred zoru, kada sam ispred sebe ugledao grupu od otprilike 21.683 ljudi, koji su spontano izašli na ulice da demonstriraju protiv Ajvara i njegove proždrljivosti, kao i da celom svetu pokažu svoje nezadovoljstvo što Ajvar živi i jede baš u njihovoj opštini. Čak je i Ajvar bio malo zbunjen i istovremeno oduševljen ovim iznenadnim zalogajčićima, koji su mu se, eto, našli nadohvat ruke i organa za varenje.

Tako sam uspeo da pobegnem, ostavljajući zver u svom mljackanju i grickanju demonstranata i njihovih transparenata. Odahnuo sam tek kada više nisam video Ajvara i njegov večito gladan stomak, i kad više nisam čuo njegovo podrigivanje. Sreća mi se konačno osmehnula...

Policija je kasnije objavila podatak da su u tim neredima pojedeni već pomenuti autobusi, zatim četiri solitera, devetnaest semafora, most Bratstvo-jedinstvo, sedam hiljada anti-Ajvarovski orjentisanih demonstranata, teren fudbalskog kluba IMT (na kojem ionako nikad nije bilo trave, pa su ga koristili da gaje krompir), kao i kompletno rukovodstvo opštine Zemun, koje se tu sasvim slučajno zateklo.

Mislio sam da niko na svetu ne može da bude toliko proždrljiv i večito gladan. Svi koji poznaju Ajvara, ili su ga barem sreli na ulici, obično imaju ruku ili nogu manje nego ranije, ali ipak bogu zahvaljuju što su živi. Jebeš ruku, čuvaj zdravlje!

Ajvar je na kraju pojeo i planetu Zemlju, Sunčev sistem, celu galaksiju, zatim i čitav univerzum, a evo, upravo sam obavešten da je juče pojeo i samog Boga.