Članovi redakcije: grupa Autora, jedan Ja, neobrijani Mitar kojeg zato nećemo ni pomenuti, kao i svi ostali koji su svojim konstruktivnim odmaganjem dali odlučujući doprinos stvaranju ovog lista zbog kojeg ćemo svi biti uhapšeni...

Radi starijih čitalaca sa slabijim vidom, tekstove ćemo štampati latinicom, a slike ćirilicom.

Evo nas ponovo, ovoga puta sa prvim izvanrednim izdanjem vašeg i našeg časopisa. Povod za izdavanje ovog sigurnog sredstva za davljenje čitalaca je nedavno objavljena autobiografija, koju je napisao jedan istaknuti član naše socijalističke samoupravne zajednice, jedan izuzetan čovek (kažu da je takva ružnoća stvarno izuzetna i upečatljiva), jedan alkoholičar, sportista i stručnjak (super stručnjak, ja sam mu predavao, V.Trnavac), zaslužni građanin Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i dobrovoljni uzimalac krvi - jednom rečju veliki antimitropolis Miljko, tj. redakciJA. Ovo izdanje je u potpunosti posvećeno tom velikom događaju, jer sam smatrao da bi čovečanstvo bilo uskraćeno za jedno veliko umetničko zlodelo, pa sam odlučio da tekst u celini bude objavljen u ovom našem glasilu. Nobelovu nagradu za književnost ćete mi uručiti nekom drugom prilikom.

Takođe, objavljujemo i jedan autobiografski spis grupe Autora, koji uostalom i nije toliko važan...

Dakle, ako želite sebi da pokvarite dan ili da počnete da proklinjete trenutak kada ste se rodili, slobodno pročitajte tekst koji sledi.

RedakciJA

"Neka reči govore umesto mene"

grupa Autora

Ja sam oduvek bio normalan. Ustvari, ja sam uvek bio toliko normalan, da ni ne znam šta je to normalnost kao merilo vrednosti ponašanja i ljudske imaginacije. Ni dan danas mi nije jasno da li sam još uvek vrlo normalan, ili sam postao vrlo, vrlo, izrazito normalan. Nikada nisam imao natprirodnih osobina i moći, mada mi je životna želja da mi svaki put kada podrignem, iz usta ispadne novčić od 5 maraka. To, znači, samo još više potvrđuje tvrdnju da sam normalan. A možda je tako i bolje, jer bih onako verovatno po ceo dan samo sedeo i podrigivao.

Neki tvrde da imam bolesnu maštu, ali to očigledno nije istina.

Dakle, kao što rekoh, oduvek sam bio normalan. Takav sam svud po telu. Osim kad spavam. Tada sam vodoravan. Kada sam se rodio, bio sam vrlo mlad i neiskusan. Međutim to mi nije smetalo da vrlo brzo utehu potražim u hrani, i već posle par meseci izgledao sam kao one male, okrugle pufne na patofnama moje babe. U međuvremenu sam mnogo smršao, ali sklonost ka jelu nikada nisam izgubio. Znate, najteže se menjaju navike stečene u mladosti.

Za svoju prvu Novu godinu sam slatko spavao, dok su se tata i mama ludo zabavljali, razmišljajući o televizoru u boji, koji su imali nameru da kupe.

Iz jaslica sam u život poneo samo sećanje na jedan ručak kada sam prvi pojeo pun tanjir boranije i, naravno, tražio još.

Kada sam krenuo u obdanište, već sam bio upola smršao, ali i pored toga sam tamo stalno jeo i povraćao džigericu i žuč. Tada, u obdaništu, nikada nisam voleo da spavam. Kada sada na to pomislim, utroba mi se prevrne, pa moram da pojedem nešto da mi se smiri stomak. Međutim, istorija nas uči da se i to da izmeniti, tako da sada živim jednim sasvim drugačijim načinom života.

Jednom sam bio u zoološkom vrtu i imao grdnih problema, jer su hteli da me zadrže. Zato tamo više neću zalaziti.

Sa svakim novim danom sam sve više rastao i postajao sve lepši. Zato sam sada beskonačno lep. I pametan. Jednom prilikom sam se preko noći toliko prolepšao, da ujutro nisam sam sebe mogao da prepoznam, nego sam mamu morao da pitam ko je taj dečko u ogledalu. Sada imam običaj da se često divim svojoj lepoti, što je sa mojim fizičkim izgledom sasvim normalno. Biti lep je privilegija koju vi koji čitate nikada nećete imati. Ali, kao utehu, možete imati činjenicu da je lepota prolazna, tako da ni ja neću zauvek biti lep. Biću lep samo dok ne umrem, posle toga ću biti mrtav.

U osnovnoj školi se ništa značajnije nije dešavalo, osim što sam i dalje svakim danom bivao sve lepši i lepši. U svih osam razreda sam bio odličan, što samo još jednom potvrđuje sumnju da je sve to namešteno i izrežirano. Valjda je jedina korist od mog školovanja bila ta što sam upoznao mnogo novih baraba i budućih vrhunskih sportista, direktora, biznismena, prevaranata, lopova, alkoholičara i narkomana. I što sam konačno odlučio da kad porastem budem predsednik republike. Ostalo je i sećanje na razrednog starešinu, Božidara Zdravkovića, koji me je na časovima likovnog naučio da tako lepo švrljam po listovima papira i da se obavezno do lakata zamažem temperama, tušem, ili bilo čim što mi se našlo pod rukom.

Jedno vreme sam pevao i u horu. Onda su me izbacili...

Kao dete, najviše sam voleo da čitam "Politikin lažovnik", posebno rubrike "Verovali ili ne (naravno da ne!)" i "Jeste li već čuli da (pa kako da čujemo kada ste vi to izmislili)".

U srednju školu sam se upisao sa puno ambicija, ni ne sanjajući kakva se lenština i dembelan krio u meni. Naravno, pošto škole ovakvog tipa u velikoj meri razvijaju čovekov duh i dioptriju naočara, već pomenuta moja dobra osobina se u meni neverovatno dobro razvila, tako da sam vrlo brzo shvatio da nema ničeg lepšeg od spavanja na časovima. Znate već, kako se kaže: bolje i šest sati u školi, nego ne spavati uopšte.

Od svog druga Milana Lukića sam u život poneo i najsitnije finese o pozitivnim dejstvima alkohola na ljudsko raspoloženje ("in vino veritas"). Toliko dobro on ume svoje znanje da prenese na druge. Jetra je ionako organ koji se sam obnavlja.

Kao što je poznato policiji i dobro obaveštenim krugovima, kvadratima, rombovima i trouglovima, u našoj školi još uvek obitava ogledni primerak pećinskog čoveka, Dejan Tošić. On je star samo 25.000 godina i već 17 godina nije izostao ni sa jednog časa zbog bolesti. Takođe, tu je i njegov Audi što ne radi, još jedan antikvitet u zbirci koju poseduje naša škola (uzgred, mi smo obično i radili sa instrumentima koji su dobijeni ratnom reparacijom od Turske, posle drugog srpskog ustanka). Prosto je neverovatno koliko taj čovek mene ne voli. A ni ja njega. Zbog toga sam i posvetio ovoliko prostora i vremena iznoseći istine o njemu. Nadam se da ću jednog dana zbog toga dobiti Pulicerovu nagradu za objektivno izveštavanje. Međutim, ipak mi je na kraju godine dao peticu. Mora da mu je neko odneo kolače u moje ime.

U poslednje vreme veliki deo vremena provodim svirajući gitaru, ili slušajući omiljene metal bendove. Podatak da u skorijoj prošlosti u mojoj ulici nije bilo samoubistava navodi na oštrouman zaključak da ja ustvari i ne sviram tako loše kao što zvuči. Ili nemam dovoljno glasno pojačalo.

Bio sam na koncertu Riblje čorbe i kao predgrupa su svirale Babe. Prosto sam se iznenadio kako neko može toliko lošije od mene da svira, a da u isto vreme proizvodi toliko veću buku. Daleko ih bilo...

Na kraju, da ne zaboravim da pomenem i mog voljenog (dobre šale nikad dosta) brata Nenada, koji će od jela verovatno uskoro eksplodirati (e, nisam ja te sreće) i koji tvrdi da je lepši i pametniji od mene (a nije on kriv...).

A da su svi lepi kao on, svet bi bio Zona sumraka.

I bio bi red da me častite pivom!

Pa, gde je taj aplauz?

To sve treba streljati, sve u autobusu, tramvaju, sve treba streljati, sve

Ja sam preterano pametan. Granice moje inteligencije su nedokučive i u svemirskim razmerama. Prosto se pitam kako samo mogu tolike sposobnosti i intelekt stati u ovako malu glavu.

Međutim, moja enormna inteligencija mi stvara i probleme, jer ako je koristim odskačem od ostalog sveta glupih i za mene prosečnih ljudi. Jasno vam je da to ima i svojih loših strana.

Samim tim što sam prepametan, nemam načina da pokažem svoje sposobnosti. Ne treba ni da objašnjavam kolika je zavist ljudi na mene, genija i čoveka naprednog razuma i superiorne svesti. Zato, jedino što mi preostaje je da svoje neobjašnjive sposobnosti i od boga podarenu beskonačnu pamet koristim pišući u ovom listu, kojeg ionako niko ne čita, pa ni ne može ući u suštinu mog problema.

Naravno, svi shvataju da je cena šampona sa ukusom kivija preterana, jer uostalom svaki prosečan TV sa teletekstom, a bez kivija, košta manje od video rekordera.

I, kao što rekoh, pameti, pameti, tugo moja. Ne može se bez tebe, a i sa tobom je teško. Kad bih te imao samo malo mnogo manje, kao na primer Bugari sreće na svetskom prvenstvu, bio bih radostan čovek i dobar naučnik. Puste želje i ništa više. Znam, znam...