Članovi redakcije: grupa Autora, jedan Ja, vispreni BMD, neobrijani Mitar kojeg zato nećemo ni pomenuti, kao i svi ostali koji su svojim konstruktivnim odmaganjem dali odlučujući doprinos stvaranju ovog lista zbog kojeg ćemo svi biti uhapšeni...

Radi starijih čitalaca sa slabijim vidom, tekstove ćemo štampati latinicom, a slike ćirilicom.

Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog rukavca galaksije nalazi se maleno, neugledno žuto sunce.

U njegovoj orbiti, na rastojanju od približno 97 miliona milja, nalazi se beznačajna plavo-zelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još uvek smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.

Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu bili nesrećni.

Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni sa digitalnim časovnicima.

Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku grešku još kada su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom idejom i rekli su da nikada nije trebalo ni napuštati okean.

A onda, jednog četvrtka, gotovo dve hiljade godina nakon što su jednog čoveka prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno jedni prema drugim ljudima, jedna devojka, koja je za svoj groš sedela u jednom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve vreme grešili i najzad spoznala način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovog puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.

Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.

Ova priča ne govori o tome.

Ili možda, ipak, govori?

Bilo je teško reći šta su tada radili ljudi na površini planete, jer to nisu znali ni sami. Ništa od svega što su pokušavali nije imalo mnogo smisla - utrčavali su u kuće, istrčavali iz kuća, bezglasno vrištali na svu tu buku. I niko nije imao vremena da razmišlja o peškirima!

A peškir je jedna od najkorisnijih stvari koje jedan autostoper može da ima. Jednim delom zbog njegove praktične vrednosti - možete da ga omotate oko sebe da biste se ugrejali dok idete hladnim mesecima Džaglan Bete; možete da ležite na njemu na blistavim peščanim plažama Santraginusa 5 i da udišete mirisna isparenja okeana; možete da se pokrijete njime i da spavate pod zvezdama što crveno blistaju nad pustinjskim svetom Kakrafun; možete ga upotrebiti kao jedro za maleni splav kojim ćete se spustiti niz laganu, mirnu reku Mot; možete da ga navlažite i koristite u borbi prsa u prsa; da ga omotate oko usta da biste se sačuvali od otrovnih isparenja ili oko glave da izbegnete pogled proždrljivih buljoustih zveri Traala (to su tako očajno glupe životinje da misle da ne mogu da vas vide ako vi ne možete njih - tupe kao ćuskija, ali vrlo, vrlo proždrljive); u slučaju nekakve vanredne situacije možete mahati peškirom kao signalnom zastavicom - i, naravno, možete se njime brisati ukoliko nakon svega toga još uvek bude dovoljno čist.

Što je još važnije, peškir ima izuzetnu psihološku vrednost. Iz tog razloga Artur je, trčeći stazom, stigao gotovo do svoje kuće. Nije primetio kako je iznenada postalo hladno, nije primetio vetar, nije primetio iznenadni, neobjašnjivi nalet kiše. Nije primećivao ništa osim buldožera-guseničara koji su se kretali preko ruševina, koje su mu nekada bile dom.

"Varvari!" urlao je. "Tužiću upravu za svaki peni koji je uništila! Daću da vas obese, zadave i raščereče. I bičuju! I da vas skuvaju... sve dok... sve dok... ne dobijete svoje".

Njegov pas je brzo trčao za njim. Vrlo, vrlo brzo.

"A onda sve ispočetka! Pantalone će vam igrati sa svinjama!" urlao je Artur. "A kada završim, pokupiću parčiće, pa ću da skačem po njima!"

Artur nije primetio da ljudi istrčavaju iz buldožera; nije primetio ni ogromne, žute objekte koji su uz urlik prolazili kroz oblake. Žute objekte koji su bili nemoguće veliki.

"I gaziću ih", urlao je Artur i dalje, "sve dok ne dobijem žuljeve, ili dok ne smislim nešto još gadnije što ću da vam napravim, a onda ću..."

Bitna je i nadaleko poznata činjenica da stvari nisu onakve, kakvima se čine na prvi pogled. Na primer, na planeti Zemlji, ljudi su uvek verovali da su mnogo inteligentniji od delfina, jer su stvorili toliko stvari - točak, Njujork, ratove i tako dalje - dok su se delfini samo muvali po vodi i zezali se. Ali, nasuprot tome, delfini su uvek verovali da su daleko inteligentniji od čoveka - iz potpuno istih razloga.

E, onda su Zemlju uništili vogoni.

Evo šta da učinite ukoliko želite da upoznate vogona - odustanite od toga. Oni su jedna od najneprijatnijih rasa u galaksiji - nisu zapravo toliko zli, koliko su uvek loše i birokratski raspoloženi, nadmeni i neosetljivi. Prstom ne bi mrdnuli da spasu rođenu babu od proždrljivih buljoustih zveri sa Traala ukoliko ne bi dobili potpisani nalog u triplikatu, zaveden u delovodnik, vraćen donosiocu, komisijski pregledan, zaturen, pronađen, izložen javnoj raspravi, ponovo zaturen i najzad na tri meseca zakopan u tresetište da bi odatle izašao u obliku ogrevnog materijala.

Najbolji način da dobijete piće od vogona je da mu gurnete prst u grlo, a najbolji način da ga iznervirate je da gurnete njegovu babu među proždrljive buljouste zveri sa Traala.

Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti da vam vogon čita poeziju.

Na listi najgore poezije u čitavom univerzumu vogonska poezija treća je po redu. Druga je poezija azgota sa Krije. Kada je njihov slavni poeta Gruntos Lomni recitovao svoju pesmu "Oda grudvici kita koju nađoh pod pazuhom svojim jednog letnjeg jutra", četvoro ljudi iz publike umrlo je od unutrašnjeg krvarenja, a predsednik Srednjegalaktičkog saveta za unazađenje umetnosti preživeo je tako što je odgrizao sopstvenu nogu. Zabeleženo je da je Gruntos bio "duboko razočaran" prijemom na koji je naišla pesma i da se upravo spremao da započne čitanje svog epa u dvanaest knjiga "Moja omiljena grgoljenja tokom kupanja" kada mu je sopstvena utroba, u očajničkom pokušaju da spase život i civilizaciju, pokuljala uz vrat i zagušila mozak.

Najgora poezija koja je ikada postojala nestala je zajedno sa svojim tvorcem, Paulom Nensi Milton Dženings iz Grinbridža u Eseksu, Engleska, tokom uništenja planete Zemlje.

Ustvari, da biste videli nešto zaista gadno, morali biste da uđete u njihov brod i da bacite pogled na vogona. Ukoliko ste pametni, upravo ćete se potruditi da to izbegnete, jer prosečan vogon ne bi dvaput razmislio pre nego što bi vam bez ikakvog razloga učinio nešto toliko podlo da biste poželeli da se nikada niste ni rodili - ili (ukoliko ste nešto pametniji) poželeli biste da se taj vogon nikada nije rodio.

Ustvari, prosečan vogon ne bi uopšte razmišljao. To su glupa, tvrdoglava, zlobna stvorenja i nisu baš posebno istesana na razmišljanje. Anatomska analiza otkriva da je njihov mozak prvobitno bio gadno deformisana, bolesna jetra, smeštena na pogrešno mesto. Rečeno je da se vogoni ne uzdižu iznad iskvarenosti i podmićivanja ništa više nego što se more uzdiže iznad oblaka. Jedino im se mora priznati da znaju šta vole, a u to uglavnom spada nanošenje bola ljudima i, kad god je moguće, padanje u bezrazložne nastupe besnila.

Napetost i nerviranje predstavljaju ozbiljan društveni problem u svim oblastima galaksije i zbog toga, da se situacija ne bi i dalje pogoršavala, otkrićemo unapred sledeće činjenice.

Dakle, kao što rekosmo, Zemlja je uništena.

Jedini rezultat lansiranja prastarog odbrambenog sistema bilo je razbijanje tri šoljice za kafu, lomljenje kaveza sa miševima, ogrebotina na nečijoj nadlaktici, i pojavljivanje i iznenadni nestanak jedne saksije sa petunijama i jedne nevine ulješure.

Da bi se ipak očuvalo nešto od tajanstvenosti, neće biti otkriveno čija je nadlaktica bila ogrebana. Ovaj podatak može bez opasnosti da posluži kao izvor napetosti, jer je potpuno beznačajan.

Jedna stvar koja je zaboravljena bilo je pojavljivanje ulješure nekoliko milja iznad površine planete, protivno svakoj verovatnoći.

A pošto to nije prirodno stanište za kita, to jadno, nevino stvorenje imalo je vrlo malo vremena da se nađe u svojem identitetu kao kit pre nego što je moralo da se suoči s time da više nikada ne bude kit.

Ovo je potpuni snimak njegovih misli od trenutka kada je njegov život počeo, sve do trenutka kada se završio.

Ah...! Šta se dešava? pomislio je on. Ovaj, izvinite, ko sam ja? Hej? Zašto sam ovde? Šta je svrha mog života? Šta sam uopšte mislio time "ko sam ja"?

A ostalo je, nakon iznenadnog vlažnog treska, samo ćutanje...

Neobično, ali jedina stvar koja je prošla kroz um petunija u saksiji pre nego što je na nju pao kit bila je: Oh ne, neće valjda opet? Mnogi ljudi misle da bismo o prirodi univerzuma saznali mnogo više nego do sada kada bismo samo znali zbog čega su petunije pomislile baš to.

Vidite, glavni problem - jedan od glavnih problema, jer ih ima nekoliko - dakle, jedan od mnogih glavnih problema u vezi s rukovođenjem je ko će to da radi; ili, tačnije, ko će da navede ljude da ga puste da to radi umesto njih.

Da rezimiramo: poznata je činjenica da su oni koji žele da vladaju uvek najnepogodniji da to rade. Da rezimiramo rezime: ko god je sposoban da dovede sebe na mesto predsednika ne sme nipošto da dobije to mesto. Da rezimiramo rezime rezimea: problem je u ljudima.

I tako dolazimo u sledeću situaciju: imamo čitav niz predsednika koji toliko uživaju u prijatnostima i svoj toj galami koja ih okružuje dok imaju moć u rukama da vrlo retko primete da je nemaju.

A neko je u senci iza njih - ko?

Ko uopšte može da vlada ukoliko se to ne sme dozvoliti nikome ko to želi?

Nego, jesmo li pomenuli da je Zemlja uništena i da se sada nalazi svuda u svemiru?

U svemiru?

A, pa svemir je veliki. Stvarno veliki. Prosto da ne poverujete koliko je neverovatno, divovski, neshvatljivo veliki. On je toliko ogroman, da i sama ogromnost u poređenju s njim izgleda tričavo. Hoću da kažem, možda vi mislite da morate dugo da pešačite do one radnje tamo, ali to su vam sve samo trice od kosmosa. Svemir je, ustvari, nešto veće od najvećeg ikada i još malo pride. Ustvari mnogo veće od toga, stvarno strašno veliko, totalno, ludački veliko, pravo pravcato "auu, što je veliko". Ovde, dakle, pokušavamo da raščistimo sa onom vrstom pojma koji predstavlja džinovsko pomnoženo sa kolosalnim pomnoženo s užasno velikim.

Čak i svetlosti, koja toliko brzo putuje da su većini rasa potrebne hiljade godina da bi uopšte shvatile da putuje, treba vremena za putovanje između zvezda. Potrebno joj je osam minuta da od zvezde Sunce doputuje do mesta na kome se nekada nalazila Zemlja, a još četiri godine da doputuje do najbližeg zvezdanog suseda, Alfa Proksime.

Da bi svetlost dospela do suprotnog kraja galaksije, potrebno joj je još podosta - pet hiljada svetlosnih godina.

Rekord stopiranja na tom rastojanju iznosi nešto manje od pet godina, ali se na taj način uz put ne može videti bog zna šta.

Postoji teorija koja kaže da će, ukoliko ikada iko bude otkrio koja je svrha univerzuma i zašto on postoji, ovaj smesta iščeznuti i biti zamenjen nečim još neobičnijim i neobjašnjivijim.

Postoji i druga, koja tvrdi da se to već desilo.

Dosadašnji događaji:

Na početku Univerzum bi stvoren.

Zbog ovoga, mnogo naroda opasno se naljutilo i svi su taj potez uglavnom smatrali vrlo rđavim.

Mnoge rase veruju da je univerzum stvorila neka vrsta boga, iako narod Džatravartida sa Viltvodla VI veruje da je čitav univerzum u stvari istresen iz nosa stvorenja zvanog Velika Zelena Šmrkotina.

Džatravartidi, koji žive u večitom strahu od trenutka koji zovu Nailazak Velike Bele Maramice, mala su i plava stvorenja sa po više od pedeset ruku, koja su jedinstvena po tome što su izmislila dezodorantni sprej pre točka.

Ali, Teorija Velike Zelene Šmrkotine uglavnom nije prihvaćena van Viltvodla VI i zato, pošto je univerzum tako neobičan kako već jeste, neprestano se traga za novim rešenjima.

Kao što je ranije već pomenuto, univerzum je neugodno veliki, što predstavlja činjenicu koju mnogi ljudi rado prenebregavaju, ne bi li mirnije živeli. Mnogi bi više voleli da se presele u manji univerzum koji su sami sazdali, a većina to zapravo i čini.

Na primer, u zabiti istočnog kraka galaksije nalazi se ogromna šumska planeta Ogloran čija čitava "inteligentna" populacija živi na jednom malom i prilično pretrpanom orahovom drvetu. Na tom drvetu oni se rađaju, žive, zaljubljuju, urezuju u koru sićušne filozofske tekstove o smislu života, zaludnosti smrti i neophodnosti kontrole rađanja, tu i tamo vode izuzetno male i ograničene ratove i konačno umiru odbačeni ispod neke od nepristupačnijih grančica.

Ustvari, jedini ogloranci koji su ikada napustili drvo bili su oni koje su izbacili jer su počinili najužasniji od svih zločina, naime pitali su se može li život postojati na nekom drugom drvetu i da li je ostalo drveće zapravo išta više od iluzije izazvane upotrebom suviše ogloraha.

U suštini, naseljenost univerzuma ne postoji! Poznato je da je broj svetova beskonačan, iz prostog razloga što ima beskonačno mnogo prostora u kojem se nalaze. Ali, nisu svi naseljeni. Prema tome, broj naseljenih svetova mora biti konačan. Bilo koji konačan broj podeljen sa beskonačnošću toliko je blizu ničemu da ga ne treba ni pominjati i zato se može reći da je prosečna naseljenost svih planeta univerzuma nula. Iz ovoga sledi da je naseljenost čitavog univerzuma takođe nula, a ljudi koje možda srećete s vremena na vreme samo su proizvod vaše bolesne mašte.

Iz istog razloga ne postoji ni seks. Ustvari, ima ga strašno mnogo, najvećim delom zbog potpunog nedostatka novca, razmene, banaka, umetnosti ili bilo čega drugog čime bi se nepostojeći ljudi univerzuma mogli baviti.

Nego, da se mi vratimo našem Arturu.

Ponovo je spuznuo niz zid i nastavio melodiju tamo gde ju je prekinuo.

"Znaš", reče Artur, "u ovakvim trenucima, dok sam zarobljen u vogonskoj vazdušnoj komori sa čovekom sa Betlegeza i dok očekujem da umrem od gušenja u dubokom svemiru, stvarno žalim što nisam slušao šta mi je majka govorila kad sam bio mali."

"Zašto, šta ti je govorila?"

"Ne znam, nisam slušao."

Kompjuter panično začegrta kada je primetio da se vazdušna komora otvorila i zatvorila bez ikakvog razumnog razloga.

Bilo je to zato što je Razum, ustvari, otišao na ručak.

U galaksiji se pojavila rupa. Bila je duga tačno jedan nulti deo sekunde, široka nulti deo inča, a s kraja na kraj merila je popriličan broj miliona svetlosnih godina.

Kada se približila, iz nje je ispalo nebrojeno mnogo papirnatih šešira i raznobojnih balona i razletelo se univerzumom. Odatle ispade i grupa analitičara tržišta, visokih sedam stopa i tri inča i poumire, delom od gušenja, delom od zaprepašćenja.

Sa istog mesta ispalo je i dvesta trideset i tri hiljade jaja na oko koja su se materijalizovala u obliku ogromne, drhtave gomile na glađu pogođenoj zemlji pongrila u sistemu Panzel.

Čitavo pleme pongrila poumiralo je od gladi, izuzev poslednjeg čoveka koji je nekoliko nedelja kasnije umro od trovanja holesterolom.

Stvarni univerzum vrtoglavo se zakrivi ispod njih. Različiti mogući univerzumi tiho su promicali, poput džinovskih jaraca. Prvobitna svetlost eksplodira i rasu vreme-prostor poput odlomaka teksta iz voćnog jogurta. Vreme se rascveta, materija se skupljala i bežala. Najveći prost broj tiho se iskombinovao u uglu i zauvek sakrio od svih.

Artur je podigao slovo Lj i zavitlao ga u udaljeni žbun kaline, gde je pogodio mladog zeca. Zec je prestravljeno pobegao i nije se zaustavio sve dok nije naleteo na lisicu koja ga je pojela, zadavila se jednom od njegovih koščica i crkla na obali potoka koji je sprao njene ostatke.

Tokom sledećih nedelja Artur je progutao svoj ponos i stupio u odnos sa devojkom koja je na Golgafrinčamu bila kadrovski službenik i strašno ga je pogodilo kada je iznenada umrla zbog toga što je pila vode iz bare koja je bila zagađena telom crknute lisice. Jedina pouka koju je moguće izvući iz cele ove priče je da nikada ne treba bacati slovo Lj u udaljeni žbun kaline, ali na žalost postoje prilike kada je to neizbežno.