I bi bog... A kome to još treba?

NAPOMENA: RADI STARIJIH ČITALACA SA SLABIJIM VIDOM, TEKSTOVE ĆEMO ŠTAMPATI LATINICOM, A SLIKE ĆIRILICOM. I OBRNUTO.

Redakciju čine nekoliko članova koji će u cilju opšte bezbednosti ostati u potpunoj anonimnosti, pa zato nećemo navesti da su to:

generalni direktor (koji je zaslužan za sve moguće greške, jer zato i postoji): Kutna

glavni i neodgovorni unerednik (od milja zvan neodgovorni glavonja): RedakciJA

elektrotehnički unerednik: Državni neprijatelj broj 2 (nastavak ćete saznati na vrijeme)

specijalni i ne-tako-specijalni dopisnici: Zabrinuti pojedinac, Cune, Žika, Grupa Autora i svako ko plati oglas ili turu u "Downtown"-u.

ZAHVALJUJEMO SE REDAKCIJI "ILUSTROVANE SLOBODANKE" NA PODRŠCI (P.S. REDAKCIJU "ILUSTROVANE SLOBODANKE" ČINE NAŠI NAJBOLJI PRIJATELJI – MI SAMI!)

U vremenu u kakvome danas mi egzistiramo, tojeste postojimo, dakle zauzimamo prostor u skladu sa svim zakonima univerzuma (a i sa par amandmana izglasanih na poslednjem veću precedništva kompanije "Bog & sin (bez krsta)", dakle u jednom takvom kakodakažem, vremenu jel'te, kada se čovek svakodnevno bori za svoje mesto u životu, radu i gradskom saobraćaju, dakle u ovako jednom teškom vremenu malo se pažnje posvećuje nama mladima i problemima sa kojima se mi mladi suočavamo. I kao da nama mladima sve bude j oš gore, pojavljuju se sve noviji i težiji problemi, sada kada smo mi mladi na svim frontovima započeli bitku sa neprijatnim, antisocijalnim i nadasve zgražavajućim pojavama kao na primer: hodanje levom stranom trotoara, otvaranje kesica čipsa sa leva na desno, kupovanja namirnica na pijaci, vezivanja pertli (ovo poslednje se toliko ukorenilo u prostom narodu da iskreno verujemo da se tu, nažalost, više ništa ne može uraditi... osim možda nuklearnog oružja...) i sl.

Naime, u našem gradu pojavila se nova pošast, tiho je prostrla svoje bolesne grane kroz naše ulice i ne bira svoje žrtve. Reč je o novom obliku štetne navike, po imenu adikcija na burek! Ili, kako je naš narod iz milošte zove, "Burekus post mortem epitaf", ili, ako vam se stručni jezik više sviđa: "Tri bureka, tri bureka, nigde sira nema" – sindrom.

Ova nova vrsta adikcije stvarno predstavlja moćnog neprijatelja. Koliko opasna ova adikcija može biti ilustrovaću vam sledećim primerom: pacijent M.R. je doveden u centar za hitne slučajeve gde mu je registrovano da pati od adikcije na burek. Doktori su ga opisali kao osobu zažgarenih očiju, jako mentalno rastrojenu, sa čudnim navikama i tikovima poput neprestanog trzanja levim trepavicama, zavlačenja prstiju desne ruke u usta i balavljenjem istih, i očiglednom nesposobnošću da govori, piše, razume, vozi , rešava ukrštenice i umrlice, i za ostale normalne stvari poput papaje i banana. M.R. je uhvaćen dok je pokušao da izađe iz pekare u Bulevaru Revolucije sa 300 grama masnog, sa sirom. Ispostavilo se da je M.R. ustvari sin G.R. i B.R. pa su se stvari brzo zataškale.

Ali M.R. je očigledno terminalni slučaj. Naše ulice su pune mladih nesrećnih ljudi koji su prošli kao i M.R. ili se nalaze u ranijim fazama adikcije. Možete ih videti u mračnim uglovima kako leže u masnim papirima iskorišćenim za prethodno uvijanje bureka, i tresu se, grče se zbog apstinencije – adikcija na burek izaziva potrebu za neprestalnim unošenjem ove substance. Oni su tu, oko vas, pružite im ruku (oprezno, da ne ostanete bez nje...), pomozite ovim jadnicima – kupite im makar jogurt!

Kasnije ćemo se malo zadubiti u problematiku povlačenja ručice za puštanje vode u kupatilima. Ne propustite sledeći članak po imenu: "Misterijozne veze plovka i crnog gajtana"!

Vuk Karadžić je godinama skupljao narodne umotvorine. Mnoge od tih starih mudrih poruka su pred zaboravom, pa evo malog podsećanja na njih:

Ko drugome česmu otvara, voda mu curi.

– vranjanska verzija nepoznatog porekla: Ko drugome česmu otvara, sam je otvara.

Ako babu voliš mnogo, CD plejer bi utišat' mogo.

Kad neprijatelj prelazi reku, reka i dalje teče.

Čovek ima dve ruke, a samo jednu pamet. Jedna ko nijedna.

Nije medved sve što leti, nit' je patka sve što zimi.

Kad voćka prezimi, ona rađa na jesen, a cveta u proleće, kad i ptica proleće.

Cigla je najteža kad ti padne na glavu.

Ne daj da ti cigla padne na glavu – F=m*g

Karađorđe putuje avionom samo kad mora jer je lukav – zna da avion još nije pronađen, a i da jeste, pilot još uvek nije pronađen!

Traži, traži, pa ćeš naći. Možda.

Težak je život na selu, naročito kad ti padne na glavu.

Ko se šiša, on je cepidlaka.

Ko rano rani, seno grabi.

Ko grabi seno, on ga i skuplja.

Ko nešto skuplja, on je kolekcionar.

Seljaci su najveći kolekcionari!

Moja mala ima male oči, pomalo praseće i često krmeljave, ali meni su njene oči veoma lepe. Ima povelike uši koje štrče s glave pod neuobičajenim, čudnim uglom, ali meni su i njene uši lepe. Nos joj je povijen, kukast, i često ujutro ima čudan zadah iz njega (verovatno joj nešto sa sinusima nije u redu), ali meni je njen nos drag jer je osobit, samo njoj svojstven.. Sestra joj ima veće, čvršće i bolje oblikovane sise, ali meni su sise moje drage izbezumljujući uzbudljive. Prsti su joj kao kobasice, nezgrapni, ali meni su lepi jer su njeni. Noge su joj malo kratke, ali jedinstveno oblikovane, tako da se čak i kvrgava kolena skladno uklapaju s linijama presnažnih bedara. Guzica joj je povelika i obešena, ali meni je i ona vrlo lepa zato jer je njena.

Sve na mojoj maloj mi je lepo zato što je volim.

Volim je zato jer mi je lepa.

Bio jednom jedan bend, i ime mu bijaše "Kuća cveća". Beše to jedan divan bend, iznad svega popularan, a o roudiju da i ne govorimo. Možete misliti koliko je oduševljenje zavladalo u redakciji kada smo saznali da su ovi mladi muzičari voljni da sede i piju, jel'te, dok ih mi, kao, intervjuišemo. Kuću cveća čine četiri muzičara (ha, ma nemoj!), i to su Kutna, Cune (iliti Miki, meni svejedno), Nemanja, kao i Gradimir, čije ime nije potpuno definisano. Svi će se oni jednog dana raspršiti u oblak prašine. Nego, da mi počnemo...

JA: Evo, skupismo se ovde... Ma, na šta ja vama ovde ličim? Šta me proganjate? Šta vi ustvari hoćete od mene?

KC: Pa, znate, mi bi hteli jedan intervju da damo, ako može.

JA: A, pa što ne kažete. Ajde, šta čekate!

SLUČAJNI PROLAZNIK: Ja bih njih najradije skuvao.

JA: Ako 5-8, koliko 3-14?

KC: Sedam! Vrlo moguće je da to ide sve preko Jupitera, pa... Krajnje je posibilno, jel' da (smeh), mada može da ima veze i sa Saturnom, koliko ja mislim. (smeh i nerazgovetno brbljanje, kao što je zapisano na traci)

JA: Jesi li ti završio odgovor?

KC: Ne, mi smo išli u srednju školu, hteli smo na fakultet, mada, odlučili smo ipak da radimo, pošto je naša struka jako čista, bavimo se bojama... (ćuti bre, čuje se iz pozadine)

JA: Međutim, unatoč, dapače, mada, premda, ali, da li vam upada kreč u oči?

KC: Naravno, naravno! Pogotovo kad radim limariju a na krovu. A ono a odvojeno od na. (brbljanje, smeh, gitara, jako je naporno raditi sa njima...)

JA: Tišina, bre! Ja ovde pokušavam da napravim taj vaš intervju, j... vas on, a vi ovde... Sram vas bilo! Nego, 'ajmo sledeće pitanje. Da li ste ponosni na upaljače?

KC: E, nemoj mene, pitaj Nemanju. (pitam Nemanju, prim.a.) Naravno da smo ponosni, pogotovo na Zippo. I to samo sredom. Ostalim danima više volimo ruske spičke. Najjači samo ostaju, nikad se ne predaju...

JA: Šta mislite o kartonskim kutijama? Smiri se bre tamo!

KC: Definitivno! Apsolutno! Sto posto! Uglavnom su kontra od vlakna. Kartonske kutije su stvari do bola. Matorci ih kupuju zajedno sa mlekom, pred apotekom stoje sa mlekom. E, sad jedan lep bluz. (pevaju, spasavaj se ko može, za mazohiste čuvamo snimak)

JA: Koji instrument?

KC: Radioaktivni! Okarina, uglavnom. Na zadnjem sedištu moga auta. Gurlp (podrigivanje).

JA: Šta će se desiti kada kojot uhvati pticu trkačicu?

KC: Znaš šta bi moglo da bude? Mog'o sam da uštedim za ovu slaninu što sam kupio, a ne da mi ovde izjedeš sve, 'bem te proždrljivog! Propašće Vorner Bros, eto šta će da se desi!

JA: Koliko vrsta he-mana postoji?

KC: Mrak još nisam skinuo. Ajd' nek bude četiri, onako oficijelno, mada je meni i jedan dosta.

JA: Zašto tramvaji zvone, a ne trube?

KC: Zato što je kralj Petar još 1889. (jel' ovaj normalan, prim.a.) dao ustav o nekažnjavanju tramvaja.

JA: E, nemoj da sviraš, mora lepo da se čuje. !!! h Fis A E G D E Fis?

KC: Hotel Kalifornija! (svi prasnuše u smeh, spontane ovacije)

JA: Imate li stav?

KC: Naravno, pogotovo, šta te boli?

JA: Boli mene... da se ne izrazim, pa da me 'apse. Nego, šta vi mislite o roudiju, onom istom koji trenutno nosi Magnum 44 ispod kaputa i ima nameru da ga upotrebi?

KC: Mislimo da je to jedan divan dečko, natprirodne lepote i inteligencije. Takvog roudija bi mogao poželeti svaki bend na svetu i kajemo se što mu do sada još nismo kupili gajbu piva. Jednostavno, o njemu ne može da se kaže nijedna loša reč (a moram i ja malo da lažem, prim.a.) Odgovor je možda.

JA: 'Đe krečiš ti?

KC: Na nebo!

JA: Kako tebi m-ha ne ispadne, a meni m-ha ispadne, a tebi m-ha ne ispadne, a meni m-ha ispadne?

KC: (smeh) M-ha isto kao i tebi, m-ha preko Kalemegdana, m-ha hipertenzija (ondak se svi nasmejaše na španskom, prim.a.)

Na kraju, šta reći, osim bogu hvala što me izbavi iz ove bede. Nikada nemojte da radite intervju sa Kućom cveća, ali ja bih ipak duboko da im se zahvalim što su ovako otvoreno pričali o stvarima bitnim za čovekovu egzistenciju. A pući će njima neka žica na koncertu, pa ćemo onda da se pitamo...

Radio je u Opštoj Kartoteci Sumnjivih, i od ličnih oznaka imao samo sudbonosnu, fatalnu bubuljicu na samom vrhu nosa, na onom isturenom i vrlo nezgodnom mestu s kojeg mu nikad nije izmicala iz vida. Dok je god gledao, nije prestajao nju da posmatra, i to značajno uvećanu, kao kakvo malo, namrgođeno brdašce. Ta bubuljica mu je od pre nekog vremena neprestano bila u svesti. Takva šugava malenkost, sitnica, pa ipak! I što god ju je dublje mrzeo, on je pažljivije buljio u nju, i to vrlo usredsređeno i dugo, kao da mu od toga zavisi nešto izuzetno značajno. Bio je to gotovo jedini pejzaž na kome je toliko zadržavao pažnju. Iz početka je, razume se, sam sebe s nelagodnošću hvatao kako to čini! Kasnije mu je to vrlo neprimetno prešlo u naviku, postalo, tako reći, potreba, pa i zabava u jednu ruku. Istina, vrlo otužna i mrska zabava, nešto kao fiksna ideja.

Bio je trezven, proračunat, mali čovek, ono što se kaže: sitna duša, dosta ograničena, ali ipak toliko bistar i razuman da mu je ovaj doživljaj sa bubuljicom izgledao napastan i smešan. Pa ipak, pa ipak – uzalud! Tu bežanja nije bilo, osvedočio se toliko puta. Borio se, otimao, koprcao, ubeđivao sam sebe kako je to ludo nemoguće, priznavao da je zaista tako, ali se nije odricao. Sva nastojanja u tom smislu ostajala su bez ikakvog uspeha. Na kraju se, ne znajući ni kad ni kako, sav tome prepustio, predao, po tonuo.

Pio bi pivo, recimo, i kritički posmatrao kako se bubuljica pri tom ponaša. Pričao bi vrlo proste, obične i svakidašnje stvari s poznanicima, onako usput, i dok bi pričao, čitavo vreme ne bi puštao bubuljicu s oka. Ona mu je, ma šta činio, odnedavno bila u središtu pažnje, u srcu duševnog zanimanja. Kad bi se izjutra probudio, prvo bi mu bilo da vidi šta je s njom. Ona bi ga brzo rasanila. Mrzeći je, duboko i strašno, on ju je ustvari zavoleo, duboko i strasno. Razume se, on još nije znao da je to tako! Čitavim ugroženim životom žudio je da je se što pre otarasi. Operisaću ja tebe, zaklinjao se potmulo, sladeći se zamišljenom, svirepom osvetom. Od toga je, u stvari, i živeo čitavo ovo vreme. Od zamišljene osvete!

Našli su ga ukočenog trećeg dana.

Kada se ljudi bave tako ozbiljnim problemima kao što je problematika filozofskog sagledavanja misterije povlačenja gajtana za vodu koji se može pronaći u svim javnim i nejavnim ustanovama, obeleženim veoma lako prepoznatljivim slovima koja u celome svetu belom označava jednu te istu stvar, a ako ste vi glupi ili maloumni pa ne znate šta to znači, to je vaš problem i problem vaših roditelja, 'bem ih glupe kad vas ništa nisu naučili... nego da se mi povratimo, to jeste da krenemo opet pravim putem, putem k oji m su naši očevi išli, i da popričamo malo o našoj temi u koju smo uložili mnogo nedelja napornog naučno-istraživačkog rada, znoja, krvi i ostaslih ekskreta koji se manje-više mogu pronaći u ljudskom telu, elem (laki, malboro, bonda, lorda) problematika povlačenja gajtana za vodu u OO prostorijama je vrlo problematična tema, dakle sadrži jako obimnu problematiku problema i problemskog rešavanja. U pitanju je jedan veoma složen fizio-psihološki proces koji od nas sviju zahteva potpunu posvećenost onome što ra dimo i što ćemo raditi, sa stažom ili bez, u narednih do kraja života. Naime, opšte poznata stvar je da Kantova teorija stvari unutar stvari, ili njen istočnjački pandam, kamasutra, dakle te teorije su u potpunom neskladu i razdiru sa teorijom koju mi ovde zastupamo, a to je:

Nikako se ne treba kačiti za jednu tako nestabilnu stvar kao što je gajtan za vodu u OO prostorijama, pogotovo ne u gotovo euforičnom post-fekalo-ekskretornom stanju jer tada može doći do negativnih efekata poput klizanja po ionako skliskom podu OO prostorija i skakanja naglavačke u sopstveni minuli rad.

Glavno razilaženje sa Kantovom teorijom (a mi nikako ne želimo da impliciramo da nešto nije u redu sa tom teorijom, ma kakvi, a to je jedna divna teorija, ma sve bi dala za prijatelja) nastupa u drugom redu naše teorije, jer je, naime, Kant ovde koristio stanovita slova koja počinju na VC. Mi se nikako ne slažemo da se jedan takav složeni psihosomatski proces nikako ne može sakriti iza jednostavno banalnih i trivijalnih slova poput tih gorenavedenih. Trivijalnost ovih slova se gotovo graniči sa trivijalnošću Štrasen-Bahmanauerove osnovne matematičke teoreme o zbiru dve dvojke. Mi smatramo da se u samoj problematici povlačenja gajtana u stanovitoj prostoriji vidi zahtev da se taj proces prikaže onomatopejičnim slovima OO, jer ako dobro razmislite biće jednog dana i vama potpuno jasno kako to OO, a i više.

Dakle, pošto naš naučno-istraživački rad nikako nije završen, sledeći put kada uđete u stanovitu prostoriju, i dok budete pravili face koje bi nasmejale i vašu devojku (ili momka, nećemo ovde zalaziti u vaše probleme za seksom), razmislite OO problematici povlačenja gajtana, jer kako da povučete gajtan kada su vam juče instalirali vodokotlić sa ručkicom?!

Zvao se Milojko Milojković. Obično ime, običan čovek, živeo je u jednom običnom mestu na jugu svoje zemlje. Bio je malo priglup, ograničen, ali jedan od viđenijih ljudi u svom mestu. Od oca je nasledio veliko imanje i radom je stvorio mnogo toga. Oženio se, tj. oženili su ga, sa ženom je izrodio decu i živeo je u miru i blagostanju.

Voleo je da posle teškog i napornog dana, koji je uglavnom provodio na traktoru u polju, dođe kući i uz večeru pogleda TV dnevnik, kao emisiju pomoću koje je saznavao o važnim događajima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Tada je u kući moralo biti tiho, iako je televizor bio pojačan tako da je prvi komšija morao znati da se u susednoj kući gleda dnevnik.

Kako su se odvijali događaji u njegovoj zemlji, koja se inače nalazila u jednom budžaku zemljine kugle, tako je dnevnik sve više postajao Milojkova opsesija. Dešavalo se ponekad da se zatvori u kupatilo i, iako je već bio zašao u poznije godine, mašta i sanjari o nekoj, samo njemu znanoj, političkoj i opštoj, zamršenoj situaciji u kojoj je on glavni akter. Polako, prestajao je da brine o zemlji i imanju i sve je više vremena provodio u maštanju i razgovorima sa mnogim neupušenim ljudima. Bio je oduševlje n n jihovim zabezeknutim pogledima, a u isto vreme ga je raspaljivala činjenica da on vodi glavnu reč, da je on taj koji njima daje odgovore, koji im otvara oči i koji vidi veoma daleko. I što ga je više opijala njegova, nazovi, politička aktivnost, to je više gubio kontakt sa realnošću.

Sad, mislim da i nije toliko važno njegovo političko opredeljenje koliko je važno njegovo interesovanje i zalaganje kako za unutrašnje probleme države, tako i za spoljnu politiku. Čak mu je spoljna politika bila nekako draža, jer, raspaljen žestokim osećanjem vođe i slavom svog naroda, želeo je pobede nad svim spoljašnjim neprijateljima čije neprijateljske namere je odmah prozreo.

I, malo po malo, njegova kuća je postala centar sveta, tu su se donosile važne odluke za Milojkov narod, a i za čovekovu egzistenciju uopšte. Naravno, TV dnevnik je sve vreme upravljao, odnosno uzrokovao sve Milojkove poteze. I tako, dan za danom, on je prestajao da bude ono što je bio, bar za svoje meštane koji su, razume se, bili potpuno politički neobrazovani, slepi i neupućeni u mnoge probleme, tako da nisu mogli znati da Milojko ustvari radi na poboljšanju njihovih života u celini, odnosno poboljšan ju života čitavog naroda, pa i čovečanstva, sa izuzetkom par naroda koji su po tradiciji bili neprijateljski. Da, u ovom mestu nije bilo ljudi koji su mogli razumeti Milojka jer su to bili krajnje ograničeni, prosti ljudi koji su samo znali da rade po ceo dan i ne razmišljaju mnogo o stvarima koje se, samo na prvi pogled, njih ne tiču. A možda i nisu imali takav dar kakav je on imao, dar za vođu.

Doduše, sve te stvari nisu posebno pogađale Milojka, jer je on znao da oni jednostavno ne razumeju u svojoj gluposti i ograničenosti. Sa druge strane, nije ga brinulo ni to što je više puta uhvatio sebe da priča sa nekim zamišljenim političkom protivnikom dok ide ulicom, i to u početku tiho a kasnije glasno, odlučno, naglašavajući svaku reč, jer, naravno, svaka je bila sudbonosna. I zatvaranje u kupatilo je učestalo, ali su razgovori bili veoma gromoviti i raspaljujući, tako da su i njegova deca počela d a m u se smeju, prvo krišom, a kasnije i naglas, pred njim, što njega i nije pogađalo jer je znao da su to samo deca. Ženu je u potpunosti zanemario i nije mu bilo jasno kako bar ona ne razume da on možda stvara istoriju. A ona je jedina bila zabrinuta za njega, ali je nešto sprečavalo da priđe. Njena zabrinutost i nesreća rasli su iz dana u dan, baš kako je Milojko politički rastao.

A onda, odjednom, Milojko prestade da priča sam sa sobom, da razmišlja o politici, i uopšte, postade onaj stari. Tog dana je posle dužeg vremena seo u traktor, obišao imanje, dovršio poslove u polju. Doduše, u pola osam je gledao dnevnik, ali to je i ranije bilo uobičajeno. Tako je bilo i drugog dana, i trećeg. Njegovoj ženi je laknulo, ljudi su mu se prestali smejati. I četvrtog dana je bilo isto.

Petog dana se kandidovao...

Sve se belelo od snega, dok je padala kiša tog sunčanog predvečerja avgusta meseca, a on je iz pedagoških razloga oblačio svoje mirisom odbojne patike marke "Marka" kako se ne bi ugušio u sopstvenoj kući prijatelja svoga oca. Kad je to uradio, shvatio je da mu je ustvari frižider pokvaren – a to je bilo teško ne osetiti. Nema kraja njegovoj sreći, sad zasigurno zna da ga devojka nije ostavila iz principijelnih razloga zbog drastične pojave mirisa predmeta koji su bili u kontaktu sa njegovim nogama.

E frižideru, frižideru, muko moja. Dve godine se ja i Mila gušismo, i ko bi rekao, ko bi posumnjao na tebe. Da, da, *ebaću mater onom Džakuli Draletu što mi je ugradio luster na trofaznu struju u frižider mesto sijalice, a kad je on poginuo popravljajući digitron od udara groma, niko više nije smeo da ga otvori. A i što bi, kad je bio zatvoren. Pa smo čak i zaboravili na njega. Možda on još uvek popravlja digitron u zamrzivaču.

Gedža Lepšo je čak štancovao tapete preko te bele sprave. Štancovao je on tapete i preko otvorenog prozora, pa je pogino prilikom pada od udara groma. Crko dabogda, voleo sam ga kao brata rođenog. Majka mi je posle rekla da mi je i bio brat. Čudni su ti putevi sudbine. Nikad ne znaš, jer brat nije dugme. (a nije ni sestra dugmetara, prim. red.)

A sad ću da se javim svojoj dragani (prilaz' telefonu, okret, okret... 173 007 ... više ne okret...).

– Halo, mogu dobiti vašu ćerku Milu?

– Šta će ti ona – boli je glava, jede belog luka i sluša muziku dok spava!

– Da joj kažem nešto lepo – ozdraviće.

– Ne može, upravo ju je ubio grom.

– Aaaa, pa zovi hitnu pomoć, ženo!

– Kako da zovem, kad nemam telefon, a i da imam, znaš kol'ko koštaju ti impulsi! Trebam ja i leba da jedem!

– Pa, i to što kažeš, ajd' živi bili.

Mila, Mila, kučko voljena, dabogda ti se ruka osušila, koliko sam te voleo. Sad si našla da izigravaš skladište Vojske Jugoslavije, a uvek sam ti govorio, ne grizi bulterijere za njušku i ne čupaj jadnim životinjama uši bog će ti se osvetiti, a ti nisi slušala, e Mila, Mila, grom te ubio blesavu.

Bila jedna mala djevojčica, koja je uvijek nosila kapicu sa crvenom zvijezdom na njoj, pa je prozvaše Crvenkapica. Jednoga dana, majka Mira spakuje maloj Crvenkapici nešto hrane za njenu baku Božu, koja je inače bila predsjednik u skupštini (a svima je poznato koliko je to naporno mjesto - nemaju ni pauzu od 3 sata za ručak), i pošalje malu Crvenkapu pravo u Narodnu skupštinu. Pošto mala Crvenkapa i majka joj Mira stanuju u Nedodinju, mala Crvenkapica je, da dođe do skupštine, morala proći kroz šumu u ko joj živi strašni Vuk, ali ona se nije mnogo plašila jer je znala da ima većinu u skupštini, i da zli Vuk nikad neće moći da izglasa nešto što bi njemu išlo u korist.

Ide tako mala Crvenkapica šumom i zaista, naiđe na zlog Vuka.

– Crvenkapice, Crvenkapice, gdje ideš?

– Poslala me mama Mira da odem kod bake Bože i odnesem joj malo hrane i listića za predstojeće glasanje.

– A gdje stanuje ta tvoja baka Boža?

– Ona inače stanuje na Nedodinju, i u inostranstvu, ali sad je na privremenom radu u Narodnoj skupštini.

Ovdje moram naglasiti, a što se vidi i iz njenog dijaloga sa Vukom, da je Crvenkapa pretjerano neoprezna – kao da je već osvojila većinu na predstojećim izborima, i dobila počasno (doživotno) zvanje maršala. Ali to na stranu, Crvenkapica je dalje nastavila svojim putem, a zli Vuk je, naravno, kao u svakoj dobroj priči, požurio da pretekne Crvenkapicu i dođe do njene bake Bože i otme joj prijestol, pardon, stolicu u Narodnoj skupštini. Ali, nevolje za zlog Vuka su počele već na ulazu u Skupštinu – zaustavili su ga, naime, revnosni čuvari:

– Zli Vuče, gdje si ti pošao?

– U skupštinu.

– A šta ćeš ti tamo?

– Ja sam narodni poslanik!

– Ti?! Ali ko je tebi dozvolio da uđeš u skupštinu? Moraćemo se požaliti baki Boži da te izbaci zbog kršenja javnog reda i mira. Ali, dobro, sad prođi i nemoj da praviš neku gužvu!

– Neću više nikad, tako mi maršala Tita, ovaj, htjedoh reći - tako mi mame Mire i male Crvenkapice!

I tako se zli Vuk provukao pored naših čuvara naše Narodne skupštine i došao do naše bake Bože.

Baka Boža je upravo uklanjala nekog govornika koji je bio neposlušan jer je govorio čitavih 45 sekundi, a nije bio iz eSPeraSića, inače vladajuće stranke u ovoj šumskoj zajednici, dakle, imala je pune ruke posla. Međutim, to nije smetalo zlom Vuku da pojede baku Božu i preuzme njenu fotelju i mikrofon, kao i zvono za ometanje neprijateljskih poslanika dok pričaju. Tek što je zauzeo fotelju i stavio ruku na zvono, došla je mala Crvenkapica, i prišla zlom Vuku prerušenom u baku Božu:

– Bako, bako, zašto imaš tako tako velike oči?

– Zato da bolje vidim koji poslanici izlaze za govornicu, Crvenkapice.

– Bako, bako, zašto imaš tako velike uši?

– Da bolje čujem šta govore neprijateljski poslanici, Crvenkapice, luče moje.

– Bako, bako zašto imaš tako velike ruke?

– Da brže dohvatim zvono ako počnu da govore protiv našeg ustavnog poretka i naše demokracije, Crvenkapice, pionirko moja.

– Bako, bako, zašto imaš tako malu platu?

– Crvenkapice, nemoj i ti da me zajebavaš, vidiš da nam je šuma u krizi, i da ratujemo protiv svih ostalih šumskih zajednica, EZ, NATO i ostalih!

– E tu sam te čekala – ti nisi moja baka, ti si zli Vuk!

– Kako znaš?

– Moja baka Boža ima platu od 5000 maraka, i još dobiva terenski dodatak svaki put kad izađe na pauzu!!!

– Roarrggghhhh! Poješću te, Crvenkapice!

– Samo probaj! Tu su moji drugovi plavi, pa ćeš i ti da im postaneš drug – plavi, i to prije nego pritisneš zvono!

DRUG PLAVI 1: – Dodži, dodži! Dodži k čici plavom, da te utoniramo sa našim uniformama!

– Neću! Isprebijaćete me kao onog indijanca Šešeljetua, i strpati u zatvor na šest mjeseci zbog napada na baku Božu!

DRUG PLAVI 2: – Ma nemoj, pa da nam poslije ideš avionom u Francusku i da se žališ da smo mi nedemokratska zemlja! Mi ćemo tebi da oduzmemo poslanički imunitet i mandat, pa ćemo da te izbacimo iz skupštine, a sve zbog ometanja ustavnosti i demokratije u našoj šumskoj zajednici!

– Neće vam to proći tek tako! Žaliću se ja mami Danici, ona će vas!

CRVENKAPA: – Ma možeš da se žališ i Bilu Koljintonu, i Usrosu Galiju, neće ti pomoći!!!

Dakle, kao što vidite, i ova je bajka, kao i sve bajke, završila hepiendom. I još neko (zlonamjeran) poslije kaže da ne živimo kao u bajci!!! Usput, želim da se zahvalim indeksovcima na ideji, i još ponečem...