Како Ти се у нутрини клањам, кад у даљи Те видим?
како у себи осећам, а на небесма Те гледам?
Ти то Једини знаш, Који ми све и твориш и сијаш
невештаствено, ко сунце, у вештаственоме срцу!
Светлошћу ме прозарујућ Славе Своје, о мој Боже,
кроз овога Апостола, Ученика, Слугу Твога,
Симеона Свесветога, осијај ме сада и Сам
и научи да испевам Духом Светим њему химне,
нове што су а и древне, божанствене, тајновите,
да се мноме Знање Твоје пречудеснојави, Боже,
и Премудрост да се силна покаже Ти величајно,
јер ја новим језицима Благодаћу Твојом зборим!
Амин. Нека, о Господе, по Твом изволењу буде!
Чемерујем, ја болујем у убогој својој души,
кад унутра негде јасно просија јој Светлост Твоја.
Чежња у ме чемером се и назива а и бива,
а бол отуд што не могу да Те Целог обухватим,
своју Чежњу да наситим, то је мени и уздишем!
Али и што видим Тебе, и ово је већ довољно
и Слава ће и Радост ће и Венац ми бити Царства 
и, све сласти и замаме надилазећ овог света,
то ће мене Ангелима, гле, подобним учинити,
па и већим јоште од њих, мој Владико, сатворити!
Јер, ако ли по Суштаству Ти невидив за њих јеси,
и Јестаством неприступан, а мени се очитујеш,
то зацело Суштаством се Свог Јестаства са мном мешаш.
Јер се у Те ништа нигда не раставља, не дели се,
но Јестаство Суштаство је, и Суштаство Јестаство је.
Приопштив се Телу Твоме, Јестаству се приопштавам
и у Твоме у Суштаству уистину уделујем,
заједничарем Божанства, чак у телу наследником
поставши Ти и од Сила бестелесних,
схватам, већим - Сином Божјим бивајући, како каза
баш нама не Ангелима, бозима нас онда назвав:
"Рекао сам - богови сте и синови сви Свевишњег". 
Слава Твоме Милосрђу и Очинском Домостроју, 
јер човеком постао си, по природи Који Бог си, 
безизмено, несливено остав Богом и човеком, 
и богом ме сатворио, што сам смртник по природи, 
кроз Свој Дух по усвојењу и по Својој Благодати, 
непојамно, као Бог то растављено сјединивши!